PREZIVETI PO CENU PONIZENJA

Na Kosovu se u poslednjih pet godina sto sta promenilo na politickom, ekonomskom polju , a posebno u svakodnevnom zivotu ljudi. Ostavljanje kosovskih Albanaca bez kore hleba, zbog poznatih politickih ciljeva, sto je pored ostalih poteskoca samih vlasti u Srbiji ubrzalo propadanje privrede i gasenje drustvenih preduzeca, mnoge porodice koje nisu imale dovoljno hrabrosti za novu avanturu - da napuste Kosovo kako bi iskusale srecu i neko materijalno spokojstvo potrazile u nekom od azilantskih centara Evrope i sveta, bile su primorane da se late posla za kakav ni u snu ranijih godina ne bi pomislili. Mali je broj onih koji su uspeli da zahvaljujuci "dobrobiti" socialistickog poretka, koji je daleko iza nas, osiguraju zavidnu materijalnu podlogu za zivot, koji su se vrlo brzo prilagodili novim drustvenim odnosima, te danas predstavljaju dobrostojece "firmase" za koje, doduse, nikada nije bilo, a izgleda i nece biti zime. Medjutim, cinjenica je da prelazak iz drustvenog na privatni razvoj ekonomije na ledjima nose upravo oni koji su i nekada bili ono sto se zvala radnicka klasa. Danas je to nekako slicno vremenu, pre formiranja sindikalnih organizacija, kada je radnik imao samo jedno jedino pravo, da radi onoliko i onako koliko mu poslodavac naredi. Radi se po 12 do 16 sati, bez nadoknade za topli obrok, u zavisnosti od potreba poslodavca, bez nedeljnog ili mesecnog odmora, po vec ustaljenoj devizi: "Ako hoces ovako - dobro, ako neces - ima ko hoce". Mada je najcesca pojava na Kosovu da privatnici zaposljavaju svoje najblize, ipak kada je u pitanju "veliki" posao te veze blede. Sve se svodi na najprimitivniju eksploataciju suprotnu svim kodeksima o pravima radnika. Primeri govore sami za sebe: Izvesni F.S. iz Pristine, nekad rukovodilac u jednom drustvenom preduzecu, sa visokom strucnom spremom, osam meseci je radio kod rodjaka koji se bavi proizvodnjom plasticnih kesa, poklopaca za flase i slicnim proizvodima. "Danima smo, kaze on, skretali paznju poslodavcu da su masine u kvaru i da nam to otezava posao, koji je trajao od ponekad od osam ujutro pa do 21 sat. Proces proizvodnje je bio sve tezi, a naknada sve neredovnija , dogovor je bio da ona iznosi 200 dinara mesecno, do dana kad sam ostao bez kaziprsta i palca desne ruke zbog neispravnosti masine na kojoj sam radio. Jedino sto sam dobio kao nadoknadu je to da me je poslodavac prebacio do bolnice gde mi je ukazana pomoc i to o moj trosak. Dobio sam i opasku da sam mogao da ostanem i bez ruke, jer mi navodno "pamet nije bila tu".

Emina G.radi u jednoj kafani, najcesce od od 9 ujutru do dva sata posle ponoci. "Koliko cu ovako da izdrzim,kaze ona, ne znam ni sama, mada -nemam kuda, jer od samilosti mog gazde izdrzavam sebe i svoju porodicu. Vise se i ne secam koliko je trebalo da iznosi moja nadoknada,ali sam svesna da ovako dugo necu moci, jer je ovde neophodan jos jedan radnik, a to se gazdi ne isplati", kaze Emina.

Uglavnom je sudbina vecine zaposlenih Albanaca u privatnom sektoru slicna ili jos gora. Onaj mali broj radnika albanske naconalnosti, koji jos uvek radi u drzavnim firmama, kao sto je Elektroprivreda Kosova na primenr, iako placa clanarinu, hteli to ili ne, zvanicnom Samostalnom sindikatu Republike Srbije, ne uziva nikakvo pravo i to samo sto je druge nacionalnosti, odnosno Albanac. Oni ne mogu da dobiju namirnice na kredit kao njihove kolege Srbi i Crnogorci, ne uzivaju pravo na osmomartovske poklone ili bilo kakve druge sindikalne nadoknade. Ljudi koji su prinudjeni da svojim znojem opstanu je ugrozena s jedne stane od novokomponovanih "firmasa", a s druge od bezobzirnog drustva koje zbog nacionalne pripadnosti nije uvrstena u red zbrinutih kategoria. Reklo bi se -lov u mutnom.

Tahira GOVORI AIM Pristina