SOK POVRATKA MEDJU NORMALNE

SRJ posle sankcija?

,AIM, Beograd, 2. jun 1995.

Ekonomska politika Beograda posle sankcija verovatno ce krenuti sa ozbiljnom devalvacijom dinara da bi se izvoznici motivisali na borbu za povratak na svetsku pijacu

Mada jos nije poznat ekonomski deo Milosevicevog sporazuma sa "Kontakt grupom" oko Bosne i svetskih sankcija, ima mnogo indicija da se u Beogradu vec sprema nova "ekonomska politika reintegracije", koja bi trebalo da amortizuje sok povratka na normalne uslove poslovanja sa svetom. U tom smislu najotvoreniji je bio Dragan Tomic, ministar koorodinator u Vladi Srbije, koji je nedavno na televiziji, naizgled nevezano jedno s drugim, rekao da ce sankcije pasti u junu, a da Vlada radi na novom paketu ekonomskih mera.

Ako se podje od pretpostavke da je Milosevic od Frejzera uspeo da dobije americko obecanje da ce se, u zamenu za "limes na Drini", Jugoslaviji omoguciti povratak u MMF i Svetsku banku, te da ce Pariski klub reprogramirati oko 8 milijardi dolara ukupno dospelih spoljnih obaveza, a SAD i velike sile obezbediti angazovanje jos 4-5 milijardi dolara svezeg zaduzenja, onda bi program ozivljavanja jugoslovenske ekonomije mogao da se sacini bez nekih posebno novih pritisaka na standard stanovnistva. No i u tom, gotovo neverovatnom, slucaju, moralo bi se premostiti vreme dok takav mehanizam podrske ne proradi, pa bi i u ovom optimisticnom scenariju gradjani SRJ bili prinudjeni na dodatna odricanja.

Prvi problem je u tome sto Jugoslovenska vlada novu ekonomsku politiku mora poceti sa drasticnom devalvacijom od 100 do 150 odsto, koja bi pri tome morala biti pracena i dodatnim pritezanjem novcanih slavina i najstrozom kontrolom plata 1,5 miliona zaposlenih u drzavnom ili paradrzavnom sektoru - da se ponovo ne bi sa uzdi otkacila hiperinflacija. Ovaj potez je nezaobilazan, jer je sadasnja prosecna stimulacija izvoznika od 33 odsto, kad drzavi prodaju devize, jednostavno smesna u poredjenju sa kursom dinara na crnom trzistu, koji varira izmedju 2,3 i 2,5 dinara za jednu nemacku marku (dok je oficijelni kurs jedan prema jedan).

Uostalom, da je puzajuca inflacija srusila zvanicni kurs pokazuje i sluzbena statistika. Cene na malo u prvih pet meseci ove godine porasle su za 33 odsto, dakle rastu po prosecnoj mesecnoj stopi od preko 6 odsto, i samo ih dosta disciplinovana monetarna politika kako-tako drzi pod kontrolom. Istovremeno, prosecan zaposleni Jugosloven sa oko 390 dinara prosecne legalne plate placa potrosacku korpu kao Njujorcanin. Uprkos tome, devalvacija ce morati da "prepolovi" i toliko niske plate uz toliko visoke troskove . Zasto?

Vlada SRJ morace da prizna "realan kurs" da bi nekako legalizovala promet deviza na deviznom trzistu i tako dosla u poziciju da rehabilituje devizne rezerve, koje su izgleda duboko ispod "crvene crte" - toliko duboko da se ne mogu platiti ni uvozne sirovine za proizvodnju osnovnih lekova za hronicne bolesti. Ako godisnji uvoz nafte i gasa, koji kosta oko 800 miliona dolara, posle ukidanja sankcija neko i pristane da kreditira u prvo vreme (sto bi indirektno bila nova pomoc Zapada Rusiji, jer Moskva nema kapitala da to sama pruzi iz svojih resursa), ostaju ogromne uvozne potrebe, bez kojih nece biti moguce ozbiljnije podici nivo proizvodnje. Da podsetimo: ako se iskljuci povecana produkcija elektro energije, ovog proleca industrija u sustini nastavlja da stagnira na proslogodisnjem nivou proizvodnje, to jest na 36,2 odsto nivoa proizvodnje iz

1. godine. Prema tome, cak i kad bi se ovogodisnji planirani porast proizvodnje u Srbiji od 9 odsto cak udvostrucio, privreda bi jos bila na polovini normalnog ritma produkcije. Zbog toga se mora ici na devalvaciju, da bi se na jeftinom izvozu i jeftinom radu zaposlenih, nagradila izvozna i uposlila uvozno zavisna industrija.

Naravno, hitno bi trebalo pokretati i investicije, ne samo zbog toga sto skoro osam godina niko nije menjao tehnologiju (koja je u medjunarodnim relacijama sada strasno zaostala), vec i zbog toga sto u Srbiji i Crnoj Gori postoje znacajni kapaciteti gradjevinarstva i industrije investicionih dobara, koje treba uposliti. Tu ce se javiti dva krupna problema od prvog dana "oslobodjenja od sankcija". Prvi je u tome sto niti ima ikakve stednje u privredi (godinama niko nije stavio "zutu banku" u amortizacioni fond), niti su rasciscena pitanja oko privatizacije, pa nema nekih univerzalnih mehanizama za priliv stranih investicija (mozda bi se u pocetku na takva ulaganja odlucili bar neki gastarbajteri). A bez prodaje dela i najprofitabilnijih preduzeca, SRJ ni njih ne moze vratiti u svetsku trku.

Evo jedne uproscene ilustracije o tome sta bi se moralo uraditi svim Jugoslovenima ako bi drzava pokusala da oporavi investicije bez veceg priliva kapitala iz inostranstva. Prema podacima iz 1993. godine SR Jugoslavija je imala 2.088 dolara bruto produkta po glavi stanovnika, dok je Rumunija imala 2.755, Poljska 5.555, Turska 5.810 dolara itd (SRJ i Albanija su u tom smislu sada, a nekad je bilo drugacije, dve najgore zemlje u Evropi). Ako se, nadalje, prihvati rasireno shvatanje da stanovnici SRJ bar od Rumuna, Poljaka i Turaka i dalje ne zive mnogo losije (a i o tome bi se moglo razgovarati), onda to znaci da njihova privreda na 100 dolara licne potrosnje, "stedi" (ekonomski receno investira) jos oko 50 ili 100 dolara. Krajnje pojednostavljeno, iz ovoga sledi da bi u slucaju izostanka dotoka svezeg investicionog kapitala iz inostranstva, standard Jugoslovena morao biti jos prepolovljen, kako bi privreda SRJ mogla investirati bar toliko koliko investiraju njeni konkurenti iz toliko ekonomski skromnih zemalja kakve su Rumunija, Poljska ili Turska.

U poplavi samozavaravajucih izjava, kako je jugoslovenska privreda "opstala" uprkos sankcija, mnogi ne mogu da shvate koliko je ta privreda osiromasila, ekonomski "moralno potrosena", bez kapitala i bez razvoja, a tesko ce uspeti da shvate i koliko je ostala bez spoljnih trzista. No to ce se morati ne samo shvatiti, vec i platiti, ako napokon svetska blokada bar formalno bude ukinuta. Ostace, naravno, blokada koju ce po prirodi stvari nametnuti hipoteka agresivne i lazljive i nepouzdane drzave, koja ne postuje ni svoje ni tudje. I ta blokada ce mnogo kostati dugo posle ukidanja sankcija.

Dimitrije Boarov