NEVIDLJIVI LJUDI

U izbeglicckom centru u Sremskoj Mitrovici

AIM, Beograd, 12. maj. 1995.

Polako, ali sigurno, splassnjava entuzijazam vezan za ostvarenje sna o tome kako cce se, ama bass svi Srbi, basskariti u, ama bass jednoj drzzavi. Sankcije odliccno uticcu na smanjenje apetita prozzdrljive vlasti. Vrachaju joj smisao za uvazzavanje realnosti. Neki Srbi cce, po svemu sudechi, morati da priccekaju...

Do tada, zatajila je i bratska solidarnost. Srbija odavno visse nikog ne doccekuje rassirenih ruku. Ponajmanje izbeglice. No, svejedno. Nekoliko hiljada njih vech je pred vratima. Naravno, recc je o izbeglicama iz Zapadne Slavonije. Tridesetak ih je vech dosslo u Sremsku Mitrovicu. Za sada su smessteni u jednom motelu na periferiji. Neke su prihvatili gradjani, a neki su kod rodjaka i prijatelja. Za eventualni masovniji dolazak je pripremljena sportska hala.

• Nama je tessko. Kao da se pomalo stidimo ssto smo izbjeglice. Svi nas gledaju poprijeko - kazze Gordana Stankovicc iz Rajicha. - Bilo je problema na granici ssto nisam imala liccnu kartu. Sve se zbilo tako naglo da sam zaboravila dokumenta. Sluccajno sam, ipak, ponela zdravstvenu knjizzicu.

Sitna je i ispijena. Tridesetogodissnja nezzna plavussa deluje kao devojccica. Majka je dvoje male dece.

• Kada je postalo jasno da je vrag odnio ssalu - prisecha se ona - moj muzz nas je sa joss ccetiri prijateljice, sa po dvoje djece, potrpao u kola da bjezzimo glavom bez obzira. Preko Prassnika su nas stalno granatirali. Djecu smo sstitile svojim tjelima. Posle smo se prikljuccili konvoju i pressli preko Save. Na mostu se bukvalno gazilo preko lesseva. Ipak, imali smo sreche, prossli smo.

Gordana Stankovich nam pricca da, ssto se njenog sela ticce, u svakoj kuchi je bar jedan musskarac poginuo i da su mnogi zarobljeni.

Teret za savest

Doccekujemo izbeglice u Prihvatnom centru u Sremskoj Mitrovici. Kazzu da su prvu noch, posle deset proteklih, prespavali kao ljudi. Joss uvek su u ssoku. Ne shvataju ssta im se desilo, kako im se desilo. Bili su nepripremljeni. Govore o izdaji, politicckom "dilu", puni nepoverenja. Povukli su se u sebe. Patnja je occigledna. U poccetku niko ne zzeli da govori za novine. Pored ostalog, kazzu, i zato ssto osechaju da nikom i nije stalo. Da jeste, ne bi ovako prossli. Znaju da svojim prisustvom mogu samo da predstavljaju teret za savest onih koji su ih u ovakvu situaciju doveli. Da che oni hteti da budu ssto dalje od njih. Zato ostavljaju utisak "nevidljivih ljudi".

Posle duzzeg nagovaranja, dok ccekaju na red i zavrssavaju administrativne poslove, pristaju da govore.

Gojko Dobriccich ima 55 godina, iz Okuccana je, gde je radio kao ccuvar na benzinskoj pumpi.

• Udarili su gdje je bilo najmeksse, od Rajiccicha. Tamo su popalili kucce i poklali narod. Otissao sam skoro poslednji iz Okuccana, za sluccaj da nekom zatreba gorivo. Na kraju smo zzena, sin i ja pobegli traktorom. Prossli smo i kroz taj Novi Vaross. Issli smo pet kilometara duzz lesseva. Pucali su i na nas. Nije nas okrznuo nijedan metak, iako je prikolica na traktoru skroz izressetana. Ranjeni su jaukali, a mi nismo mogli da im pomognemo. Bjezziss da te ne ubiju - kazze Gojko. - Nikad se visse neccemo vratiti. Nas su politiccari izdali. Ne krivim nikog, ali ne oprasstam komandantu Lazu Babiccu, koji je utekao. Oni su morali obavjestit' narod, da se raja izvucce. Ovako, prijatelj iz Pakraca mi pricca da je tamo preko 500 ljudi zaklano.

