MIROTVORCI U SLEPOJ ULICI

AIM, Beograd, 20. 6. 1995.

Koliko juce, intezivni, diskretni Milosevicev dijalog sa Amerikancima (cini se, prvi te vrste od raspada bivse Jugoslavije) budio je nade da je prvi put u izgledu sustinski zaokret nabolje. Cekalo se utanacenje spasonosne politicke pogodbe: beogradsko priznavanje BiH, mozda i Hrvatske, u zamenu za probijanje medjunarodne izolacije Srbije i Crne Gore (SR Jugoslavije).

Ali, ne lezi vraze. Bas kad smo se ponadali da bi "mirovni proces", blokiran paljanskim odbijanjem kompromisne ponude Kontakt grupe, mogao da krene s mrtve tacke, sve je, po ko zna koji put, krenulo naopacke. U Bosni je rat dobio ubrzanje, a ni u Hrvatskoj stvari ne stoje mnogo bolje.

Da li ce prkosni pokusaj Izetbegoviceve vlade da sopstvenim snagama probije srpsku opsadu Sarajeva, biti spasonosan za mucenicki grad na Miljacki, ili ce ga vatra sa obe strane jos vise unesreciti, to ostaje neizvesno. Bar u onoj meri u kojoj je izvesno da je bitka za Sarajevo zametnuta i kao pokusaj da se potvrdi izmenjeni raspored vojne moci. Sto ce reci, da se "srusi mit o srpskoj nepobedivosti" i vodjstvu na Palama uskrati psiholoska privilegija "nesumnjivog vojnog pobednika".

Pocela je, ukratko, nova runda na bespucima bosanskog i jugoslovenskog bumeranga. Topovi su ponovo zagrmeli a mirovnjaci, domaci i strani, opet su u slepoj ulici. Koliko ce ovog puta u njoj ostati, tesko je predvideti; gde "jugo-virus" pusti korene tu logika o promeni kao "zakonu zivota" kao da ne deluje. Ili deluje samo kao promena nagore. Da li je to prokletsvo istorijske sudbine, ili posledica tuzne istine da kriza u ovom delu Evrope proizvodi nasilje i kao unosno, za mnoge jedino zanimanje, utvrdice oni koji prezive.

Zasad je jedino izvesno da ce takvih, neposrednih svedoka biti sve manje ako se sadasnje sudaranje i samozavaranje brzo ne zaustavi. Ili, da budemo odredjeniji: ako bosanski Srbi nastave da traze potpuno rasturanje Bosne zarad svoje etnicki ciste drzave; ako vlada u Sarajevu, u ime pravednog gneva najvece ratne zrtve, ostane uverena da sa Srbima samo oruzjem moze da svede racune; ako Mi losevic nastavi da odlaze normalizaciju odnosa sa susedima, a Tudjman da i oruzjem kidise na "srpske pobunjenike"; ako se, i dosad nemali, raskoraci u Savetu bezbednosti i u Kontakt grupi prodube, posebno izmedju Amerike i Evropske unije s jedne, i Vasingtona i Moskve, s druge strane.

Ako tako ostane, najmanje dve potencijalno pogubne promene mogle bi postati neminovne.

Prva se tice uloge i perspektive Unprofora. Bolje reci Ujedinjenih nacija. Vec i zbog toga sto je mirovna operacija svetske organizacije u kriznim sredistima bivse Jugoslavije, po obimu najveca, finansijski najskuplja i, sto je najvaznije, politicki najdalekoseznija. Bude li neuspesna, dovesce u pitanje i same osnove evropske i svetske bezbednosti, sadrzane u Povelji.

Otud i prva, za rasplet jugokrize verovatno presudna nedoumica: sta ce biti s "plavim slemovima? Ostane li ovakav kakav jeste - vise glomazan nego efikasan i vise "dezurni krivac" za sve jugo-sovinisticke ratovodje nego sto je ovlascen i kadar da im se nametne - Unprofor u Bosni (kao UNCRO u Hrvatskoj) ne uliva vece poverenje.

