ODSANJANI ZIVOT

Posle tri godine u Sarajevu

AIM, Beograd, 19. 04. 95.

Dogodilo se da je onaj deo Srbije koji moze da prati NTV Studio B, mogao u jednoj nedelji da vidi dva dogadjaja koji simbolisu dva sasvim razlicita stava prema ratu i onom sto se dogadja preko Drine.

Jedan je - boravak prve vece grupe Beogradjana u okupiranom Sarajevu, drugi - Seseljev prelazak preko Drine posle mitinga u Loznici, kao demonstracija nepriznavanja granice izmedju Srbije i Karadziceve drzave. U prvoj grupi je bilo 38, u drugoj - deset hiljada ljudi.

Prvi su bili "izdajnici koji odlaze u muslimansko Sarajevo na poklonjenje Aliji". Drugi - "patriote, borci za veliku Srbiju". Prvi su dobili deset crnih, a drugi deset belih glasova u popularnoj kontakt emisiji NTV Studija B, takmiceci se za dogadjaj sedmice.

Tako je nas, prve beogradske putnike na povratku iz Sarajeva, docekao Beograd.

A prvi pozdrav nepoznatog Sarajlije, kada smo tamo stigli, bio je: "Dobro dosli u Sarajevo, ma otkud da ste". Taj pozdrav nas je pratio tri dana naseg boravka koji je organizovala beogradska grupa "Ziveti u Sarajevu", koja od pocetka rata odrzava kontakte sa Sarajlijama i organizuje pomoc ljudima pod trogodisnjom opsadom.

Solidarnost sa Sarajlijama

Na put smo krenuli na poziv Srpskog gradjanskog vijeca, ciji su predstavnici desetak dana pre toga boravili u Beogradu. Redovnom autobuskom linijom krenuli su predstavnici tri srpske opozicione partije, Gradjanskog saveza, Srpskog pokreta obnove i Nove demokratije. Zatim, crnonogorski socijaldemokrati, vojvodjanski reformisti, clanovi Beogradskog kruga, Helsinskog komiteta, Nezavisnog sindikata, novinari, feministkinje, jedan lekar iz Pozarevca...

Motivi razlicitih putnika su bili isti: pokazati solidarnost sa Sarajlijama.

• Vec dugo sam imala potrebu da pokazem Sarajlijama da ima ljudi u Beogradu koji drugacije misle. Svi smo isti, samo smo slucajno na razlicitom mestu u ovom trenutku - tako je objasnila svoj motiv Ljubica Minic, koja nema nikoga bliskog u Sarajevu.

• Pozvale su me Sarajlije. Zelim da vidim i taj grad i te ljude. Toliko dugo se na ovim prostorima zivelo zajedno, valjda je sad, posle svega, jasno da se i mora ziveti zajedno - izjavio je bivsi politicar, Ivan Stambolic. On se ovom prilikom prvi put u javnosti pojavio posle Osme sednice, na kojoj je sadasnji predsednik Srbije Slobodan Milosevic ustolicio svoju vlast.

Sarajevo je bilo nekad udaljeno od Beograda 320 kilometara. Sada do njega treba prevaliti put dug gotovo dve hiljade kilometara i preci cetiri granicna prelaza: jugoslovensko-madjarski, madjarsko-hrvatski, hrvatsko-hercegbosanski, hercegbosansko-bosanski. U Zagreb smo stigli ujutro, Karlovac zaobisli, pa se preko Gorskog Kotara spustili na jadransku magistralu. Bio je to susret sa morem posle cetiri godine. Karlobag nas je asocirao na Seseljeve granice velike Srbije. Prvi susret sa rusevinama bio je iznad Maslenice. U Herceg Bosni primetili smo sve oznake posebne drzave. Ni Hrvatska, ni BiH. Hercegovina je jedna velika rusevina, kao posle neke prirodne kataklizme. Mostar deluje kao velika kulisa. Zar tu neko zivi?

Od Igmana do Sarajeva putovali smo dugo i sporo, makadamom, putem kojim su nekad prevozeni balvani. Deonice puta su na nisanu srpske artiljerije. Na ostroj krivini iznad Hrasnice, sisli smo iz autobusa. Bilo je to sarajevsko predgradje, aerodromskom pistom odvojeno od ostatka grada, gde se puca na svako vozilo koje prodje. Nastavili smo peske. Tu je veca grupa vojnika i nekoliko zena koje nude da snesu torbe i kofere za deset maraka. Uobicajeni "ratni biznis" - prezivljavanje na bosanski nacin.

• Moja komsinica je bila u Beogradu, nisu joj tamo verovali kad je pricala da se komsiluk pazi, da zajedno otvaramo pakete, delimo to malo. Da smo svi tu zajedno, i Srbi, i Muslimani, i Hrvati - pricala nam je jedna od mestanki, dok smo cekali da se otvori tunel - jedini put u Sarajevo. -Kada su stigle prve pomorandze, deca koja nemaju vise od tri godine, pocela su da se loptaju sa njima. Nisu znala da se to jede - dodala je druga.

