OSTAJTE TAMO...

Izbeglice

,AIM, Beograd, 26. 06. 1995.

• E, vi novinari - gori ste od murije. Samo nesto zapitkujete. Da necete mozda i adresu? - pita plavokosi mladic svojim bosanskim akcentom, dok se istovremeno pazljivo osvrce na sve cetiri strane. Jedan je od mnogih koji su svoje zivotno mesto nasli iza tezge na beogradskom Bulevaru revolucije, jednom od najvecih stecista svercera.

• Ne moze covjek ni minut biti miran. Murija nas prije jurila zbog sverca, a ovih dana nas love da nas posalju preko Drine - zali se Nedjo. - Sta cu ti, bolan, pricat? Kuca mi je porusena. Otac je umro, majka je kod rodjaka u Hercegovini. Ja sam jedva izvukao zivu glavu iz Sarajeva.

Dosao je u Beograd pre dve godine. Nekoliko meseci bio je kod rodjaka. Stan premali za porodicu, a kamoli i za goste. Pronasao je prijatelje koji su ranije stigli iz Sarajeva i ukljucio se u "posao" - preprodaju robe. Kaze da mu je dobro krenulo, tako da je sa jednim prijateljem mogao da iznajmi stan.

• Necu nikom da budem na teretu, a posten posao ne mogu dobiti, jer sam vojni obveznik, kaze Nedjo.

Svaka izbeglicka prica je posebna. Ali, u ovih nekoliko recenica moze se prepoznati mnogo od sudbine oko 7O hiljada ljudi - procena Komesarijata za izbeglice Republike Srbije - koji u Srbiji zive ilegalno, verovatno iz straha od moguceg deportovanja u rodna mesta s one strane Drine. Nije mnogo veselija ni prica onih ciji se pol, doba i ostale generalije, zajedno sa motivima napustanja rodne grude, povremeno podvrgavaju administrativnoj reviziji. Jednogodisnja reviziona kampanja, upravo zavrsena proslog meseca, aminovala je 365 hiljada izbeglickih legitimacija i osporila 9O hiljada. Istovremeno, za 35 hiljada ljudi postupak za priznavanje izbeglickog statusa je u toku.

Brigo moja...

• Mi nigde ne pripadamo. Mi smo apatridi, bez domovine i drzavljanstva. Jesmo nekakvi gradjani, ali taj subjektivitet nije priznat - kaze dr Milorad Muratovic, predsednik Udruzenja za pomoc izbeglicama i prognanicima u SRJ, nekadasnji profesor sociologije u Sarajevu. - Svijesni smo da sankcije, socijalni i privredni potresi u mjestima novog prebivalista, pogorsavaju i onako tezak polozaj domacina. Ali je sigurno da izbjeglice nose najteze breme stradalnistva. Ipak, najvise nas pogadja to sto smo stranci u svojoj zemlji. I sto niko nema program resavanja izbeglickog problema - ni zvanicna vlast, niti ijedna stranka.

U zvanicnim izjavama i dalje se operise sa podacima po kojima je 95 odsto izbeglica smesteno u porodicama, kod rodjaka i prijatelja, dok oko 5 odsto ima organizovani, kolektivni smestaj. Prema istrazivanju Udruzenja za pomoc izbeglicama i prognanicima, sitaucija u pogledu smestaja izbeglica je potpuno drugacija: dok je mali deo izbeglicke populacije organizovano zbrinut, oko 95 odsto njih prepusteni su potpuno sami sebi: zive kao podstanari, snalaze se kako znaju i umeju, rade na crno, da bi mogli da placaju stanarinu i da se prehrane.

• Mi ne sporimo gostoljubivost ovdasnjih ljudi. Naprotiv. Zahvalni smo im sto su nas u pocetku masovno prihvatili i zbrinuli - kaze Muratovic. - Ali, posle tri godine situacija se bitno promijenila. I nasi domacini su naglo siromasili, ostajali bez posla, pa su im stanarine postale neophodne za egzistencijalne potrebe. Da bi to platile, izbjeglice moraju nesto da zarade. Naravno, zaradjuju na sve moguce nacine i to svi znaju.

