KATANAC KAO LOGICNO RESENJE

size: Kosovska i laka i teska industrija pocela je da propada jos 1990 godine, kada su uvodene privremene mere od strane Skupstine Srbije, u gotovo sve kolektive, bez obzira da li je zaista bilo potrebe za tim ili ne. Nekolicina njih je ipak ostala bez "uspesnog " novog rukovodsta postavljenog preko noci. Privredni i trzisni uslovi medjutim nisu omogucavali da bilo ko pokaze barem neke rezultate, iako se cesto, preko sredstava javnog informisanja govori o "velikim uspesima" proizvodnih kapaciteta i nekakvom povecanju proizvodnje. Najveci broj radnika je na prinudnom odmoru, kapaciteti se samo simbolicno koriste, oprema i imovina se prodaju po neznatnijm cenama na licitaciji, a najnoviji slucaj je gotovo frapantan: o uvodjenju privremenih mera pita se cak i "srpsko rukovodstvo sa Pala"...

tekst:

Poslovati u kosovskim privrednim kapacitetima u kojima su uvedene privremene mere, od strane srpskog Parlamenta, ili bez njih, ne cini veliku razliku. Mozda je jedina u tome sto su u skoro 250 preduzeca novi rukovodioci imenovani u Beogradu i sprovode "poslovnu politiku" po zakonima koji regulisu odnose za vreme trajanja ovih mera, dok nekolicina kolektiva gde su radnici sami birali rukovodstvo i vode "nezavisnu politiku", posluju bez objavljenih privremenih mera. Pogotovo od donosenja Rezolucije 757 Saveta bezbednosti UN , ali i ranije, kada je doneta odluka o likvidaciji Kosovske banke 1990 godine, time i kompletnog bankarskog sistema na Kosovu, vecina kolektiva jos uvek luta ne bi li iznasli izlaz, odnosno kako bi sa minimalnim posledicama prevazisli trenutno - katastrofalno stanje. A istina se sastoji u tome da je industrijska proizvodnja svedena na trecinu proizvodnje od pre deset godina, a veliki broj preduzeca "do daljnjeg" su poslala radnike na prinudne odmore...

Jedna od retkih opstina gde nisu uvedene privremene mere po kolektivima je Djakovica, ali zato svaki vid poslovanja u aktuelnim okolnostima podrazumeva svakodnevno suocavanje sa bezbroj neresivih problema. Najbolja ilustracija za to je fabrika elektromotora "GORENJE ELEKTROMOTORI", koja je 80 - tih godina bila biser kosovske privrede. Prosle godine kapaciteti su korisceni svega 12 odsto, plate jedva dostizu iznos od 75 nemackih maraka, proslogodisnje neizmirene obaveze krecu se blizu 548 hiljada dinara, dok gubici do cak cetiri miliona dinara. Ni u ovoj poslovnoj godini se ne nagovestava nekakav preokret nabolje. Zavisnost od inostranog trzista je velika, kako za snabdevanje repromaterijalom, tako i za plasman elektromotora, jer je gotovo stoprocentnu proizvodnju apsorbovalo slovenacko i italijansko trziste. Danas se djakovicki elektromotori ne mogu probiti na trzistu ni jedne evropske zemlje, zbog privrednih sankcija, a za njih nema zainteresovanih ni medju srpskim i crnogorskim proizvodjacima bele tehnike. Pa i kada bi se nekim cudom obezbedila sredstva u iznosu od 7,4 miliona dolara i 4,6 miliona maraka, za pokretanje proizvodnje, nema garancije da ce se dugo izdrzati, jer je tesko naci kupca u sadasnjoj Jugoslaviji.

Radnici "Gorenje Elektromotori" su ipak u bili u nesto povoljnijem polozaju, za razliku od mnogih drugih koja su davno pregazile crvenu crtu poslovanja, jer su se dugo oslanjali na ranije stvorene rezerve. Tekstilci "Enmin Duraku-a", konfekcionari "Jatexa", livci "Metalikua" i gradjevinari "Dugadjinija", skoro celu proslu godinu nisu primili licne dohotke, a cak 15 odsto zaposlenih je gotovo u kontinuitetu na prinudnom odmoru. Alarmantno stanje je u holding kompaniji "Emin Duraku", koja zaposljava 1.630 radnika, gde su u protekloj godini kapaciteti korisceni samo simbolicnih cetiri odsto, tako da se moze zakljuciti da proizvodnje nije ni bilo. Oni koji su imali "vise srece", pa su po neki dan do polovine protekle godine radili, primali su po 28 nemackih maraka, a od tada nije bilo para ni za isplatu ovolike sume. Jos gore su prosli radnici preduzeca "Model" koji je vec godinama van proizvodnje, dok radnici preduzeca "Agimi" "Devca", "Teflona", od avgusta prosle godine takodje nisu primili nikakvu nadoknadu.

