POBEDA 'RATNIKA'
Srpska pravoslavna crkva i politika
AIM, Beograd, 11. maj, 1995.
Zahumsko-hercegovachki vladika Atanasije nazvao je rezzim u Beogradu izdajnicckim, pozivajuchi Srbe da se dobro zamisle i da "brane svoj narod ne gledajucci na granice koje je povukao Broz". Uchinio je to na konferenciji za sstampu, pred kamerama Studija B, posle napada Hrvatske na Zapadnu Slavoniju. Vladika Atanasije tom prilikom nije porekao bezumnost gadjanja Zagreba, uz ogradu - "ako ga je bilo".
Crnogorsko-primorski mitropoli Amfilohije ne tako davno bacio je anatemu na Slobodana Milossevicca zbog sankcija koje je uveo Srbima u Bosni: "Prokleta je ruka koja podizze zidove izmedju sebe i brata u nevolji, triput prokleta i prokazzena... Bezbozznici koji nama vladaju i koji su ovaj narod i gurnuli u krvoproliche u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, danas pilatovski peru ruke od svega i kazzu: Mi nismo krivi u krvi tih pravednika. Nemojmo se zato u njih visse nadati... Ne mogu Karadzzicc, ili Krajissnik koji su sada tamo, biti krivi za Mostar, kada se zna ko je u Mostaru prvi ratovao."
Razilazzenje Beograd-Pale posluzzio je kao inicijalna kapisla za crkveno svlachenje religiozne odore. Mnogi danas pomenute vladike vide kao politichke jastrebove, ili "ratujucce arhijereje", patrijarha Pavla kao politichku lichnost, a Sveti sinod sa svojim saopsstenjima chesto podsecca na Politbiro.
Od "ljubavi" do mrzznje
Zzestina dvojice vladika,"justinovaca", kojima se pridruzzuje i trecci, rassko-prizrenski Artemije (takozvana "trojka A") vecc dugo ne predstavlja iznenadjenje za sve brojniju pastvu u Srbiji. Nessto je svezzijeg datuma odluka SPC da prestane da taktizira, te obelodani svoje razocharanje novopechenim mirotvorcem, Milosseviccem. I odussevljenje Radovanom Karadzziccem. Izgleda da je SPC najzad nassla lidera koji priznaje himnu "Bozze pravde", slussa s posstovanjem njenu recc i nipossto nije gadljiv na ccetniccki pokret u drugom svetskom ratu.
Umereni protojerej profesor Dimitrije Kalezicc kazze za AIM da SPC procenjuje da "Karadzzicca ne interesuje vlast po sebi, vecc da zzeli da izvrssi obnovu i duhovno jaccanje srpstva, vlast mu je sredstvo za obnavljanje bicha naroda." A ccesto neumereni mitropolit Amfilohije Radovicc nedavno sa Kosova, u zanosu, poruccuje: "U ovom trenutku nassu dussu kao ssto je nass jezik chuvao i sachuvao Vuk Karadzzicc, jedan njegov prezimenjak sa Plavssichkom, novom kosovskom djevojkom, sa Krajissnikom - chuvaju nas i nassu dussu, jer su ove nocci krenuli svetolazarevskim putem. Oprijedelili su se kao i car Lazar na ovom Kosovu, chuvaru ognjissta nasse dusse za carstvo nebesko. Za sve nas su se oprijedelili, blago onome koji bude i ostane vjeran tom oprijedeljenju i koji tim i takvim putem sachuva nassu dussu i dussu svojih potomaka."
Odnos Crkve prema rezzimu Slobodana Milossevicca nije bio takav na poccetku njegove vlasti, ali nikad nije bio ni pun iskrenog razumevanja i ljubavi, iako je mnogima tako izgledalo. Crkva ga je dozzivela kao "nuzzno zlo", komunistu koji bi mogao ostvariti nacionalni srpski san, vratiti crkvenu imovinu otetu
- godine i zalecciti rane stare pedeset godina. Slichno ochekivanje je imala i SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti), kojoj se on predstavio kao realizator nacionalistichkog Memoranduma. A Milosseviccu je Crkva posluzzila za homogenizaciju naroda. Nastao je brak iz nuzzde.
Po reccima profesora Dragoljuba Djordjevicca, sociologa religije, srpski nacionalizam je uspeo da veccinu etnosa homogenizuje i donekle suprotstavi drugim jugo-nacijama. "Naravno da politichki subjekti ne bi uspeli da izvrsse tako ccvrstu obuhvatnu homogenizaciju srpskog etnosa da nije bilo otvorene ili prikrivene, glasne ili preccutne podrsske SPC. Chak je i scenario homogenizacije sprovodjene na masovnim mitinzima bio zachinjen proreligijskom i religijskom ikonografijom - nossenje slika politicckih ccelnika, istorijskih vodja, svetih lica, uz uccessche svesstenika. To je sve nalikovalo na pravoslavne procesije," kazze on.
