DUHOVNO I SVETOVNO U "SLOBINOM LONCU"

Nema mira u vrhu Srpske pravoslavne crkve

AIM, Beograd, 6.6.1995.

"Tako mi Boga Vasa svetosti, govoricu istinu kao pred svojim ocem", rekao je na pocetku jednog razgovora Slobodan Milosevic patrijarhu Pavlu, naprasno priznajuci i nebeske sile, a ne samo topovske. To ga niposto nije primaklo tvrdom krilu Srpske pravoslavne crkve. Za Atanasija Jeftica ili Amfilohija Radovica, te vecinu vladika "jastrebovske linije", on nikad nece biti autenticni nacionalista i vernik, vec rob levicarskih ideja, avnojevski i dedinjski zatocenik. Bas kao sto ga autenticni levicari i dalje vide kao prikrivenog nacionalistu. Uprkos novom "julskom" ruhu.

To da je SPC u poslednjih nekoliko meseci izabrala Karadzica, kao pozitivnog junaka, a Milosevica kao izdajnika, nije potrebno posebno dokazivati. Kao ni to da je javnost morala da prizna prakticnu pobedu nacionalno ostrascene, i ostrasceno antikomunisticke linije koja bi se mogla najlakse oslikati izjavom Atanasija Jeftica: "Ne mogu sad odjednom - puj pike ne vazi. I kad sam nekima rekao - otelo mi se - ne zelim nikoga da vredjam - da su bili "komunjare", oni se vredjaju, kao da mi sada njima treba da se izvinjavamo sto su bili "komunjare".

No, tek sto su "tvrdi" postali opstevazeci, pokazalo se da ni oni "mlaki" nisu vise spremni da cute. Oglasio se u reviji "Duga" (veoma prisutan "dnevnicki" uticaj Mirjane Markovic, predsednikove supruge) mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije, Jovan. Njegove izjave pojasnile su bar nekoliko stvari: srpski crkveni vrh zbilja je podeljen na "ratnohuskace" i "mirotvorce". Drugo, "mirotvorci" procenju da Crkva mora da se pokaje. I, najzad, "mlako" krilo misli, ako bas ne isto, onda veoma slicno Slobodanu Milosevicu. To, da li ga bas voli, kako je rekao mitropolit Jovan u intervjuu, drugo je pitanje.

Samokritika, ili dnevna politika

U vazduhu je ostalo da visi pitanje - koliko je opasan taj sukob i moze li odvesti nekom ozbiljnom raskolu u SPC. Ili je rec tek o Milosevicevom pritiskanju na svoje poluge, alijas ljude unutar Crkve, zarad ubiranja dnevno - politickih poena, tako vaznih u ovom casu.

Neki krugovi dokaz ozbiljnog raskola nalaze u Jovanovoj jasnoj proceni da Crkva nije uspela da zadrzi ispravan kurs u ovim vremenima, da ostane duhovna i verska institucija "sledujuci tradiciji". "Sto je vreme vise odmicalo, cini mi se da nismo ostali dosledni usvojenom kursu u odnosu na uvodjenje visestranackog sistema. Crkva nije ostala iznad svih tih promena, da bude patriotska, a da ne bude partijska," pokajnicki je rekao mitropolit Jovan. Zatim, rekao je, da su ucescem na tribinama u Francuskoj 7, Atanasije Jeftic, Amfilohije Radovic i Irinej Bulovic napustili teoloski program i "upustili se u dnevno-politicku avanturu kojoj su odredjeni ton davali Dobrica Cosic, Antonije Isakovic, Matija Beckovic". Jovan, takodje, tvrdi da "smo mi svesno ili nesvesno bili uvlaceni u opasnu i krvavu ratnu igru, nepravedno uvedeni u to kolo i izmanipulisani".

U ruznom svetlu oslikao je mitropolit Jovan ulogu nekih akademika i intelektualaca, ciji je uticaj u Patrijarsiji bio znatan. Oni su u stvari Crkvu, kako kaze, "jos vise uvlacili u politiku, u dnevne dogadjaje, na tanak led i trulu dasku."

I tek sto se gradjanska i mirnodopska Srbija obradovala tom novom pokajnickom i tolerantnom crkvenom kursu, mitropolitova beseda o "liku i delu" Slobodana Milosevica i to bas u "Dugi" kao da je dala za pravo onima koji su zastupali drugu, dnevnopoliticku, tezu.

"Procenjivati i ocenjivati drzanje predsednika Milosevica je tesko, jer mi ne znamo sve argumente", izjavio je mitropolit. "Bilo je cak akcija da se Milosevi,cu sugerise da podnese ostavku, a mislim da je to povreda gradjanskog prava. Ako biraci Srbije daju svoje glasove predsedniku Milosevicu, ko ima pravo da mu osporava izbor", reci su mitropolita. A na novinarsko pitanje da li bi glasaci Srbije i sada dali poverenje Milosevicu, on je odgovorio: "Ne vidim ko bi mogao da mu se suprotstavi kao lider i kao protivkandidat".

Mozda je najblize istini tumacenje Bogdana Djurovica, generalnog sekretara Jugoslovenskog udruzenja za naucno istrazivanje religije koji kaze za AIM : "Uopste ne verujem da su crkveni velikodostojnici skloni MIlosevicu. Istupanje mitropolita Jovana u javnosti tumacim pre kao koincidenciju. Naime, mitropolit Jovan je oduvek imao vise tolerancije i zastupao umerenije stavove, a Milosevic je bio jastreb. Milosevic je bio taj koji je stavove promenio i priblizio se Jovanu, a ne obrnuto."

