POVRATKA NEMA, OSTANAK NEMOGUCC

U izbeglickom kampu u Banji Koviljaci

AIM, Beograd, 22. april 1995.

Secate li se potresnih televizijskih storija o izbeglicama sa pocetka rata? Chetiri godine je proslo od tada. A izbeglicka vojska bez nade od 420. 000 ljudi u Srbiji, postaje domacinima sve veci teret.

Sudbina izbeglih je preteska. Rade na crno, kod bezobzirnih privatnika koji se koriste cinjenicom da je izbeglicama zabranjen rad ( ako budu uhvaceni na poslu, mogu da izgube izbeglicjki status i ono malo pomoci koje dobijaju), skupo placaju iznajmljene stanove. Odijum osiromasenog domaceg stanovnistva prema izbeglicama, posebno u Beogradu, stalno je prisutan. Izbeglice starosedeocima paraju usi svojim akcentima, ili novim obicajima. Ponekad pada u oci i razmetljivo rasipanje pojedinaca.

Crveni krst Srbije apeluje ovih dana na javnost, jer su magacini ispraznjeni, sve su manje donacije iz inostranstva, a porodice koje su prihvatile izbeglice vise ne mogu da ih izdrzavaju. Devedeset odsto izbeglica smesteno je po kucacama, a tek desetak procenata kojima je najteze zive u paklenom kolektivnom smestaju. U izbeglickom centru u Beogradu, na primer, nekoliko muskaraca silovalo je slepu zenu pedesetih godina, Srpkinju iz Hrvatske, udatu za Hrvata, koji je zajedno sa njom u izbeglistvu. Ona kaze da su joj se silovatelji rugali: "Kad mozes sa Hrvatom, mozes i sa nama."

Neizvesnost - najveca muka

Neizvesnost pred buducnoscu je najcesca izbeglicka muka. To se oseca i u izbeglickom centru u Banji Koviljaci, starinskoj vili "Bosna", za koju se veruje da je, po uslovima zivota, iznad svih centara koji postoje u Srbiji. U vili zivi 107 ljudi izbeglih iz Bosne i Hrvatske. Ipak, upravnik Chedo Kojic tvrdi da oko 80 odsto njegovih "sticenika" ima ozbiljne fizicke i psihicke tegobe. "Poludeli su od zverskog odnosa coveka prema coveku. Zdravi su samo oni koji su pobegli pre rata", kaze on.

Vesna K.je iz Sarajeva izbegla u novembru 1993. godine, a njen muz je ostao u Sarajevu. Uspela je to uz pomoc UNPROFOR-a i prijatelja koji ju je ubacio u vozilo koje je islo do aerodroma. Tu je bila srpska delegacija sa Ilidze, koja ju je prevela na "srpsku stranu".

• Stalno sam slusala da nas, Srbe, treba pobiti, da nam treba odseci glave, noge, transportovati nas Karadzicu. Na kraju, tako se naviknete na to, da se na provokacije uopste i ne obazirete. Najgori su bili oni koji su proterani i izbegli iz svojih kuca. Oni u vama ne gledaju coveka, nego cetnika - seca se Vesna. - Mi smo, ipak, imali srecu. Imali smo dobre komsije, Hrvate, koje smo tek u ratu upoznali. To su krasni ljudi, oni su nama toliko vredeli i sada vrede mome muzu. Da nije bilo njih, mozda ne bismo preziveli uzasnu zimu, kada je bilo minus 17 stepeni. Komsija se nekako snasao za ogrev, pa smo citavu zimu zapravo proveli kod njih. Oni su nas spasli.

Vesna je tog novembra stigla u Beograd, gde su vec bila njena deca, koja su sa bakom izasla iz Sarajeva na samom pocetku rata.

• Ubrzo, Komesarijat nas je obavestio da se moramo seliti iz Beograda, Receno nam je da idemo u Zajecar i da nas tamo ceka mesto. Kad smo stigli, ispostavilo se da tamo niko nije obavesten da cemo doci i da za nas mesta nema. Na kraju, smestili su nas u selo Grljan, u neke barake u kojima je ranije odrzavana prevojnicka obuka. To su bile velike sobe, u kojima je bilo po cetiri, pet porodica. Da bi se presvukao, od cebadi si morao praviti zaklone - kaze Vesna.- To, medjutim, nije bilo najgore. Najgore je sto je bilo buva, vasi, gamadi. Bila je dobra samo skola u koju su deca isla, u kojoj rade zaista divni ljudi.

Najzad, posle niza zalbi i zahteva, ona je dobila dozvolu da se sa decom i majkom njenog muza preseli u Banju, gde su uslovi za zivot neuporedivo bolji.