Njegovo missljenje deli i ccetrdesetogodissnja Draga Linjakovich iz Vrbogana kod Okuccana.

• Strahota. Nikad nismo vjerovali da bi smo tako nessto mogli dozzivit'. Sve se dogodilo neoccekivano. Komanda je otissla, a narod je ostao. Makar da su narod na vrijeme obavestili da ode, kao ssto su Hrvati UNPROFOR. Ovako, ostali smo bez igdje iccega. Ja sam krenula bez cipela. Prvo smo otissli u Bosnu, u Novu Topolu, gdje je bilo oko 6. 000 izbjeglica. Uvjeti su bili strassno lossi. Ssto je najgore, tamossnje srpske vlasti su nasse musskarce odmah mobilisali i slali na prve linije fronta. Ako su odbijali, hapsili su ih. Sada smo tu. A kad dodjess tu, u Srbiju, niko te ccak i ne gleda... Kak je to bilo, ne vjerujem da chemo se ikad vratiti.

Marss na Beograd?

U Centar, ccija arhitektura neodoljivo podsecca na bunker, dosslo je da se prijavi nekoliko mladjih musskaraca. Pricca nam svoje ratno iskustvo borac, bez imena.

• Ostali smo izdani u Paklenici, u okruzzenju. Bilo nas je oko stotinak vojnika, sa pusskama. Da su civili bili evakuisani na vrijeme, mi bismo istog dana stigli do Okuccana gde bismo se spojili sa vojskom. Civili su, medjutim, bili sa nama. Oko pedesetak zzena i djece. Nosili smo i dvojicu ranjenih. Tri dana smo ih vukli po ssumi, bez hrane i vode. Nismo znali ni gdje smo, ni ssta smo. Onda smo odluccili da se podjelimo na grupe i rastanemo. Civili su ccetvrti dan rjessili da se predaju. Mi smo tek peti, ili ssesti dan izbili na Savu. Nije bilo spasa, neg' plivati. Ja sam preplivao...Vjerovatno se od nas niko nikada neche vratiti. Tako su odluccili mochnici. Mi smo izdani. S one strane nisu ispalili nijedan metak. Ne znam zassto - kazze nass anonimni sagovornik.

Mnogi priznaju da su ljuti ssto ih upuchuju na Kosovo. Jedan pita: ima li u Zemunu joss Hrvata. Na potvrdan govor, uz osmeh, dodaje da je onda njihov problem ressen. Uchi che im u kuche i stanove. aaaa"Ssesselj che nam dati adrese. Oko za oko, zub za zub."

Kazzu, sa ubedjenjem, da vechina izbeglica koja je joss u Bosni, ima najozbiljniju nameru da umarssira u Beograd. Pravo pred Skupsstinu. Misle da su zasluzzili pravo na odgovore. Bass kao i Aran Dragiccevich, donedavno gradonaccelnik Okuccana, trenutno u egzilu u Bosni, koji je nedavno izjavio: "Dosta nam je da izigravamo graniccare za ostale Srbe. Zzelimo da svi zajedno budemo prebacceni na neko mirnije mesto i da sve zaboravimo."

Kako se Bosna nikako ne uklapa u viziju "mirnijeg mesta", gospodin Dragiccevich je od vlasti SRJ trazzio dozvolu za ulazak u Srbiju, za svoje sugradjane. Ako im se to ne omoguchi, zapretio je da che izbeglice same krenuti na Beograd. Veruje da napacheni ljudi imaju pravo da izaberu gde che i kako da zzive. Kako saznajemo u Centru, rezzim je ressio da nove izbeglice uccini ssto nevidljivijim. Slache ih na jug Srbije i na Kosovo. Uzza Srbija je, po njemu, preopterechena. Za sada je u Srbiju, prema nezvaniccnim podacima, usslo svega stotinak izbeglica iz Zapadne Slavonije. Recc je o pojedinaccnim dolascima. Organizovani se occekuju krajem ove, ili poccetkom sledeche nedelje.

Beograd je, u medjuvremenu, nezvaniccno proglassen zabranjenom zonom. Najavljeni marss, procci cce, svakako, pored njega. Pogled na kolone, kreatorima politike iz Skupsstine, ne bi bio ugodan.

Marijana Milosavljevich.