DVOSMISLENA ANTIMONOPOLOSKA GALAMA

Nova kampanja Vlade Srbije

Pretnju antimonopolskom uredbom svima koji ne vrate cene na nivo od 24. marta, iz Vlade Srbije sire upravo oni ministri-direktori cije firme drze klasicne monopole na suzenom jugoslovenskom trzistu

,AIM, Beograd, 9.05.95. Dan pre nego sto ce biti objavljen zabrinjavajuci podatak, da su u SR Jugoslaviji u aprilu cene na malo povecene za 8,6 odsto i da bi takav tempo rasta cena mogao do kraja godine podici stopu inflacije na preko 100 odsto, Vlada Srbije je pokrenula novu kampanju vracanja cena. Dok se u februaru trazilo vracanje na nivo od jula prosle godine, sada se insistira na povratku cena na velicine pre poznate "devizne oluje", kada je nemacka marka na crnom trzistu, nakratko, dosezala i kurs od 4-5 dinara, da bi se, sve do danas, na ulici stabilizovala na nesto preko dva dinara (u transakcijama medju preduzecima, kurs je oko 2,5 dinara za 1 marku). Ovaj zahtev za vracanje cena "orocen" je na 10. maj, a oni koji se ogluse na vladin poziv, nacice se na udaru Uredbe o suzbijanju monopolskog ponasanja.

To je bitna i jedina razlika u odnosu na prehodnu kampanju "neformalnog" zamrzavanja cena, kada je ministar - koordinator Dragan Tomic kao glavnu pretnju iznosio mogucnost drzave da bankama naredi da neposlusnima uskrate kredite, da ih skine sa liste prioritetnog snabdevanja naftnim derivatima, da im ne izda izvozne i uvozne dozvole itd. Za predhodnu kampanju moze se reci da je bila relativno uspesna - ne u vracanju cena, vec u usporavanju njihovog daljeg rasta. Jer, u februaru i martu, cene su rasle dosta sporo, za 1,9 odnosno 2,1 odsto. Kada se efekat propagande istutnjao i kada je crni devizni kurs opasno zadrhtao, cene su u aprilu poskocile. Sada se pokusava s novim talasom propagande.

Ovoga puta srpski ministar trgovine Srdjan Nikolic preti u medjuvremnu donetom antimonopolskom uredbom, umesto nelegalnim drzavnim odmazdama. U ovoj uredbi se monopolisti definisu dosta uopsteno i okruglo kao firme koje imaju pretezno dominantan polozaj u svojoj grani delatnosti. Koliko je definicija i sa pratecim karakteristikama nedovoljno precizna i u kakvoj se realnoj situaciji nalazi "skracena Jugoslavija", jednostavno pokazuje podatak koji je izneo ministar industrije dr Oskar Fodor - da je Vlada Srbije sacinila listu od 300 preduzeca koje se nalaze u monopolskom polozaju na trzistu. To jednostavno znaci da konkurencije na jugoslovenskom trzistu vise i nema.

Ako neko od oko 800 trzisnih inspektora, koliko je sada u Srbiji izvedeno u inspekciju, utvrdi da je neka od 300 "monopolskih firmi" odbila da u roku od 5 dana vrati cene na nivo od 24. marta, po antimonopolskoj uredbi prete joj raznorazne, pa i doista rigorozne kazne. Inspektor moze narediti takvoj firmi da vrati cene , moze doneti meru oduzimanja imovinske koristi, pa cak i izreci kaznu zabrane obavljanja delatnosti do 6 meseci.

Mada Vlada Srbije nije u javnost izasla sa celokupnom listom monopolista i tek najavljuje da ce biti objavljena samo imena onih firmi sa te liste, koje ne budu postovale poziv na snizavanje cena, lako je predpostaviti da se na tom osnovnom spisku nalaze i neke od firmi ciji direktori sede kao ministri u Vladi Srbije, a jos lakse je predpostaviti da se one nece prozivati kao "krsioci" vladinog apela.

