NEODOLJIVI SARM REZIDENCIJA

Predsednik Srbije, najzad, u Uzickoj ulici

AIM, Beograd, 21. 6. 1995.

Predsednik Srbije, Slobodan Milosevic, ipak nije mogao odoleti zovu elitne Uzicke ulice, cuvene po tome sto je u njoj od zavrsetka drugog svetskog rata do smrti ziveo i radio Josip Broz Tito.

Prema odluci Vlade Srbije objavljenoj u Sluzbenom glasniku od 8.juna, "reprezentativna zgrada u Beogradu u Uzickoj

1. sa pratecim objektima i zemljistem odredjuje se za rezidenciju predsednika Republike". Tito je, okruzen zelenilom i paunovima, obitavao tacno preko puta, u broju 15. U pomenutoj odluci Vlade Srbije (u potpisu Ratko Markovic, potpredsednik) pise da se rezidencija u Uzickoj moze "koristiti samo za obavljanje funkcije i stanovanje". Ostaje nejasno, a za sta drugo rezidencije uopste sluze?

Jogurt za kucu

Milosevic se na Dedinje, kvart kojeg su socijalisticke vlasti bivse Jugoslavije uzdigle na nivo statusnog simbola, doselio jos 1991. godine. Pre toga je kao direktor "Beobanke", predsednik GK i CK SKS, ziveo u stanu u prilicno nezanimljivoj Ulici Save Kovacevica u centru Beograda. Umesto u Uzicku, koju je pratio odijum luksuza prethodnog rezima, odabrao je obliznju Tolstojevu ulicu i vilu u kojoj je nekad ziveo visoki vojvodjanski funkcioner, Jovan Veselinov. Kad je na tu kucu, istina lepu, ali ni izdaleka najatraktivniju u kraju, pao predsednikov izbor, u njoj je ziveo Dusan Veselinov, Jovanov sin. Za njega je odmah obezbedjena vila na drugoj strani ulice, a gospodin Milosevic je 25.jula 1991. godine podneo zahtev Skupstini Beograda, kao prodavcu, za otkup doticne zgrade u Tolstojevoj (326 kvadratnih metara plus 16,8 kvadratnih metara garaze).

Sa nevidjenom efikasnoscu, Skupstina Grada vec sledeceg dana, 26.jula izdaje ugovor o otkupu. Novinari koji su u to vreme pratili bekonacne dolaske, odlaske i boravke evropske "trojke" na celu sa Hansom Van den Brukom, pamte da su bas tog datuma ti bezuspesni posrednici citav dan cekali Milosevica. Ali on je, izgleda, bio zauzet resavanjem stambenog pitanja. Bilo kako bilo, vrednost vile u Tolstojevoj procenjena je na tadasnjih 7.381.502 dinara sa rokom otplate od 38,5 godina. U to vreme, kad je nemacka marka vredela 14 dinara, to nisu bile male pare (oko 520.000 maraka), ali verovatno ne treba podsecati sta se posle dogadjalo s nesrecnon nacionalnom valutom i da su kuce - pa i ovakve - mogle da se otkupe za pare kojima se u samoposluzi nije mogao platiti ni jogurt.

Kad je rec o kancelarijama predsednika, ni tu se dosad nije mogao bas pozaliti. Nekadasnji "novi dvor" na Andricevom Vencu, pretvoren je - kad je vreme za to doslo - u zgradu Predsednistva Srbije. Kad je Predsednistvo ukinuto, u njoj je ostao, razume se, predsednik. Bivsi dvor je lep, prostran, smesten u najuzem centru grada i nije jasno sta bi mu se moglo zameriti, tim pre sto ga g. predsednik po potrebi dopunjava Titovom vilom u Karadjordjevu (gde je odrzan cuveni polu-javni susret izmedju Milosevica i hrvatskog predsednika Tudjmana na kojem je, prema legendi, dogovorena podela Bosne) i vojnim reprezentativnim objektom u Dobanovcima, nadomak Beograda. Prema nekim neproverenim pricama, Milosevicu smeta "metez" u centru grada, te mu je trebalo nesto mirnije i izolovanije. Jedno vreme je u opticaju bila verzija da se predsednik sprema da dodje cak u Beli dvor (takodje na Dedidnju), ali se na to - bar za sada - nije odlucio.

