ZABORAVLJENA DECA

Dr Ivan Ivic, deciji psiholog

AIM, Beograd, 13.jun, 1995.

Saradnja pravnika, umetnika, pesnika, pedijatara, istoricara, psihologa i pedagoga, pre par meseci rezultirala je knjigom "Bukvar decijih prava", uz prakticne prirucnike: Sta da se radi i Kako da se radi. Nosilac ovog projekta ciji su sufinansijeri bili UNICEF i jedna svedska asocijacija za zastitu dece je profesor i deciji psiholog, dr Ivan Ivic, nas sagovornik.

AIM: Pravni dokument "Konvencija o pravima dece" pretocen je u pesnicku knjigu za decu, privlacnu slikovnicu. Sta Vas je ponukalo da napravite ovakvu knjigu i podrzite celu akciju?

• Rat, raspad zemlje i veliko osiromasenje su doveli do toga da ovo drustvo zanemaruje svoju decu. I profesionalne institucije i roditelji, i celo drustvo skrhani su problemima, zaboravili su na njih. Radja se sve manji broj dece, i vec je tu povreda prvog clana Konvencije - prava na rodjenje i postojanje. Zatim, belezimo drastican pad kvaliteta decije ishrane; tu je i pad medicinskog opsluzivanja dece, i kvalitativan i kvantitativan; pogorsane su usluge u decijim ustanovama, jaslicama i vrticima. Otuda ova ideja da se Konvencija pretoci u knjige, namenjene deci, ali i roditeljima i vaspitacima. I Konvencija i Bukvar decijih prava, kao i citav niz akcija nevladinih organizacija (Drustvo prijatelja dece Srbije i Odbor za zastitu decijih prava), nastali su iz zelje da se probudi nasa savest. To su zvona na uzbunu, da je polozaj dece svakim danom sve tragicniji. Zelja nam je da mobilisemo sve pojedince da se nesto ucini.

AIM: Mnoge stvari koje u drustvu ne valjaju objasavaju se sankcijama. Moze li se njima opravdati danasnji polozaj dece?

• Sankcije su svakako uticale na pogorsanje polozaja dece, ali u svakoj situaciji drustvo mora da odredi prioritete. Dugo se bavim decom i mogu odgovorno da tvrdim da ovo drustvo u prioritete nije svrstalo decu. Posle drugog svetskog rata mi nismo bili bogato drustvo, ali u to vreme cinili smo mnogo vise za decu nego danas. Deca su na neki nacin bila privilegovana. Ako se to moglo 45.i 47. godine, kada smo imali daleko manji nacionalni dohodak, moglo bi se i sada. Nasu svest najbolje objasnjavaju izdvajanja za obrazovanje, nauku i kulturu. Nema nikakvog opravdanja sto se od nacionalnog dohotka jedva tri odsto izdvaja za obrazovanje - mnoge nerazvijene i siromasnije zemlje od nas izdvajaju daleko vise. U Nemackoj su, na primer, objedinjena ministarstva za mlade, nauku i kulturu, i to se zovu "ministarstva buducnosti". Kod nas su ova ministarstva marginalizovana.

AIM: Drustvo vec nekoliko decenija traga za odgovarajucim modelom obrazovnog sistema. Koliko je on, nakon brojnih reformi, u stanju da brine o deci i njihovim potrebama?

• To pitanje se najdirektnije nastavlja na Konvenciju i Bukvar decijih prava, jer i jedan i drugi dokument stavljaju dete u poziciju licnosti i ukazuju na potrebu zastite detetove privatnosti i licnosti. A skola to ne neguje. Naprotiv, cini se kao da licnost razgradjuje, uprosecuje. Ja bih prosirio krug optuzenih i na porodicu. Ona posvecuje paznju deci - nasi roditelji imaju razvijen emocionalan odnos prema potomstvu - ali to naplacuju potcinjavanjem. To je tradicija u nasoj kulturi. Skola u punoj meri nastavlja tu tradiciju i dete tretira kao jedan, ne mnogo znacajan, sraf u sistemu. Konvencija trazi da deca budu konsultovana u svim pitanjima koja ih se ticu, trazi da se cuje pravi, autentican deciji sud, trazi pravo na okupljanje, pravo glasa i pravo na informisanje.