Ni jedan od rukovodioca ovih preduzeca nema odgovor na pitanje - sta dalje. "Pod ovakvim okolnostima nemoguce je krenuti sa proizvodnjom, jer se ne moze obezbediti ni jedan kontigent uvoznih sirovina, a nema se nikakav potencijal radi koriscenja bankarskih kredita" , uglavnom je glasio odgovor nadleznih. S druge strane ni jedna od banaka sa sedistem u Srbiji ili Crnoj Gori ne zeli da se upusti u blisku saradnju sa gubvitasima, dok na Kosovu ne posluje ni jedna banku sa "sirim ovlascenjima". A samo da bi se krenulo sa proizvodnjom potrebno je obezbediti 30 miliona dinara i 7,4 miliona nemackih maraka. Realnije je, smataju ekonomisti, da 5 810 radnika, koliko je zaposleno u svih pet pomenutih kapaciteta, jos uvek koristi prinudni odmor.To je u svakom slucaju jeftinija varijanta, jer samo za zagarantovane godisnje plate, treba obezbediti 10, 6 miliona dinara, dok je za radnike koji moraju biti na radnom mestu (obezbedjenje, npr.) potrebno jos 3,1 miliona dinara.

Poslednjih meseci ova preduzeca se suocavaju sa jos jednim problemom- finansijskom policijom, koja gotovo svakoga dana kontrolise dokumentaciju o nacinu transformacije. Istina je da su gotova sva djakovicka preduzeca izvrsile transformaciju pre pet - sest godina, jos u vreme Ante Markovicevih zakona. Da li je bilo gresaka u tom postupku, hoce li mozda srpska vlast naci koji drugi razlog za ponistavanja ove transformacije, za sada je tesko prognozirati. Strahuje se medjutim od moguce neke nove transformacije, zasnovane na sada vazecim srpskim zakonima.

Ni "Energomontimi" iz Pristine, nekada u sastavu "Energoinvesta" iz Sarajeva, nikada nije bio pod prinudnim merama, ali zbog prekida svakog vida investicija, kao i rata u Bosni i Hercegovini, prestale su sve mogucnosti za obezbedjivanje posla, najveci broj radnika ( od njih 200) se vec godinama nalazi na prinudnom godisnjem odmoru, dok je jedan broj objekata izdat u zakup privatnim licima. Na ovaj nacin obezbedjena su sredstva za onaj manji broj radnika koji su svakoga dana morali da budu na radnom mestu. Za ovaj kolektiv karakteristican je i nacin imenovanja novog direktora. O tome nisu odlucivali radnici, ili neko telo vezano za kolektiv, vec jedna do tada nepoznata institucija u Beogradu, Holding korporacija "Energoinvest", koja je pod svoj krov stavila sve fabrike, predstavnistva ili radne jedinice u Srbiji i Crnoj Gori. O tome niko u "Energomontimiju" nije bio upoznat, do dana kada je stigao dopis sa odlukom direktora H. C. "Energoinvest", da se "postavlja novi direktor Milomir Stamenkovic, umesto Nedzmedina Behljuljija". U obrazlozenju stoji da je ova odluka "u saglasnosti sa stavovima srpske vlade na Palama". Ne treba podsecati da je ovo do sada verovatno jedina odluka koja je doneta od neke institucije ili organa van Srbije.

Poseban je slucaj preduzeca za zavrsne radove "Pristina" u Pristini. Pre gotovo dve godine imenovani su novi direktori da bi kolektiv bio uspesan, a stanje je ostalo nepromenjeno, osim sto je gotovo cela imovina prodata na licitaciji, cesto nerealno cenjena, tako da ce, po svemu sudeci, u najskorije vreme ovaj kolektiv moci da se pozove samo na osnovu poslovne zgrada u Pristini. Preduzece nije napravilo nikakav vid transformacije, tako da sve funkcionise po starom. Razlika je samo u tome sto se "nije sedelo skrstenih ruku" . S druge strane mnogi nekada zaposleni i po vise decenija kao da su zaboravili da su ikada uopste i bili u radnom odnosu...

Ibrahim Redzepi AIM Pristina