RAZGOVOR SA ILIROM BAJROM, MUZICAREM

SAN O JAZZ ORKESTRU I PASOSU

Ilir Bajri (1969) je klavijaturista jednog od najboljih muzickih sastava na Kosovu, "Selekcija 039". Do kraja osamdesetih svirao je sa najboljim rok, jazz i fanki muzicarima iz Peci, Mitrovice i Pristine, gde sad zivi i studira na muzickoj Akademiji. Priprema diplomski rad na temu "Formalna analiza trece Betovenove simfonije". Sta se u njemu i oko njega promenilo tokom ovih godina? BAJRI: Pa, u doba samoupravnog socijalizma, ako si malo znao da sviras gitaru, klavijature ili bubnjeve mogao si da snimas na Radio Pristini, da te vide na televiziji, sto je vrlo vazno za mlade. Tako su zapocele karijeru mnoge grupe. Tako je bilo i sa nama iz Peci, jednog provincijskog grada. Tamo nije bilo neke muzicke podloge osim narodne muzike, ali je uvek bilo ekscentrika, onih koji bi za letnji raspust dolazili negde sa Zapada, bacali se i leteli sa ovdasnjih krseva na velikim zmajevima, i onih koji su donosili ploce i novu muziku, koja se prvo slusala po kucnim zabavama, a onda po kaficima... Tako je ovde nastao rokenrol... AIM: Kompozicije grupe "Selekcia 039" bile su vrlo koplikovane u odnosu na ono sto su pruzali mladici i devojke iz vremena kada je na Kosovu pocinjalo stvaranje muzicke scene?Neke vase pesme bili su pravi hitovi medju ovdasnjom omladinom. Da li se ti vratis nekad u ta vremena?

BAJRI: U to vreme smo sluSali tu vrstu muzike, pa se to pomalo i odraZavalo na to Sto je " Selekcija 039" radila. Al Zhero, Benson, i jedna takva vrsta jazz fankija, viSe fanki. Imali smo puno volje i zelje da budemo bolji nego drugi. I sada osecam da me pokrece takva energija, ali primtno je da ima jako malo znanja. Tekstovi su ne pitaj, uzas jedan, pisao ih jedan iz Peci, sve neki eksperiment-imeriment.

AIM: Pa da, stalno se pricalo da vas je bas briga za kosovska nevina usesa i da ste pomalo uobrazeni, kad znate toliko akorda a da ne umete da ih pretvarate velike hitove i neki novac.

BAJRI: E, o tome smo poceli da razmisljamo posle prvog albuma, a onda smo videli da postoji i jedan bedan problem... Mi smo hteli da se dokazujemo, i ja jos uvek mislim da imamo dobrih stvari.

AIM: Od pocetka osamdesetih, pa do sada, na kosovskoj sceni postoji velika konkurencija izmedju rokenrola i folka. Medjutim, o tome se vec dugo nista u javnosti nije culo. Da li se moze govorit o pobedniku?

BAJRI: Ma nije niko pobedio!... I narodna muzika i rok su porazeni. Znas, mi koji smo umisljali da smo gradjani, vredniji od drugih, nismo voleli ciftelije, zurle, tupane i slicno. Eh, a sada bih bas slusao nesto upravo tako. Sad je na vlasti turbo folk. To je mesavina ovdasnje albanske, srpske, turske, grcke, ciganske i arapske muzike, koju donose danasnji sverceri sa Istoka ili odavde iz komsiluka. Takva muzika je ovde nasla plodno tlo.

AIM: Pa, ima li po tebi onda ovde roka?

BAJRI: Ne znam da li ga ima. A ako ga i ima nema gde da se cuje i svira, osim po nekim kaficima, gde slusamo sada ove klince koji hoce da rokaju.

AIM: Ali i u pristinskoj "Kicmi", u naselju sa velikim tunelom prepunim kafica, koji je neko vreme bio ozloglasen kao kvart "gde se nasa omladina truje Zapadom", sada ima i onakvih gde se moze slusati iskljucivo turbo, uz obaveznu dernjavu i kuknjavu uzivo. Kako to objasniti...

BAJRI: Ne znam da li iko moze to da objasni...

AIM: Ja mislim da ono sto smo mislili da je nasa publika bila jedan frtalj urbana...

BAJRI: Ne, pa bilo je dobrih grupa koje su ljudi voleli, "Minatori", "TNT", "Gjurmet", "403"... A sada se jednostavno uselio ovaj turbo folk i tesko je protiv njega.

AIM: Neko vreme smo mislili: rok je Zapad, folk je Istok i kao da nismo mnogo pogresili. Kako gledas danas na Evropu?

BAJRI: Ja? Pa ja nemam pasos, sedim ovde kao politicki zatvorenik, sta ima da mislim o tome?

AIM: A ovi klinci, koji danas izgledaju besno...?

BAJRI: Oni imaju neku podlogu da rade ono sto rade, ali imaju sanse da se bace na turbo, zbog novca.

AIM: Da li i ti to praktikujes?

BAJRI: Da, na zalost u poslednje vreme. Ali, ja sam svestan podela, razlika, ja ne mesam stvari. Doduse to radim retko. A oni koji nemaju od cega da zive, bacaju se odmah na "Oh-tja-ra-ni-naj-na"! Ne mozes ih na Sud zbog toga. A to moze da unisti i rok i urbanu mladez... Ma, sve zivo...

Za trenutak su mi sva pitanja, koja su mi padala na pamet izgledala prazna. Slusali smo sustanje kasete koja se vrtela i snimala tisinu. Imao sam osecaj da je sve vec receno i da jos puno toga treba reci. Prasnuli smo u smeh. A onda opet tisina. Upitah coveka iz kosovske provincije da li je Pristina grad...

BAJRI: Ima li petstohiljada ljudi?

AIM: Jos nema.

BAJRI: E, kad bude toliko, onda ce ovo biti pravi grad.

AIM: Navikao si da uvek budes u manjini, onoj koja nosi vrednosti?

BAJRI: Da, izgleda da je tako.

AIM: Da li se osecas izabranim?

BAJRI: U neku ruku, da.

Kosovskoj mladezi poznat Ilir Bajri, zatim je zapoceo pricu o jazz-u njegovoj prvoj ljubavi, o danima kada je svirao jazz u orkestru Radio televizije Pristine, o njegovim putovanjima na kojima je slusao orkestre iz Ljubljane, Zagreba i drugih gradova. Otkrio nam je da ce se mozda oprobati i na Nacionalnom festivalu nove muzike u Tirani, u pozorisnoj muzici i ko zna jos gde. Za leto, najavljuje Bajri, mozda bude i prvog jazz albuma na Kosovu, a planirano je da gostuju i mladji i oni stariji muzicari iz Pristine. Ima dve zelje: osnivanje pravog jazz orkestra i da ono sto zna pokaze negde drugo, nekoj drugoj publici...

Mufail Limani AIM Pristina