FEDERALNA AUTONOMIJA

Beograd Apr 9, 1995

AIM, Beograd, 9.4. 1995.

Vojvodina i Baranja

Predlog za ujedinjenje Vojvodine i Baranje na principu dvostruke federalnosti, koji je u Skupstini Vojvodine podnela Nezavisna poslanicka grupa, zbunio poslanike i izazvao paznju javnosti

Nezavisna poslanicka grupa za Vojvodinu u Pokrajinskoj Skupstini podnela je predlog za pokretanje inicijative za formiranje Federalne autonomije Vojvodine i Baranje, na principu dvostruke federalnosti. Predlog nije prosao, ali je izazvao nesvakidasnju paznju prisutnih novinara i zabunu medju poslanicima. Naime Radikali i SPS-ovi jastrebovi, ocigledno ne shvativsi sustinu predloga, prepoznali su u njemu svoj poklic za ujedinjenje "svih srpskih zemalja", pa su pokusali da ga prosire zahtevom za prisajedinjenje cele Krajine Srbiji. I ovaj predlog je odbijen, sa istim obrazlozenjem da Pokrajinska Skupstina za to nije nadlezna.

Ovo je samo delimicno tacno, jer bi, formalno, Skupstina mogla o svemu da raspravlja, kao sto to uostalom samo formalno cini i u svim drugim slucajevima za koje je toboz nadlezna. Osim toga, ako nije nadlezna za to ko ce se prikljuciti Srbiji, svakako jeste za sudbinu Vojvodine i mogla bi da raspravlja pa i da daje predloge kakav je ponudila Nezavisna poslanicka grupa. Naravno, rec je o tome da marionetsko rukovodstvo Skupstine Vojvodine nema za tako nesto ovlascenja ni petlje, dok se drugacije ne naredi.

Zanimljivo je, ipak, da je predlog Nezavisne grupe bolje prosao od velikosrpskog zahteva za prisajedinjenje. Istini za volju, nije dobio mnogo vise glasova, ali je bilo manje onih koji su glasali protiv, odnosno, bilo je mnogo vise (oko 30) uzdrzanih ili zbunjenih poslanika. Mnogi su, ocigledno, bili zateceni jer predlog je potpuno razlicit od svega do sada ponudjenog. Tekst predloga ZA FEDERALNU AUTONOMIJU VOJVODINE I BARANJE, koji je izneo predsednik Nezavisne poslanicke grupe Mile Isakov, glasi: "Nezavisna poslanicka grupa za Vojvodinu predlaze da se po hitnom postupku na dnevni red Skupstine AP Vojvodine stavi inicijativa za formiranje Federalne Autonomije Vojvodine sa Baranjom po principu dvostruke federalnosti, tako sto bi udruzene Vojvodina i Baranja kao celina, cinile federalnu autonomnu pokrajinu, a u isto vreme svaka od njih bila i federalna jedinica u svojim dosadasnjim republikama - Vojvodina u Srbiji, a Baranja u Hrvatskoj, s tim sto bi obe republike garantovale tu federalnu autonomiju zasnovanu na zajednickim istorijskim, ekonomskim i kulturnim tradicijama i visenacionalnim slicnostima i interesima. Ovakvo resenje bilo bi veliki doprinos resavanju postojece krize i rata na teritoriji bivse Jugoslavije, sredstvo protiv etnickog ciscenja i za resavanje pitanja izbeglica, preventiva protiv novih mogucih sukoba i oblik normalizacije i razvijanja dobrosusedskih odnosa izmedju Srbije i Hrvatske. Nezavisna poslanicka grupa za Vojvodinu spremna je da se maksimalno angazuje i pomogne u preciznom definisanju i strucnom argumentovanju ovog predloga u pripremi Skupstine na kojoj bi se o tome raspravljalo".

Cak i iz ovako kratkog obrazlozenja mnogo sto sta se da naslutiti, ali isto tako mnogo toga ostaje nedoreceno i nejasno. Rasprave na Skupstini, ocigledno, nece biti, bar ne uskoro, ali je takodje ocigledno da Nezavisni bas zato i nisu rekli sve sto im je na umu, kao da najjace karte cuvaju za kasnije. Naravno, to je posluzilo za razlicite spekulacije tipa "ko stoji iza toga", a predpostavke se krecu od toga da se time nudi odstupnica Tudjmanu i Milosevicu iz bezizlazne situacije u koju su zapali, preko insinuacija da to vodi reintegraciji Jugoslavije i da iza svega stoji JUL, do vec stereotipnih optuzbi da je to izdaja srpskog naroda u Baranji i da je rec o novoj medjunarodnoj zaveri. Na sve to Mile Isakov seretski odgovara: "Iza nas ne stoji niko, osim DB" (Drzavne bezbednosti).