-Prigovara nam se da smo i ratni profiteri. Mi i ne tvrdimo da medju izbjeglicama nema i takvih. Poznato je i da je bosanska pijaca oruzja najprofitabilnija na svijetu, da se na svakom metku zaradi petnaest puta, da ne spominjem gorivo. To su bosovi koji zive na visokoj nozi, ali njih je medju izbjeglicama svega 2 do 3 odsto. Oni nisu pod udarom zvanicne vlasti ni ovde ni preko Drine.

Dragica Kljajic, savetnik za socijalna pitanja u Crvenom krstu Srbije tvrdi da podaci Udruzenja o broju izbeglica-podstanara ni slucajno ne mogu biti tacni: - Zar bi toliki ljudi dolazili u Crveni krst, cekali na administrativnu proceduru za paket koji sada tezi jedva tri kilograma i ima cetiri artikla, da imaju tolike marke i da su zaposleni?

Zvanicni podaci, nakon poslednje revizije izbeglickog statusa, pokazali su da je broj izbeglica zbrinutih kod rodjaka i prijatelja smanjen na 68.8, a da 25.2 odsto izbeglica stanuju kao podstanari i prisiljeni su da se u zaradi stanarine dovijaju na razne nacine. Ovim podacima jos uvek nije obuhvaceno onih 70 hiljada neregistrovanih izbeglica, koji nisu nicija briga.

Posto izbeglice?

Posle hrvatske ofanzive u zapadnoj Slavoniji pocetkom maja, krenula je nova reka izbeglica. Za razliku od pre cetiri godine kada su oberucke prihvaceni, sada su sprecavani da udju. Komesar za izbeglice Republike Srbije Buba Morina rekla im je "da ce Srbija uciniti sve sto moze, a to je u ovom trenutku vrlo malo" i porucila da ostanu u Republici Srpskoj, "jer ce im tamo biti mnogo bolje nego izbeglicama u Srbiji". Objasnjeno im je da za njih ima mesta u tzv. Republici Srpskoj i istocnoj Slavoniji i da oni nisu izbeglice, vec raseljena lica unutar jedne drzave. U SR Jugoslaviju je, po podacima prihvatnih centara uslo 2.1OO zapadnoslavonaca, ali se pretpostavlja da neregistrovanih ima znanto vise.

Izbeglice u SR Jugoslaviju vise nisu dobrodosle. Osecaj sazaljenja i solidarnosti sve vise prerasta u animozitet. Sve cesce se pominje i ono veslo koje je ih je prevezlo preko Drine. Pothranjivani svakodnevnim porukama i televizijskim anketama posle razlaza Beograda i Pala, i najveci ovdasnji pobornici borbe za srpstvo "za krst casni i slobodu zlatnu", poceli su da ih pitaju sta traze u Srbiji i sto se ne vrate odakle su dosli, pa neka se pomire ili neka izginu.

Izbeglicke sudbine postale su statisticke brojke i teret na mnogim savestima. A i zgodna moneta za potkusurivanje izmedju vlasti u Srbiji i vlasti preko Drine. Iako se ne moze zvanicno potvrditi da je preko izbeglica napravljena trgovina sa UN taocima, cijim oslobadjanjem je predsednik Milosevic ulepsao svoj mirotvorni imidz, mobilizacija izbeglica-vojnih obveznika, koju poslednje tri nedelje sprovodi krajiska milicija uz nesebicnu pomoc kolega iz Srbije, mogla bi da potvrdi ovu pretpostavku. O sakupljanju ljudi sirom Srbije koji se salju na ratiste u takozvanu Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku vlast cuti kao da se nista ne dogadja. Savezni ministar za unutrasnje poslove Vukasin Jokanovic, pred novinarima je cak posle mnogih obelodanjenih primera nasilne mobilizacije, izjavio "da mu nije poznato da se na prostorima SR Jugoslavije vrsi nasilna mobilizacija".

