MONOPOLISTI JAVNOG INTERESA

Stampa i zakon o preduzecima

Jugoslovenska vlast priprema zakon po kome ce drzavni organi u ime javnog interesa moci da diriguju poslovanjem i delatnoscu i privatnih glasila - pa cak i da ih stave pod "prinudnu upravu"

,AIM, Beograd, 6.05.95.

Bez obzira sto je u Skupstini Jugoslavije poslanik Demokratske stranke Miroljub Labus, jos zimus protestvovao zbog skandaloznih odredbi u Predlogu zakona o preduzecima, o pravima drzave u sredstvima informisanja, i u poslednjoj, martovskoj verziji ovog propisa - nista nije promenjeno. Mada Saveznu vladu dr Radoja Kontica jos ceka glasanje o poverenju, posle skupstinske rasprave koja je povedena upravo zbog njenog agresivnog mesanja u status nezavisnog beogradskog dnevnika "Borba", ona i nadalje racuna da do letnje pauze kroz parlament progura novi zakon o preduzecima, koji ce joj dati u ruke nove instrumente iznurivanja preostalih nezavisnih glasila u Jugoslaviji. Da bi bilo potpuno jasno "odakle vetar duva", Socijalisticka partija Srbije je, preko svog Ekonomskog saveta, na celu sa Nikolom Stanicem, podrzala ovaj novi zakon, dok on dozivljava krupne rezerve u Crnoj Gori, gde se na privatni interes i sudbinu drustvene svojine gleda drugacije.

Pocetna domina u ovoj novoj partiji poigravanja sa privatnim ili privatizovanim glasilima u Jugoslaviji postavljena je u clanu 402. Predloga zakona o preduzecima, gde je informisanje ubrojano u deset delatnosti koje se definisu kao delatnosti od javnog interesa (pored energetike, vodoprivrede, saobracaja, PTT usluga itd.). U bukvalnom smislu, to samo po sebi ne deluje nelogicno, mada u pravnom pogledu deluje suvise anahrono, iako autor ovog zakona, profesor Mirko Vasiljevic (clan Glavnog odbora SPS) zna da vecina zemalja posebno regulise odnos drzave i delatnosti od javnog interesa. Pod geslom o "jednakosti svih oblika svojine", naravno, ovim predlogom je dozvoljeno da se svim delatnostima od javnog interesa bave i privatni vlasnici, pa i samostalni preduzetnici (sto je na neki nacin u sukobu sa republickim zakonom Srbije, kad je rec o javnim preduzecima, kod kojih je privatnom kapitalu dozvoljeno ucesce do 49 odsto). Tako su otvo- rena jednosmerna vrata privatnom kapitalu da oformi preduzeca koja ce se baviti poslovima od javnog interesa, pa dakle i da pokrene privatna glasila, ali da se potom nadje u nezahvalnoj poziciji da mora da trpi da drzavni organi u ovim preduzecima vezbaju "obezbedjenje javnog interesa".

Upravo sa institucijom "obezbedjenja javnog interesa", u clanu 403. Predloga zakona, pocinju odredbe koje su kao stvorene za maltretiranje slobodne i privatne stampe. Medju sedam pozicija o ovlascenjima drzave u zastiti javnog interesa u ovom clanu, cak cetiri se izricito opredeljuju kao odredbe koje ce se primenjivati i na preduzeca koja su u privatnoj svojini, odnosno vecinskoj privatnoj svojini.

Prvo, drzavni organ je ovlascen da daje saglasnost na statut, odnosno na odredbe statuta koje su od znacaja za ostvarivanje javnog interesa. Odmah pada u oci da se, kad je stampa u pitanju, ova odredba u sustini kosi sa vazecim zakonima o informisanju u Srbiji i Crnoj Gori, jer u njima nije predvidjeno odobravanje nikakvih dozvola i saglasnosti, te se novine mogu pokretati odmah posle prijave da se pokrecu. Zasad nije jasno sta bi to trebalo da pise u statutu neke privatne novinske agencije, pa da n organ uskrati saglasnost na statut. I obrnuto.