Ne zna se, medjutim, da li ce Milosevic definitvno napustiti Andricev Venac (nije objavljena nikakva odluka o ustupanju "novog dvora" nekom drugom). Ne zna se ni da li ce i stanovati u Uzickoj 16, ili ce tamo samo obavljati svoje drzavnicke poslove i na kanabetu se slikati sa vaznim gostima iz sveta. Ne zna se, najzad, ni kad ce uopste preci u Uzicku. A najmanje je poznat pravni status vile koju mu je Vlada Srbije dodelila. Ta otmena zgrada je, naime, sagradjena ranih tridesetih godina ovog veka i njen prvi vlasnik bio je bogati predratni trgovac Jovan Savic koji je u njoj ziveo samo do 1941. jer se dopala i Nemcima, pa su je po kratkom postupku rekvirirali. Saveznici su bommardujuci Beograd 1944. godine, pogodili i Uzicku 16.

Po zavrsetku drugog svetskog rata, Tito se useljava u Uzicku 15 i rasporedjuje svoje najblize saradnike u okolne vile iz kojih su dotadasnji vlasnici, na ovaj ili onaj nacin, netragom nestali. Razrusena Uzicka 16 dolazi "pod nadzor" marsalata. Naslednici, nemocni da plate porez, prodaju kucu u Uzickoj 16 drzavi FNRJ. "Drzava FNRJ" marljivo je prionula na posao i rekonstruisala vilu tako da je bila nalik na original,ali sa novom namenom: bilo je to staniste Titovih "licnih gostiju" poput Ivana Krajacica i Vladimira Bakaric, Mihe Marinka i Ivana Maceka, Djure Pucara i Blaze Jovanovica, kao i Lazara Kolisevskog

"Hrvatska vila" premijeru Marjanovicu

Tito je umro, SFRJ se raspala. Cija je sad vila, kad rasprave o sukcesiji medju bivsim republikama nisu ni izdaleka gotove? Da li je uopste u zemljisnim knjigama uknjizen neki sadasnji vlasnik - ne zna se, ali u odluci Vlade Srbije pise da se vila "obezbedjuje i odrzava u skladu sa vazecim propisima". Kojim propisima? I kad je to vila, kao i mnoge druge, koje su bile vlasnistvo SFRJ, presla u nadleznost republicke Vlade?

Zvanicno, Uzicka 16, kao ni vila u Uzickoj 40, u koju se doseljava (po istoj odluci Vlade, premijer Srbije Mirko Marjanovic) nisu u fondu zgrada o kojima brine republicka Vlada. No, svaki je problem resiv kada za to postoji dobra volja:nezvanicno se saznalo da "Vlada ima pravo da odluci iz kojih ce se sredstava intervenisati kad su u pitanju pomenuti objekti".

Vlada Srbije je odlucila i ocigledno intervenisala i kad je rec o Uzickoj 40. Ta kuca, lepa, ali znatno manja i ne toliko elegantna kao ona u broju 16, pripadala je pre drugog svetskog rata ceskoj porodici Boukal. Posle rata, pravo da se u njoj nastani prvi ima treci sekretar sovjestske ambasade sto, naravno, traje samo do Rezolucije IB. Zatim ulazi Pavle Pekic, visoki funkcioner Savezne UDBE i izlazi posle Brionskog plenuma, kada je penzionisan. Objekat zavrsava svoju karijeru u socijalistickoj Jugoslaviji, kao "hrvatska vila" (svaka republika je imala u Uzickoj "svoju" kucu u kojoj su odsedali vazni drugovi kad ih je posao dovodio u Beograd). Poslednji stanar iz bivse drzave bio je, kako se saznaje, Stipe Mesic. Vila je u medjuvremenu temeljno renovirana. Kazu da je iznutra izuzetno luksuzno opremljena, zavrseno je i elektronsko obezbedjenje i ceka se samo g. Marjanovic, koji bi, u skladu sa davnasnjim obecanjem njegovog sefa, Srbiju trebalo da povede putem svedskog standarda.

Roksanda Nincic