Bogdan Djurovic zapravo govori o tako prisutnoj dilemi u Srbiji: gradjanska Srbija koja je bila od prvog momenta protiv Milosevica i rata, sada mora da proguta gorku pilulu, te da "podnese" MIlosevica na svojoj poziciji. U protivnom bi morala da odabere Seselja.

Djaci oca Justina

Crkva , doista, nije ni pastirska ni nestranacka, ni monolitna. Za one manje upucene, treba reci da ona to nije bila ni proteklih pedeset godina. A cini se da je sve pocelo jos u posleratnim komunistickim vremenima u Srbiji, kada je bilo pohvalno popove cupati za brade, pljuvati ih kad prodju, ili gajiti prasice u crkvama. Takodje nije tajna, da su mlade komunisticke vlasti prakticno nametnule SPC Germana kao patrijarha i da je ostao upamcen kao "crveni patrijarh", sklon da cini ustupke tadasnjem rezimu, bilo zbog licnog uverenja, bilo zbog mudrosti, da sacuva ono sto je Crkvi preostalo.

Cinjenica je da je tokom tih teskih godina za Crkvu, izraslo jedno, na komunizam ogorceno, prilicno ojadjeno, krilo. U prvom trenutku su ga cinili Atanasije Jeftic, Amfilohije Radovic i Irinej Bulovic, takozvani "justinovci".

Istorija je cesto nepravedna, pa se poigrala i delom Justina Popovica, najveceg pravoslavnog teologa XX veka, na koga se naslanjaju moderni teoloski autori poput vladika Amfilohija, Atanasija, ili Irineja.

• Prakticno, njegovo delo je stub pravoslavne teorije XX veka. Srpska bogoslovija pociva na njegovom filozofskom opusu. Justin Popovic je razvio filozofski koncept jedinstva crkve i drzave, ali ne kroz teokratsku drzavu, vec kroz drzavu prozetu duhovnoscu - objasnjava Bogdan Djurovic. - Atanasije Jeftic i Amfilohije Radovic sada pragmaticno pokusavaju da sprovedu u delo dominaciju crkve nad drzavom.

U transformaciji, "justinovcima" su pomogla ratna dogadjanja. I tu negde ih je napustio vladika Irinej Bulovic, ostajuci veran izvornoj misli da Crkva treba da se bavi egzistencijalnim i sustinskim pitanjima spasenja, smisla zivota i opsteg dobra. A ne dnevnopolitickim pitanjima i poslovima koji pripadaju strankama i parlamentu.

Drugo krilo, uprosceno govoreci,"crveno", stajalo je uz patrijarha Germana i njemu je svakako pripadao mitropolit Jovan koji je, na primer, 1990. godine, menjao obolelog patrijarha. On je predsedavao Svetom arhijerejskom saboru u Peci i tada, kako danas kaze, uspeo da odrzi ispravan kurs, znaci onaj stari. Upravo mitropolitu Jovanu tvrdo krilo zamera sto je napustio svoju pastvu, kada je bilo najteze i pobegao iz Zagreba. Njega su djaci oca Justina u borbi za prevlast potisnuli u ratnom dobu koje je nastupalo i kada je izgledalo da se crkva i drzava mire, a Milosevic ispunjava crkveni nacionalni san i priznaje greske prethodnika.

U pocetku srpskog "budjenja", kada je Slobodan Milosevic osvajao simpatije kosovskom mitomanijom i nacionalnom simbolikom Crkva je poverovala da ce, najzad, biti pitana o stvarima od nacionalnog interesa. Onog trenutka kada je Slobodan Milosevic fakticki priznao poraz svoje ratne politike i poceo da tvrdi da je ucinjeno sve sto je bilo moguce za srpsku stvar u Bosni i da osim potpisivanja mirovnog plana nema drugog izlaza, te kada se komunisticka retorika ponovo vratila u drzavne medije, postalo je jasno - jedina drzava u kojoj ce Crkva biti pitana jeste Karadziceva monstruozna, etnicki cista tvorevina.

Najteze breme, zbog sukoba u SPC, mora da ponese upravo patrijarh Pavle kome i najzesci protivnici "paljanske" crkvene politike ne odricu skromnost i vrline zivog sveca. Upravo on je odabran posle smrti patrijarha Germana, kao kompromisno resenje izmedju dve crkvene struje. Od tada, prakticno, traje njegovo "razapinjanje", te cesto biva nadglasan od, za rat rapolozenih, "jastrebova". Njegov glas ostao je usamljen, na primer, kada se glasalo u Banja Luci, da li ici na Pale, ili ne. Ipak je sluzio uskrsnju liturgiju na Palama, bas kada je obelodanjeno da se Karadzic nalazi na haskoj listi osumnjicenih za ratni zlocin. A ovih dana, patrijarh se spremao, kako saznajemo iz pouzdanih izvora, da napise pismo Karadzicu i ponudi sebe, kao taoca. Umesto unproforaca.

Najvise koristi iz otvorenog razilazenja "mlakih" i "vrelih" duhovnika izvlaci ponovo Slobodan Milosevic. U ocima sveta je pravi mirotvorac na Balkanu, Ssesselj mu je u zatvoru, a ni Crkva mu nije sasvim okrenula ledja. No, kako je rekao sam patrijarh Pavle, sluziti istovremeno Bogu i djavolu se ne moze, jer kad se navikne na zlo, ciniti dobro coveku je tesko.

Gordana Igric