• Chisto je, uredno, svaka porodica ima svoju sobu. Imamo obezbedjen dorucak, rucak i veceru. Ja i ne izlazim odavde. Dan mi prodje u ciscenju, pranju, pomaganju deci. Tako mi je najbolje - rezignirano ce Vesna K, koja je u Sarajevu imala posao ekonomiste u Republickom fondu zdravstvene zastite i nov stan dobijen posle desetak godina podstanarskog staza.

Sada zivi od pomoci rodbine. Planova za buducnost nema, ceka da joj muz izadje iz Sarajeva. Tamo se, sigurna je, nece vise vracati. Komesarijat za izbeglice pravi projekte za izbeglicke naselja na Kosovu, ali Vesna kaze: "Posle ovoga sto sam prezivela, na Kosovo ne bih isla. Dok nisam iskusila rat, verovala sam da nema tog mesta u Jugoslaviji u kome ne bih mogla da zivim, ali mi je rat promenio misljenje. Zziveti na Kosovu bi bio veliki rizik, da tamo odem ponovo bih strepela za zivot.

Brojevi izbeglickih kartona

Jedan od stanovnika vile "Bosna" je i Boro Rakovic iz Visokog, koji je prosao kroz strahote zarobljenickog logora. Njega su, krajem juna 1992. godine, iz kuce odveli u kasarnu u Visokom koju je napustila JNA. U logoru koji je bio namenjen Srbima, naslo se oko 450 muskaraca iz Visokog i okolnih sela.

• Kad sam odveden u logor, imao sam 112 kilograma. Posle tri meseca, kad su me premestili u Zenicu, tezio sam 42 kilograma manje. Dobijali smo dnevno po krisku hleba i pet, sest kasika neke supe. Kopali smo rovove na prvim linijama fronta - prica Rakovic. - Tek sto sam zatvoren, prosao sam kroz strasno batinanje. Nekoliko sam puta padao u nesvest. Polili bi me vodom, pa onda nastavili da me tuku. U sobu su me doneli u cebetu. Mislili su da cu umreti do jutra. Imao sam deset polomljenih rebara, povredjenu kicmu, povracao sam i morkio krv.

Rakovic se seca i imena svojih mucitelja.

• Glavni za batine su bili upravnik tog zatvora, Zijo Hamzic, i neki Mrco Halilovic, za koga se pricalo da je rodjeni brat zapovednika muslimanske vojske, Sefera Halilovica. Tukli su nas drvenim batinama, maljevima, drzalicama za krampove. Jedan moj rodjak je u zatvoru od batina umro.

Posle tri meseca, Rakovic je izveden na sud, osudjen na tri godine zatvora, pod optuzbom da je sluzio u nepijateljskoj vojsci i poslat u zenicki zatvor gde se, kako nam kaze, ponovo rodio.

• Niko nas vise nije tukao, bilo je hrane redovno, imali smo lekara, mogla je da nas posecuje rodbina. Hranu nam je donosio i zenicki pravoslavni svestenik, Miroslav Drndzic, koji se povezao sa upravom zatvora i UNPROFOR-om, pa nam je redovno dostavljao pomoc. Njemu su u crkvu u Zenici i Hrvati donosili hranu za nas.

U Zenici je Rakovic proveo 13 meseci da bi, najzad, bio razmenjen kao ratni vojni zarobljenik. Sada se sprema sa porodicom da ode u Australiju, u okviru programa Ujedinjenih nacija za smestaj ratnih vojnih zarobljenika. Ide zauvek, kaze.

• U Visokom nam je ostala kuca, nova dvospratnica koju smo sazidali 1985. godine. Imali smo kafanu, nije lose radila. Dobro smo ziveli. Sada nam tamo povratka nema, a ovde ne mozemo ostati. Ko zna koliko ce ovaj rat jos trajati. Zzelim da barem moja deca imaju nesto od zivota, da njih izvucem - zavrsava pricu Rakovic.

Price ljudi koji zive u vili "Bosna" samo su deo mucnog mozaika izbeglickog zivota. Kako se osecaju najbolje svedoci zena cije je pismo nedavno objavila jedna beogradska dnevna novina. Na kraju teksta punog gorcine i tuge, stoje samo inicijali, sto je potpisnica pisma objasnila: "Mislim da cete razumeti zasto se ne usudjujem da potpisem ovo pismo punim imenom. Izbeglice u ovoj zemlji predstavljaju samo brojeve izbeglicjkih kartona koji sluze za opravdavanje sramnih politickih poteza."

Vesna Radivojevic