Medjutim, niti je Milossevicc mogao postati od komuniste vernik, niti su svesstenici prestali da tumacce komunizam kao najveche zlo na svetu. To je bilo vidljivo i na Terazijskoj ccesmi, studentskom protestu 1991. godine, ali i godinu dana kasnije kada je vladika Atanasije rekao: "Imamo mi ljudi i niko nema monopol nad Srbijom i srpstvom. Ako nam je Milossevicc ressenje, onda smo mi propali. Ne daj Bozze, ali kud nas oni vode vidimo vecc pedeset godina."
U poccetku je Atanasijev kriticcki glas bio usamljen i nije dovodio u pitanje toliko Milossevichcevo srpstvo, koliko Milosseviccevu komunisticcku prosslost. Vladao je bar prividni mir u crkveno-drzzavnoj kucci. Od Slobe joss nije bilo vecceg Srbina, ratna propaganda se zahuktavala, a svesstenik Filaret se ssetao po ratisstu i slikao sa mitraljezom ( u udarni dnevnik doneo je decciju lobanju - dokaz za ustasski zloccin).
Unutar Crkve je i tada postojalo "tvrdo" i "meko" krilo, pa upucceni tvrde da je patrijarh Pavle i izabran kao kompromisno ressenje i pomiritelj. Njegovi govori nisu podsticali na agresiju, a ostala je upamccena njegova izjava: "Ako bi trebalo da se odrzzi, ne velika, nego ccak i mala Srbija, po cenu zlochina, na to ne pristajem. Ako bi trebalo da se i poslednji Srbin odrzzi po cenu zloccina, pa makar i ja bio taj poslednji Srbin, na to ne pristajem..."
Ccini se da je prossla jesen definitivno usmerila Crkvu u pravcu Pala. Na zasedanju svetog Sinoda u Banja Luci, izglasano je da se pozitivno odgovori Momccilu Krajissniku na zahtev da patrijarh sa ostalim arhijerejima dodje na vanrednu sednicu "Skupsstine RS". Ako je verovati pisanju NIN-a, patrijarh je tada bio protiv toga, ostao u manjini, zamalo sasvim usamljen. Pobedu je odnela tvrda linija srpskih episkopa koja je zasluzzna za danassnje opsste uverenje da Srpska pravoslavna crkva podupire ratnu opciju. Ccak je i vladika baccko-petrovaccki Hrizostom, inacce poznat kao tolerantan chovek, na Radio-Kninu izjavio : "Ako su proroci u Starom zavetu pozivali jevrejski narod na pobunu, na ustanak, na budnost, reagovanje, i mi to moramo uraditi." Visse se i ne ccuje glas umerenog vladike Irineja Bulovicca, koji smatra da crkva ne treba da se bavi dnevnopolitichkim poslovima, vecc "egzistencijalnim i susstinskim pitanjima spasenja, smisla zzivota i opssteg dobra..."
"Trapavi sledbenici i mucavi kriticcari"
"Idejni tvroci" Milossevicha , SPC i SANU, sastali su se iste jeseni da vide ssta im je chiniti. Postalo je jasno da se Milossevicc okrecce ka SK Pokretu za Jugoslaviju, a od prekodrinskih Srba. Bio je to sastanak "iza zatvorenih vrata" patrijarha Pavla se Dobricom Chosichem, Matijom Bechkovichem, Pavlom Ivichem, Miloradom Ekmeccichem. Saopsstenje sa sastanka nije izdato, a niko od uccesnika nije hteo novinarima da pruzzi podrobnije informacije.
Od tada mnogi vide patrijarha Pavla kao nemoccnog duhovnika, instrumentalizovanog u crkveno-vojniccke svrhe. On je krajem februara razgovarao sa Karadzziccem i Marticcem na vanrednoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda SPC odrazzanoj u Bijeljini, gradu u kome je na poccetku rata sprovedeno etniccko ccisschenje Muslimana. Svi su se tada opredlili za "pravedan mir na prostorima bivsse Jugoslavije." Karadzzicc je u tom sastanku prepoznao "staru praksu u istoriji srpskog naroda". Mitropolit Amfilohije Radovicc "peccati" raskol sa Milosseviccem: "U ovom trenutku dussu nasseg naroda ne chuvaju moje rijechi, rekao bih ni rijechi drugih koji ih izgovaraju i pissu, u ovom trenutku na ovaj dan dussu svog naroda saccuvala je i ccuva - Bijeljina, republika Srpska i Srpske krajine." A vladika Atanasije kazze da je sukob Pala i Beograda ideolosski, da su BiH vodecce srpske zemlje. On gorko prebacuje srpskom rezzimu: "Sve chime su nam pomagali, sve je to skupo naplaccivano: robom, hranom, drvima i svim onim ssto smo imali... Nechovechno je da oni sada nas u stvari ucenjuju: omcha nam je o vratu i mi sada treba da popustimo da bi oni bolje zziveli."