Zatim se drzavni organ ovlascuje da bira trecinu clanova nadzornog odbora (u nasem primeru) privatnih novina. Ako se prouce funkcije nadzornog odbora u opstem delu ovog zakona, ispada da ovo ovlascenje drzavnog organa ima pretezno dostavljacku, "spijunsku" funkciju. Drzavni organ sa trecinom glasova svojih ljudi u nadzornom odboru verovatno ne moze nista odluciti naspram volje vlasnika novina, ali on preko njih ima prava da prisustvuje skupstini akcionara, da pregleda poslovne knjige i dokumentacije, a i da ucestvuje u kontroli rada uprave preduzeca, ako to zatrazi neki akcionar. Uglavnom, preko drzavnih predstavnika u nadzornom odboru privatnog glasila, drzava moze stalno biti u toku dogadjaja u preduzecu, a oni se mogu iskoristiti i za neku vrstu politickog ili psiholoskog pritiska.

Kljucni instrument za pritisak, medjutim, nalazi se u sestom stavu

1. clana Predloga zakona, u kojem je predvidjeno da drzavni organ daje "saglasnost na akte kojima se utvrdjuje politika cena". Svakome ko i malo poznaje stanje na trzistu jugoslovenske stampe jasno je do koje mere se ovo ovlascenje moze zloupotrebiti na stetu opstanka privatnih glasila. Sada, kada se paradrzavna stampa u drustvenoj svojini dotira i regresira na razne nacine, a najvise preko beneficiranih cena hartije, da bi njihova cena na kioscima ostala niska, svaka odluka o ujednacavanju cena bila bi pogubna za nezavisna glasila. Na primer, "Nasa borba" koja jedina ima cenu od 1 dinar po komadu, naspram besmisleno niske cene ostalih politickih dnevnika u SRJ od 3o para, mogla bi biti unistena za nekoliko dana, ukoliko bi je drzava "u ime javnog interesa" obavezala da izjednaci cenu sa drugim listovima. Sutra se i mogucim privatnim radio i tv stanicama moze limitirati cena oglasnog i reklamnog prostora, pa takva glasila nece moci izdrzati konkurenciju sa drzavnim kucama koje jos imaju monopol skupljanja pretplate, i to preko racuna na strujna brojila.

Ni ovaj ubitacni birokratski instrument za ekonomsko iscrpljivanje privatnih preduzeca koja hoce da se bave delatnostima od javnog interesa, pa dakle i informisanjem, nije najgori u ovom predlogu zakona. Najgori je poslednji stav u kome se drzavnom organu daju potpuno odresene ruke da nekom "odlukom donesenom na osnovu zakona" stiti javni interes od privatnih novina.

Polozaj javnih preduzeca u drzavnoj ili drustvenoj svojini po predlogu zakonu bi bio "tezi" samo utoliko sto se u njihovom slucaju drzavni organ jos ovlascuje da daje saglasnost na izbor, odnosno razresenje direktora, da daje saglasnost na povecanje ili smanjenje osnovnog kapitala i da odobrava promene oblika preduzeca.

Svi gore spomenti instrumenti drzave za dirigovanje i privatnim glasilima dopunjeni su i svojevrsnim, paradoksalnim sankcijama. Ako, dakle, privatno glasilo ne bude postovalo ono sto drzava od njega bude trazila, ovlasceni organ moze narediti da ono nastavi da izdaje novine, pa cak i "radno angazovati" zaposlene "radi urednog i neprekidnog vrsenja delatnosti ili pruzanja usluga". Trebalo bi zamisliti novinare kojima bi drzavni organ nalozio da nastave da pisu, cak i ako vlasnici odustanu od placanja tih novina.

Kao poenta svih ovih paradoksalnih normi u clanu 404. se cak predvidja i posebna "sankcija" da u slucaju kada se ni ove pretnje ne budu postovale, nadlezni organ moze doneti "odluku o preuzimanju upravljanja u smislu clana 60. ovog zakona". Kad se pogleda doticni clan, vidi se da je rec o prinudnoj upravi. Tako se ovom poslednjom sankcijom nad sankcijama privatnim novinama preti drzavnim upravljanjem. To jos nije zabelezeno u pravnoj istoriji, a moze se dogoditi u Jugoslaviji. Ako se Predlog zakona o preduzecima usvoji sa ovakvim resenjima, postavice se samo pitanje, ko je sledeci?

Dimitrije Boarov (AIM)