AIM: Ne deluje li to sto kazete isuvise idealisticki, neostvarivo?

• To su stvari koje se ne ostvaruju lako. Mi imamo zastitnicki odnos prema deci, ali to "naplacujemo" tako sto ih tretiramo pasivno. Inace, akcije koje ce pratiti i Konvenciju i Bukvar, i koje ce sprovoditi nevladine organizacije, vodice se tako da postuju specificnosti svake lokalne zajednice. U razvijenim gradskim sredinama deca rodjenjem dobijaju mnoga prava iz Konvencije, za razliku od onih koja se rode u patrijarhalnoj porodici u unutrasnjosti, dok deca na ratom ugrozenim podrucjima nemaju ni najelementarnija prava, na ishranu, razvoj i medicinsku negu. Ako hocemo inicijativne mlade ljude spremne za novo, moramo sto hitnije menjati odnos prema deci. Ja ne umanjujem otpore koji ce se javiti, oni su siri od porodice i skole - to ce biti jedan ozbiljan konflikt - ali mlada generacija je vec pokazala da ne da lako da se "mesi".

AIM: Ipak izgleda da se decom manipulise na raznim nivoima. Zar ona nisu paravan i roditeljima za los brak i drzavi za losu politiku rata ili mira, na primer?

• Naravno, deca se koriste kao paravan i postoji manipulacija decom. Upravo u tom smislu jedan instrument kao sto su Konvencija i Bukvar decijih prava i sve akcije koje bi one trebalo da animiraju, imaju za cilj da od dece naprave gradjane u "punoj meri" i jedan civilizacijski preokret.

AIM: Vi za taj preokret upotrebljavate sintagmu "drustvo u tranziciji". Sta to u stvari znaci?

• Proces tranzicije prisutan je u svim bivsim socijalistickim zemljama, a po meni, karakterise ga fenomen destrukcije i aspekt rusenja na svim nivoima. Kod nas je sve ono sto je bilo dobro - zakoni, kadrovi, institucije za decu - u propadanju. Ono sto je veci problem i teze se vidi je pitanje da li iza tog rusenja postoji i proces nastajanja neceg novog. Temeljna ideja za ceo pokret ostvarivanja decijih prava je da oni koji uvidjaju koliko je znacajno resavanje problema mladog narastaja moraju nesto da ucine. Ali to ne treba da budu Ujedinjene nacije, ni Butros Gali, ni UNICEF, cak ne u svim stvarima ni drzava, vec svaka sredina treba da izostri vidjenje problema koje deca imaju i da se organizuje i mobilise u njihovom resavanju. To bi angazovanje trebalo da bude samoinicijativno, a ne direktivno. Za zainteresovano dete potreban je zainteresovan roditelj, nastavnik, psiholog, pedijatar, deciji pesnik.

AIM: A da u svemu tome ucestvuju deca?

• To je od posebnog znacaja. Ucestvujuci u takvim akcijama, dete uci da sagleda sebe i druge kao licnost sa odredjenim pravima, da u prakticnoj interakciji uvidi da drugi - pojedinci, nacionalne i socijalne grupe - imaju ista prava koja se moraju ostvariti na miroljubiv nacin. Na taj nacin dete se uci da bude aktivno i samosvesno.

AIM: Vi zagovarate aktivnost i kriticnost, dok smo svedoci pasivnosti i apatije u drustvu. Promene se moraju desiti i kod odraslih?

• Oni pre svega moraju da se potrude da iz starog sistema u ovoj tranziciji spasu ono sto je bilo dobro. Ne smemo dopustiti da deca ne pohadjaju skolu zbog siromastva, ne smemo dopustiti deciji kriminal. Osiromasene skole i fustrirani nastavnici ne mogu dati kvalitet. Nasa deca su lisena aktivnosti koje u takozvanim normalnim sredinama druga deca imaju. Izgubila su interesovanje za buducnost. To su dugorocne posledice. Onog trenutka kad budu skinute sankcije i dodjemo u situaciju da se poredimo, siguran sam da ce nam biti daleko teze. Zelja mi je da nas i Konvencija i Bukvar trgnu da izadjemo iz letargije.

Smiljka Arsenov