Kada je vlast procenila da bi javnost, mozda, mogla poverovati svojim ocima i usima, vise nego njihovom cutanju, MUP Srbije se oglasio saopstenjem u "vezi napada na MUP da vrsi mobilizaciju", objasnivsi da je rec o "organizovanoj kontroli lica koja nisu drzavljani nase zemlje i nemaju prijavljeno prebivaliste niti regulisan status izbeglice". Navodno, to su lica koja se "bave vrsenjem krivicnih dela, prekrsaja, izazivanjem gradjana i vrsenjem drugih delikata". To sto je medju mnogim privedenim licima bilo mnogo drzavljana SR Jugoslavije o kojima porodice desetak dana nista ne znaju ili im se javljaju sa ratista, ili sto su, na primer, Mirka Drljacu koji se legalno nastanio u Jugoslaviji zaustavili rafalom iz automata i tesko ranili u noge kada je pokusao da pobegne, objasnjava se "malim greskama" koje ce se ispraviti prilikom kontrole.

Za izbeglice, registrovane i neregistrovane, ovaj potez vlasti znaci samo jos jednu muku u teskom izbeglickom zivotu. Izbeglica Nedjo sa pocetka ove price ostao je pored svoje tezge, naoruzan samo vecom opreznoscu.

• Rizik jeste veliki, ali sta mi je preostalo? Uzdam se u srecu i u dobro oko.

Zamor materijala

Akutni problem prisilne mobilizacije potpuno je bacio u zasenak hronicni problem nedovoljne humanitarne pomoci izbeglicama. To je ono u cemu se slazu i predstavnici vlasti i ovdasnje humanitarne organizacije i izbeglice. U Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije cesto se istice da su ovdasnje izbeglice diskriminisane u odnosu na druge sa prostora bivse Jugoslavije, reciomo Hrvatsku. U Crvenom krstu Jugoslavije i Srbije pokazuju poluprazne magacine i isticu da se medjunarodna humanitarna pomoc smanjuje, a sredstva za socijalne programe ukidaju. Po recima Dr Radeta Dubajica, generalnog sekretara Crvenog krsta Jugoslavije, u protekloj godini medjunarodne humanitarne organizacije dopremile su 65.136 tona razne pomoci (hrane,lekova, medicinske opreme, odece, sredstava za higjenu), tako da je mesecna pomoc iznosila oko pet i po tona, da bi u prvoj polovini ove godine pala na tri tone. Predvidja se da ce u drugoj polovini godine doci do daljeg smanjenja se za jos jednu tonu.

Do smanjenja dolazi zbog zamora donatora, zbog predugog trajanja rata, a otvorila su se i nova zarista u svetu. Raspodeliti se moze samo ono sto se ima - a toga je sve manje, iako na SR Jugoslaviju otpada oko 50 odsto ukupnih ovogodisnjih sredstava pomoci za celu bivsu Jugoslaviju koju prikuplja Medjunarodna federacija Crvenog krsta i Crvenog polumeseca.

U Humanitarnom birou Evropske Unije potvrdjuju da je pomoc smanjena i da vise nema onih, nekad rado vidjenih, paketa od l5 kilograma. Sada su se sveli na tri kilograma. Do smanjenja pomoci je doslo na osnovu procene u Zenevi da je, u odnosu na pre dve godine, situacija mnogo bolja. Inace, ova organizacija je od pocetka rata rata za izbeglice sa prostora bivse Jugoslavije prosledila 956 miliona ekija.

Naviknute na raniju humanitarnu pomoc, izbeglice smatraju da ona sada poprima ne samo simbolican, no i karikaturalan karakter. U mesecnom paketu ECHO nalazi se litar ulja, kilogram secera, pakovanje makarona i konzerve. Ko bi sa tim preziveo...

Do nedavno su izbeglice ohrabrivali da ce se mnogi njihovi problemi resiti kada se donese novi zakon o drzavljanstvu - kao drzavljani moci ce lakse da dobiju posao, penzije, stipendije... Donosenje zakona oteglo se, evo tri godine. A novi nacrt zakona koji je nedavno usvojila savezna vlada i uputila ga u skupstinsku proceduru predvidja novu muku za izbeglice: njima se drzavljanstvo nece garantovati. Koliko nade preostaje za izbeglice?

Vesna Bjekic