SRPSKO-HRVATSKI RAT U MEDIJIMA

,AIM, Beograd, 9.05.95.

Hrvatsko-srpski blic-krig u Slavoniji (1. i 2. maja 1995.) drzavni mediji u Srbiji prva dva dana su locirali iza vesti o proslavama prvog maja u selu Dubona, reportaza o pecenim volovima, narodnim svetkovinama u izletistima sirom Srbije. Novine zbog Medjunarodnog praznika rada nisu izlazile, a najmocnije informativno sredstvo, drzavna televizija, uredjivana je u skladu sa preporukom "nista o Slavoniji". Kasnije je taj nedostatak informacija nadoknadjivan citanjem vesti o onim medjunarodnim reagovanjima u kojima se osudjuje hrvatska vojna intervencija, bez mnogo detalja i prakticno bez slike sa poprista zbivanja. Domace reakcije opozicije objavljivane su, ukoliko ne optuzuju vlast. Nakon toga u vise navrata su emitovane izjave, najcesce predsednika krajiske vlade Mikelica o tome da je sporazum o prekidu vatre postignut i da se situacija smiruje.

Neke novine, kao na primer "Vecernje novosti", ocito pripremane pre nego sto je Vrhovni savet odbrane koji sacinjavaju predsednici SRJ Lilic, Srbije Milosevic i Crne Gore Bulatovic u saopstenju osudio hrvatsku vojnu intervenciju u Slavoniji i krajisko granatiranje Zagreba, poceli su da tvrde da je raketiranje Zagreba hrvatska rezija, uz ponovljene tvrdnje da je eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale bila muslimanska rezija. Kasnije su, kad je lider krajiskih Srba Milan Martic izjavio da je on bio taj ko je naredio ispaljivanje raketa na Zagreb, od te verzije odustali.

NTV Studio B prenosila je dnevnik HRT u kome je rat predstavljen kao cist, a postupak prema zarobljenim Srbima korektan, uz slike policajaca koji daju deci cokoladice a zarobljenicima steke cigareta "Croatia", a potom i slike koje pokazuju kako zarobljene obnazene Srbe saslusavaju.

Paralelno s tim, ucestalo su prenosene izjave lidera krajiskih i bosanskih Srba koje su govorile o tome da su hrvatske snage iz Pakraca proterale srpsko stanovnistvo, da su muskarce odveli u nepoznatom pravcu, vesti o izvestajima UN u kojima se navodi da su hrvatski vojnici pljackali srpske kuce u Pakracu i okolini, i hrvatske tvrdnje da je to apsolutna laz i na kraju o hrvatskom bombardovanju kolone srpskih civila koji su pokusavali da pobegnu u Bosnu.

Posle izvesnog vremena srpska javnost je, kako izgleda, bila uverena da Srbima koji su se predali u Pakracu ne preti opasnost, ali kao bomba sa odlozenim dejstvom delovale su vesti o dogadjajima o kojima je hrvatska strana cutala, inostrani mediji nisu izvestavali, srpska strana nije imala sliku ali je imala iskaze izbeglica, a Ujedinjene nacije nisu imale pristup mestu dogadjaja - o stradalima u koloni koja je bezala za Bosnu.

Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC), a pre svega mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop zahumsko-hercegovacki Atanasije i episkop slavonski Lukijan, tvrdili su da imaju izvestaje o stotinama, cak hiljadama poginulih, o transportu dece koji je sacekan u zasedi kod Bijele stijene... Episkop Lukijan bio je sasvim odredjen u tvrdnji da se "desio nezapamcen masakr nad srpskim civilima sa podrucja Okucana i Pakraca".

On je tvrdio da "stotine i hiljade mrtvih tela leze pored puta Okucani - Gradiska", da je "Hrvatska vojska pucala na kolone izbeglica sa tih podrucja", da su "Hrvati prvo dozvolili da se iz Pakraca sklone deca, ali su zatim na vozila koja su se kretala ka Beloj steni otvorili vatru i ucinili nevidjen pokolj", da hrvatski vojnici "otvaraju vatru sa mosta na Savi na svakog od izbeglica ko im se priblizi i ko pokusa da predje u Bosnu".

Pozivajuci se na informacije radio-amatera, on je tvrdio da je u selu Paklenica preko 300 mestana ostalo bez ikakve zastite", da je "jedan od sest svestenika u njegovoj eparhiji tesko ranjen", da je situacija u "Zapadnoj Slavoniji katastrofalna" da je "medjunarodna zajednica bila blagovremeno obavestena o napadu na Okucane, ali nije nista ucinila da se taj napad spreci". Ove tvrdnje su kasnije ponavljane i pojacavane podsecanjem da pristup na put na kome su stradali civili dugo nije dozvoljavan, da nije objavljivan ni tacan broj ni spisak poginulih, kao ni mesto gde se oni nalaze. Citiran je izvestaj BBC koji put za Gradisku poredi sa putom za Basru u zalivskom ratu, sa izgorelim automobilima i kraterima granata.

"Nasa Borba", nezavsni list citirao je jednog izbeglicu koji je tvrdio da je na tom putu stanje bilo takvo da su oni kombijem morali da gaze mrtve da bi se izvukli iz vatre i da cak nisu smeli da stanu ni kad je jedna zena iz kombija na putu videla svog sina.

Sveti Arhijerejski sinod izdao je u tom kontekstu proglas pod naslovom "Jasenovac posle Jasenovca", Patrijarh Pavle je u Beogradu odrzao moleban (vise molitvi) za postradale u Slavoniji i otisao u manastir Moscenicu da u blizini Jasenovca odrzi molitvu za tamo sahranjene zrtve ustaskog pokolja..

Drzavna televizija u Beogradu je ovu temu izbegavala, nastavljajuci kampanju objavljivanja vesti o diplomatskim pokusajima da se strasti smire. To je bio povod vecini opozicionih partija da optuze vlast da je za hrvatsku vojnu intervencujhu znala i da njene efekte krije. Od proslog petka, od kad su vesti o bombardovanju civila na putu prema Gradiski pocele da stizu u Beograd, vecina partija je poostrila svoje reagoivanje. Na primer, Srpski pokret obnove koji je u prvim reagovanjima pozivao Srbe na uzdrzanost i mudrost, u sledecim saopstenjima poceo je da govori o "fasizmu hrvatskog rezima".

Ova epizoda rata mozda se medijski razlikuje od njegovog pocetka. Tada je napetost rasla zbog ocitog i grubog raspirivanja i ratnog huskanja, a sada izgleda da napetost raste, ne toliko zbog isto tako preteranog precutkivanja, koliko zbog odsustva izvestavanja s lica mesta.

Milan Milosevic