Ipak, carsijske price su donekle i razumljive, jer zaista je neobicno da jedna mala poslanicka grupa razmislja na tako krupne teme, pa jos ima o tome i svoje misljenje i predloge. Takva drskost, mesati se u ozbiljne drzavnicke poslove, koji su u skracenoj Jugoslaviji rezervisani samo za jednog coveka, morala je zasmetati i establismentu ali i opziciji, cija se aktivnost u YU krizi, mozda i nesvesno usvajajuci manir rezima, takodje svodila na izjasnjavanje za ili protiv odredjenih medjunarodnih inicijativa. I zaista, kada se bolje pogleda, osim dosta apstraktnog koncepta Vuka Draskovica za Bosnu, tzv " Leopardova koza", niko iz Jugoslavije nije ponudio kakav konstruktivan plan za resenje krizi. Sve se uglavnom svodilo ili na suvise nacelna opredeljenja za i protiv rata, za i protiv etnickog ciscenja ili priznavanja novonastalih drzava, ili na parcijalna resenja pojedinih gorucih problema, kao sto su zahtevi za prestanak bombardovanja Dubrovnika ili Sarajeva, na primer. Verovatno je i zbog toga, ovaj nesto konkretniji predlog, izazvao toliko paznje, mada i on boluje od nedovoljno razradjene mogucnosti realizacije ove, na prvi pogled, zanimljive ideje.

Specijalno za AIM, za koji inace redovno pise, kolega novinar Mile Isakov, kao jedan od autora predloga, potvrdjuje da je to tacno, ali i objasnjava da je njegova Nezavisna poslanicka grupa smatrala da za ovu priliku nije ni bilo potrebe, a ni mogucnosti, za opsirniju i detaljniju elaboraciju, jer to je samo inicijativa za raspravu, tek zahtev da se ta tema uvrsti u dnevni red.

Uostalom, znali smo da nece proci", kaze Isakov i dodaje: - To je vise bio nas zahtev da se o svemu tome pocne da razmislja, na ovaj ili na slican nacin, ali u svakom slucaju na potpuno drugaciji nacin nego sto je do sada bilo uobicajeno. Mi, kao grupa, nemamo ni ambicija, a ni obavezu, da dajemo konacna i do kraja definisana resenja. To je samo ideja, jedna mogucnost za zaustavljanje sukoba i etnickih ciscenja, za povratak izbeglica i stvaranje uslova za popustanje zategnutosti i normalizaciju odnosa izmedju Srbije i Hrvatske, i predlog da se o tome otvori javna rasprava. Kada bismo o tome razgovarali, mi bismo izneli i svoje vidjenje kako bi to trebalo i bilo moguce realizovati, ali jedan otvoren i konstruktivan razgovor bi, verovatno, doneo jos novih ideja i mogucnosti, koje mi do sada mozda nismo imali u vidu. Zato nismo zeleli da ideju sasvim zaokruzimo i tako je zatvorimo, zato smo uostalom i trazili raspravu. Zato, valjda, i postoje Skupstine i skupstinske debate, da bi se kroz argumentovani dijalog, bez predrasuda i unapred datih resenja koja se moraju usvojiti, doslo do najboljih rese nja. Mi ne tvrdimo da je nasa ideja najbolja, ali znamo da je dobronamerna i da, u nedostatku drugih inicijativa te vrste, zavredjuje raspravu u kojoj bi bar bila argumentovano odbacena ili dogradjena. Ubedjeni smo da je vojvodjanska Skupstina, kao u ostalom i srpska i jugoslovenska, neopravdano diskvalifikovana iz tako znacajnih, sudbinskih drzavnih poslova, a verujemo da bas Vojvodina, svojom tradicionalnom tolerancijom, ima mozda i najveci kredibilitet za angazman na smanjenju medjunacionalnih i verskih napetosti i normalizaciji odnosa medju bivsim jugoslovenskim republikama, posebno sa Baranjom sa kojom je bila zajedno i pre ulaska u Jugoslaviju 1918. godine. Ako smo bili zajedno i pre nastanka Jugoslavije, moguce bi mozda, pa i logicno, to bilo i posle prestanka njenog postojanja.

Isakov, ocigledno izbegava da govori o detaljima plana, ali ponavlja da je Nezavisna poslanicka grupa spremna na dijalog sa svima zainteresovanima i da ce, bez obzira na odbijanje Skupstine da o tome raspravlja, ona pokrenuti javnu raspravu kroz medije i kroz druge oblike aktivnosti, ocekujuci pre svega pomoc od strucnjaka za medjunarodno pravo o mogucnostima realizacije ovakve ideje, sa stanovista medjunarodnih normi i dosadasnjih iskustava u svetu. Usput, samo nabacuje ideje koje ni u poslanickoj grupi jos nisu sasvim domisljene i sistematizovane. Ucinice to, kaze, tek kada budu konsultovali vise ljudi od struke, iskustva i ugleda. Za sada samo razmisljaju o tome da nova Federalna ili dvostruka Autonomija bude demilitarizovana i po mogucstvu bescarinska zona, mozda i sama regionalizovana na Srem, Banat, Backu i Baranju, sto bi onda moglo da bude neka vrsta trostepene autonomije u koju bi se, mozda, mogao uklopiti i model personalne autonomije, koju zagovaraju vojvodjanski Madjari, i koja bi tako, opet mozda, mogla biti model za resenje krize na teritoriji ex-Jugoslavije i nukleus udruzivanja na Balkanu, po ugledu na Evropsku Uniju.

Nedavno sam slusao jedno predavanje o teoriji i praksi mirnog resavanja konflikata i naucio tek ono osnovno, da je najbolje sukob poceti resavati od onoga sto je najlakse resiti - kaze Isakov i zakljucuje: - A Baranja i Vojvodina nisu ni Kninska Krajina ni Kosovo, ni Bosna.

Tesko je odluciti se sta je najlakse resiti u ovom nasem ratnom galimatijasu, pitanje je da li uopste postoji ono sto je najlakse, ali od necega se svakako mora poceti.

Aleksandar Dotlic