Tunel je najvece ponizenje Sarajlija. Prokopan za vreme rata kao put za hranu, odlazak ili dolazak uz specijalnu dozvolu. Podrazumeva gacanje po blatu, ili vodi do clanaka oko pola sata. Sirok je oko metar, visok metar i po i dugacak 850 metara. Pacovski prolaz za ljude.

Sarajevo je zeljno Beograda

"Sarajevo je zeljno Beograda", kaze nam Sarajka iz grupe domacina, prijatelja i rodbine koja nas je docekala ispred zgrade "Prosvjete". "Zna li Beograd sta se dogadja sa nama? Da li ste videli slike Markala, Vase Miskina, srusenih zgrada, invalida, nasih grobalja po nekadasnjim parkovima u centru grada grada," pita nas.

Kada ne puca i kada pogled ne skrece na fasade zgrada, Sarajevo izgleda kao svaki drugi grad. Doterane zene, muskarci u sporoj setnji, sredjuju se parkovi, farbaju izlozi, cisti se, gori vecna vatra pred spomen plocom rodoljubima iz drugog svetskog rata. Puni su kafici i picerije. Onda samo grune. Kao druge veceri naseg boravka, kada je u centru grada poginula 17-ogodisnja Maja Djokic. Bila je na treningu. Zastajemo sa prolaznicima na mestu pogibije.

Irena Antic je Majina drugarica, ima sesnaest godina, zivi sama sa slepom majkom, otac je na Palama. Na drugoj strani, kaze Irena. Ona je ranjena pre nekoliko meseci u nogu, kada je isla da skuplja plastiku za lozenje. Ali, ona ne namerava da ode iz Sarajeva, mada najcesce mladi napustaju grad.

Zasto su tu, kad je opsta opasnost, i moze da pukne svakog casa, pitamo i druge prolaznike, a oni odgovaraju: "U Sarajevu vas svuda moze stici metak, ili geler. Nista sigurnije nije u stanu, niti u nekoj drugoj ulici."

I zaista, ako pokusate po tragovima granatiranja da nadjete zaklonjenije mesto, brzo cete shvatiti da ga nema. Nikakva logika se ne moze ustanoviti: srusen je juzni deo zgrade, na sledecoj severni, izmedju dve visespratnice pogodjena mala kuca. Prvi, kao i peti i petnaesti spratovi.

Ljude, koji to cine sa brda, Sarajlije zovu najcesce "oni" ili "cetnici". Necete cuti da su to Srbi. A Srba u Sarajevu, po zvanicnim podacima, ima 50 hiljada, po nekim nezvanicnim procenama oko 20-ak . Kazu da im je najteze bilo na pocetku rata, kada su horde kriminalaca harale gradom. Srpsko gradjansko vijece na svojoj drugoj skupstini ukazalo je na tezak polozaja Srba "koji teze dobijaju dozvolu za izlazak, lakse gube posao...".

Univerzitetski profesor i osnivac popularnog Radio Zida, Zdravko Grebo, razbija mnoge klisee o Sarajevu i Sarajlijama, otvoreno govoreci o zlu koje se desilo i u samom gradu. Ali, ni on ne moze da objasni kako je bilo moguce da nije bilo , kako kaze, organizovanog revansizma, masovnog pokolja Srba i Hrvata.

• Nije mi jasno - kaze Grebo - kako objasniti sa kojim dostojanstvom, Sarajlije sve ovo trpe. Kako nalaze snagu da im stanovi budu uredni, da zene budu doterane, da i u nemastini docekaju goste makar sa soljicom kafe.

Osnovni utisak je da se autenticne Sarajlije brane svoj grad, kako od onih koji ga fizicki razaraju, tako i od onih koji ga iznutra menjaju, donoseci u Sarajevo sa svojim izbeglistvom neku drugu pricu. Raslojavanje na tri dela vidljivo je i u ovom gradu. Hrvatsko drustvo, bosnjacko, srpsko...Sarajevo nije mimo sveta, bez obzira sto je pretvoreno u logor. Sta ce posle biti, kako rece i Zdravko Grebo, neizvesno je. Samo da stane rat. A od maja meseca, kome se svi na ovom podneblju raduju, Sarajlije najvise strahuju. Tada istice primirje.

Redjaju se i drugi susreti sa Sarajlijama.

Dve majke, tridesetogodisnjakinje, dve prijateljice, donele su razlicite odluke . Jedna je decu poslala iz Sarajeva na pocetku rata , zive u Danilovgradu sa babom, dedom i ocem invalidom, a druga je dete vratila u Sarajevo.