Obecano pojacanje iz Britanije, Francuske i Holandije, za koje tek treba da se nadje finansijsko pokrice, moglo bi, doduse, delovati blagotvorno. Ali samo ako i politicki i vojnicki bude uskladjeno i potvrdjeno. Zasad je i jedno i drugo neizvesno. Delom i zato sto se okupljanje vojne sile za "brzo reagovanje" tumaci i kao deo scenarija za slucaj iznudjenog povlacenja mirovnih snaga.

U tom slucaju, ako povlacenje postane neizbezno, NATO bi preuzeo vojno kormilo. Ali, mnogima se koza jezi kad pomisle kakve bi sve komplikacije to moglo da izazove. Najpre zato sto malo ko veruje da bi se "plavi slemovi" mogli izvuci iz balkanske nedodjije bez mnogo muke, ako ne i velike, oruzane tuce. A ima strepnji da bi sudari s lokalnim ocajnicima, sklonim teroristickim hajducijama, mogli celo podrucje da vrate u vreme pred sarajevski atentat 1914. godine.

Ali, cak i ako bi NATO uspeo da bez vecih neprilika izvuce "plave slemove", ono sto ostavi iza sebe moze izazvati iste, ili jos teze posledice. Rat, iz kojeg se svet fizicki povlaci, nece prestati. Naprotiv. Mogao bi da se produzi i prosiri. Upravo odatle pocinje druga nedoumica koju je dramatizovala bitka za deblokadu Sarajeva: ako "plavi slemovi" odu zbog nemoci, ko ce i kako obuzdavati lokalne mocnike? Nece li u nekontrolisano oruzano razracunavanje oko teritorija biti uvucene i sile izvan neposredno ugrozenih podrucja, medju njima i Srbija (SRJ)?

Da zlo bude gore, ta opasnost ostace sablasna senka iznad Srbije cak i ako Unprofor ne bude prisiljen da ode. Postojace - i uvecavati se - sve dok oruzje i u Hrvatskoj i u Bosni ne umukne. To se, uostalom, ni u zvanicnom Beogradu ne porice. Bas kao sto ni spoljni partneri ne poricu da srbijanska politika zarko zeli da takvu opasnost predupredi.

U prilog takvoj proceni namera srpskog predsednika, spoljni partneri sa zahvalnoscu knjize i njegovu, uspesnu politicko-policijsku operaciju izbavljenja iz zatocenistva pripadnika Unprofora na teritoriji koju kontrolise Karadziceva vlada i Mladiceva vojska. Ali im je, cini se, utoliko teze da razumeju zasto on "radi u korist vlastite stete" dvoumeci se da li da prizna granice BiH i Hrvatske.

Ne prestajuci da ga, kao partnera bez kojeg se ne moze, prihvataju, pa cak i brane, skepticniji spoljni sagovornici, ponajvise oni u Klintonovoj Beloj kuci, potrzu u toj nedoumici i sumnjicavo pitanje: da li beogradski vrh odlaze, za buducnost Srbije (SRJ) kljucnu odluku o normalizaciji odnosa sa susedima, i zato sto ne odustaje od nade da ce, pre ili kasnije, dobiti "i jare i pare"? Da ce se, drugim recima, odrzati u ulozi "nezamenljivog" mirotvorca i otarasiti se sankcija, a da ne prihvati sustinska odricanja.

Ovo drugo, dakako, podrazumeva, neopozivo napustanje pocetnih nacionalnih (nacionalistickih) projekata i ciljeva koji su doveli do oruzanih, medjunacionalnih sukoba izvan Srbije i do njene ubitacne medjunarodne izolacije. U srzi te sumnje, koja ne proganja samo spoljne partnere, nalazi se, mozda, i odgovor na pitanje kakva ce biti buduca uloga Miloseviceve Srbije kao kljucnog partnera tzv. medjunarodne zajednice u obuzdavanju jugokrize.

Aleksandar Nenadovic