Posle povratka iz Bijeljine Crkva je Milosseviccu predlagala kontakt sa prekodrinskim politichkim vrhom, i mirenje, ali je Milossevicc zahtevao da sam pravi selekciju gostiju i odlucci koga cce primiti, a koga ne. Na kraju je Milosseviccu otissao samo patrijarh, a ovaj susret u saopsstenju Sinoda nije ni pomenut. Crkva je nastavila da tumacci da je njena aktivnost samo "pastirska, nestranachka", ali je fakticcki bila sve politiccna.
Samo dan possto je Tribunal u Hagu najavio istragu zbog sumnje da su Radovan Karadzzicc i general Ratko Mladicc odgovorni za ratni zloccin, patrijarh Pavle u crkvi na Palama sluzzio je svetu uskrssnju liturgiju. Ruccao je sa Karadzziccem i njegovom svitom i primio na poklon zlatnik sa likom belog andjela. I rekao da "dok rat traje utvrdjivati odgovornost bilo cciju ne bi bilo ljudski i po bozzijem zakonu".
Najzad, possto je u oraganizaciji chetiri nacionalne opozicione stranke u Srbiji patrijarh Pavle pred crkvom Svetog Save 7. maja odrrzao moleban za postradale i zzive u Zapadnoj Slavoniji, postalo je jasno da i unutar politiccke scene Srbije SPC ima svoje "favorite": radikale, liberale, Djindjicheve i Kosstunicine demokrate. Prvi put u nekom govoru patrijarh je spomenuo i sopstvenu sudbinu, ssto je sasvim neobiccno za njegovu liccnost. U delu javnosti izrazzena je sumnja u to da je govor pisao sam patrijarh. Patrijarh je, naime, podsetio na svoje poreklo iz Slavonije: "Kao i za tolike druge, ni za mene lichno nema visse nissta od onoga ssto je postojalo kada sam dossao na ovaj svet. Crkva u kojoj sam krssten srussena je. Nekome je posebno bilo stalo da svaki trag ubrisse zavichaju i poreklu i sadassnjeg srpskog patrijarha." Upuccena je poruka i za domacci teren: "Ne pravdajmo sebe okrivljujucci druge kad znamo odakle nam zlo dolazi i joss mozze docci. Nichija se odgovornost ne mozze sakriti."
Profesor Dragoljub Djordjevicc kad danas analizira pojavu nacionalizma, ne samo u Srbiji, tvrdi da, ipak, nisu religije, veroispovesti i verske zajednice prvotni i iskljuchivi krivci, nego samo sauchesnici, u odredjenim prilikama ccak i angazzovani, chime deo odgovornosti pada i na njihova plecca.
Protojerej Dimitrije Kalezicc, sa druge strane, smatra da bi bilo opasno za Crkvu da se iskljuccila iz tokova zzivota, u trenutku kada ne vidi u Srbiji perspektivu, jer se vracca ideologija kakva je bila, nessto izmenjena. Prisustvo Crkve ipak mora da je pozitivno u Bosni, budi svest o odgovornosti, naglassava odbranu od neprijatelja, a ne napad. Svi pravoslavni Srbi ne moraju da bude u istoj drzzavi, vecc je to jedan etno-duhovni korpus, trebalo je na tim prostorima obezbediti autonomiju i onda voditi raccuna o Srbima, misli on. I pita se: "Ssta je drugo Crkva mogla da uccini?"
Kao da mu odgovara, komentator "Nasse Borbe" ovih dana podsecca da "nije samo ova vlast, nego su i njeni nekadassnji trapavi sledbenici, a sadassnji mucavi kritichari, SANU i SPC na primer, olako propustili da energichno opomenu braccu Srbe iz Bosne da "etnichko chissccenje" Muslimana i koncentracioni logori ne mogu dobra doneti Srbima ni sa jedne strane reke Drine i Save. Da su to tada uchinili, sad bi njihove lamentacije i pisma svetskoj zajednici imale neku tezzinu i moralni autoritet."
Gordana Igrich