Ustvari, te firme verovatno i nisu prinudjene da profit sticu povecanjem cena, jer im dobit sigurno obezbedjuju direktori-ministri povlascenim nabavkama ulaznih sirovina i repromaterijala. Prema poslednjim vestima, bivsa firma Slobodana Milosevica, "Beogradska udruzena banka" je preko svoje famozne filijale na Kipru ("tetka Borkina kasa"), uprkos najtezim prilikama, uspela da obezbedi novo zaduzenje u SAD od oko 120 miliona dolara i nudi povoljnu kreditnu liniju svakoj od ovde povlascenih firmi po sistemu- na svaki tvoj dolar koji si obezbedio za uvoz, dajem svoj dolar, na godinu dana po kamati od 9 odsto. Onaj prvi dolar za uvoz, te povlascene firme moraju obezbediti ili preko drzave ili na ulici. One kojima devize proda drzava imaju jednostavno u startu profit od najmanje 50 odsto. A to je samo jedan primer beneficiranja odredjenih firmi, u sustini na stetu svih ostalih.

Da bi se se lakse shvatilo do koje mere su takozvane uspesne firme u Srbiji, uspesne pre svega zbog toga sto su na vezi sa drzavom, treba se konkretno podsetiti na srpsku "parlamentarnu ekskluzivnost", da ministri personalno direktno "pokrivaju" veliki deo nacionalne ekonomije. Tako je premijer Mirko Marjanovic i posle izbora na celnu vladinu poziciju zadrzao mesto generalnog direktora beogradske spoljnotrgovinske kuce "Progres", potpredsednik Slobodan Radulovic je i dalje generalni direktor beogradskog trgovackog preduzeca "C market", a potpredsednik Svetozar Krstic vlasnik i menadzer privatne trgovacke kompanije u Kuli. Ministar za finansije Dusan Vlatkovic i ministar za rad, boracka i socijalna pitanja dr Jovan Radic su kolege iz poslovodstva Naftne industrije Srbije i u ovoj firmi su zadrzali polozaje. Ministar poljoprivrede Ivko Djonovic je istovremeno prvi covek "Takova" iz Gornjeg Milanovca, a ministar industrije dr Oskar Fodor je direkor "Potisja" iz Ade. Ministar koordinator Dragan Tomic je generalni direktor "Simpa" iz Vranja, a ministar trgovine Srdjan Nikolic je zamenik generalnog direktora "Jumka" iz iste varosi. Ministar za privatno preduzetnistvo Radoje Djukic je vlasnik fabrike konfekcije "Djukic", a ministar za sport Vladimir Cvetkovic je i dalje sekretar "Crvene zvezde" (i to je u sustini ne samo sportsko, nego i privredno drustvo). Ovaj spisak bi se veoma iskomplikovao kada bi mu se dodalo u kojim su sve firmama i ovi i ostali ministri clanovi ili predsednici upravnih odbora kod drzavnih i paradrzavnih (javnih i drustvenih) preduzeca. Ako bi se svemu tome dodala i lista od 160 direktora clanova koordinacionih timova Vlade Srbije, navodno za sporovodjenje Programa monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka, a ustvari koordinacionih timova za sporovodjenje vladine privredne politike na terenu, dobila bi se tabela od ne vise od 2oo ljudi koji su "sve i svja" u privredi Srbije i koji bi po prirodi stvari trebalo stalno da vode neke kampanje - protiv samih sebe, protiv nekoliko drustvenih preduzeca koja su nekim cudom izmakla personalnoj koaliciji s drzavnim organima ili protiv na hiljade uglavnom sitnih trgovaca ili proizvodjaca koji rade s privatnom svojinom.

Naravno, te kampanje vracanja cena ili prinudnog snabdevanja trzista ne vode se uvek samo radi umirivanja preplasene publike. Ni u gore spomenutom bataljonu oligarhijskog aparata "homogenizacija" nije savrsena, ima unutrasnjih trvenja, nediscipline i preotimanja. Takvom nemirnom i razmazenom direktorskom drustvu potrebno je s vremena na vreme pripretiti da ce neko od njih kao "zrtveni jarac" biti bacen pred javnost, koja je gladna krivaca.

Sve to ne moze da zaustavi inflaciju koja je i strukturne i sistemske naravi, a sankcije oba inflaciona zarista ne samo da prikrivaju, nego i uvelicavaju. Zato se privreda SR Jugoslavije nalazi u paradoksalnom polozaju, da bez ukidanja sankcija nema nikakvu perspektivu, a da ce ukidanje sankcija doneti krupne teskoce. Zbog toga Miloseviceva "miroljubiva politika" nema narocitu podrsku ni tamo gde bi je bilo logicno ocekivati-kod vodecih privrednika.

Dimitrije Boarov (AIM)