• Petnaestogodisnju Mimi i 11-ogodisnju Tanju nisam videla pune tri godine. Mimi je bila meni do prsa kad je otisla, sad mi pisu da je centimetar veca od mene. Ne mozemo ni da se cujemo ni vidimo. Ja mislim da je to ruzan san. Jedini znak da nisam poludela je to sto znam da se obucem i da dodjem na posao. Najgore je bilo kad mi je kcerka poslala sliku i napisala: neces valjda da mi brojis bore na slici. Tom recenicom je rekla sve - prica prva.

• Moja kcerka je imala 8 godina na pocetku rata i cetiri meseca je bila van Sarajeva, ali je patila. Kada sam odlucila da je vratim, djelovalo je to neodgovorno. Ipak sam to ucinila, jer sam shvatila da je sve relativno. Ako je sudjeno, desice se, ako nije... Sretna sam sto smo zajedno, a vreme ce pokazati da li sam ispravno uradila - kaze druga.

Ziveti u kavezu

Frizider je Sarajlijama, po pravilu, ukljucen, ali prazan. U radnjama ima hrane, na pijacama se moze naci i zelenisa i voca. Cene su nekoliko puta nize nego ranije. Krompir je tri marke, limun sest, spanac pet maraka, kilogram mesa oko 15. Ali je to za mnoge nedostupno, jer su plate i penzije 20-ak maraka. U aprilu su jos cekali novembarsku penziju.

Smesteni smo u privatnim kucama kod Sarajlija. Jedan od nasih domacina je i Marica Mihajlovic, sezdesetogodisnja penzionerka koja zivi sama. Muz joj je umro na pocetku rata, posle odlaska cerke sa porodicom u izbeglistvo. Od tada je sama u stanu na sedmom spratu solitera koji je cesto granatiran.

• Sjecam se i proslog rata. Tuzno mi je da mi je zivot tako poceo i da se tako zavrsava. Ne mogu nikog mrzeti. Sav moj zivot je u Sarajevu. Kad pomislim na predjasnji zivot, cini mi se da sam ga odsanjala - kaze ona, dodajuci da je sada bolje, ima struje, svaki drugi dan vode. - Najteze je bilo sa vodom. Podjes sa kanisterima, a oni bas gadjaju redove za vodu. Secam se jedne subote, devet zena je ranjeno. Kad pukne jaca granata, ja se od straha vratim kuci, odsedim pola sata, pa opet tamo. Nije to hrabrost, ja ne razumijem sta je to. Nekad osecam bes sto smo toliko ponizeni, nemocni, sto zivimo u kavezu.

Marica Mihajlovic je prozivela najteze godine zahvaljujuci paketima dalje rodjake iz Beograda. -Znam ja da i ona tesko zivi, penzionerka je, pa mi je jos gore kad pomislim na sve to.

Takvih je prica prepuno Sarajevo. Smrt i zivot. U Sarajevu je poginulo 1600 dece.

• Osamdeset odsto od snajpera - kaze Salahudin Dizdarevic, sef Klinike za decju hirurgiju, koji se priseca svojih beogradskih prijatelja. Posebno kolega sa Decije klinike u Tirsovoj ulici, profesora Perovica, od koga je i naucio operativnu proceduru koju sada primenjuje u Sarajevu. Salje im pozdrave preko kamere beogradskog Video-nedeljnika . - Zvao sam ih u novembru 93. da ih molim da preko Srspkog lekarskog drustva apeluju na Vladu Srbije da spreci ovo krvoprolice. Oni znaju sta znaci kada hirurzi moraju da izvade dnevno pet, sest, ostecenih bubrega, isto toliko slezina, odseku nekoliko ekstremiteta - objasnjava dr Dizdarevic jedini kontakt sa beogradskim kolegama, od kada je rat poceo.

Napustili smo Sarajevo posle tri dana, istim putem. Na polasku, pozdravio nas je pesnik Izet Sarajlic. "Za trenutak vracen mi je osjecaj da zivim kao nekada. Strasno mi je drago da medju dragim izmucenim licima mojih Sarajlija, vidim i poneko beogradsko lice. Jer, mi Sarajlije, ako smo i u sta bili razocarani, bili smo razocarani u Beograd. Strasno je vazno, zbog vas je vazno, da budete sto vise u Sarajevu."

Hiljade pisama poneli smo u torbama. Malo vise nego sto smo odneli Sarajlijama. Doktor Zarko Korac veruje:da nije bilo ignorisanja Sarajeva, prikrivanja onog sto se tamo zaista zbiva, Beograd bi, mozda, bio manje ravnodusan. Da je bilo vise istine, bilo bi vise solidarnosti.

Ili je to trazenje alibija za Beograd nakon trodnevnog sarajevskog iskustva.

Branka Mihajlovic