ZZAN-ZZAK INDERMUHLE, POSLEDNJI SSVAJCARSKI AMBASADOR U JUGOSLAVIJI

AIM, Bern, mart 1995. godine

Zzan Zzak Indermuhle je penzionisani diplomata od karijere, koji je karijeru pocheo joss 1960. godine pri Ministarstvu unutrassnjih poslova Ssvajcarske. Postavljenja u Izraelu, Juzznoj Africi, Engleskoj, Ssvedskoj, obelezzila su tridesetogodissnje sluzzbovanje. U bivssu Jugoslaviju kao ambasador stigao je u januaru 1990. godine. Dve burne godine bio je svedok raspadanja zemlje, koju je najzad napustio u junu 1992. godine, zajedno sa ostalim ambasadorima. Po sopstvenim rechima, ta godina je ostavila neizbrisiv, teskoban, trag u njegovom zzivotu. Raspadala se jedna zemlja, okonchavala se diplomatska karijera, razilazili su se dugogodissnji saradnici i prijatelji. Posle napusstanja Beograda zatrazzio je dopust, a potom otissao u prevremenu penziju.

Kako Vam je izgledala politichka situacija kada ste stigli u Jugoslaviju, pochektkom 1990. godine?

Moram priznati da sam znao veoma malo o Jugoslaviji, jer nikad do tada nisam sluzzbovao u nekoj istochnoevropskoj zemlji, ili na Balkanu. Ali sam krenuo za Beograd otvorenog uma i srca, bez predrasuda, koliko je to uopsste bilo mogucce. Dossao sam posle poznatog kongresa komunistichke partije, kada su Slovenci vecc kongres napustili. Ali sam , uprkos svemu, bio optimista. Kurs je bio stabilan, jedna marka je bila sedam dinara, izgledalo je da mere Ante Markovicca deluju, mnogo se govorilo o demokratiji i liberalizaciji, bili su u toku pregovori sa EFTOM, o blizzem povezivanju. Bilo je to, takodje, vreme prvih demokratskih izbora.

* Kada je Vass optimizam pocheo da jenjava?

• Onda je sve je pochelo kasnog leta, ili rane jeseni 1990, kada je izgledalo da je Markovicc uspessan, ssto se protivilo ambicijama predsednika Milossevicca.

* Da li to znachi da su tadassnje vodje u drugim republikama srdachnije podrzzavale Markovicca?

• Bio sam u kratkoj poseti Zagrebu i Ljubljani. Koliko se seccam, optimistichki su govorili da bi Markovicc nessto mogao da uradi, ali ta podrsska nije bila sasvim topla i iskrena.

* Republichke televizije krenule su tada u medjusobni rat. Da li ste ochekivali da cce se pretvoriti u pravi?

• Ja tada nisam predvidjao rat. Ali sam oseccao da cce se nessto dogoditi, zato ssto su stranke koje su dossle na vlast na prvim izborima u zapadnim republika, Hrvatskoj i Sloveniji, bile za jachanje centara u Zagrebu i Ljubljani, a za slabljenje Beograda. Bilo je tenzija. Razgovarao sam sa kolegama, skoro svi smo mislili da cce se posticci neki stepen razumevanja i izbecci krvoprolicce. Lideri republika su imali razlichito vidjenje o povezivanju i stepenu nezavisnosti republika, posebno u Sloveniji i Hrvatskoj. A Srbija je zzelela nessto visse, jachu vlast u centru, sa Bosnom i Hercegovinom i Makedonijom uz to. Najvisse je gubila dezintegracijom Jugoslavije.

* Da li ste lichno sreli Tudjmana i Milossevicca i kakav su utisak ostavili na Vas?

Bila je praksa da ambasadori koji stizzu u Beograd posete sve republike i sretnu sve lidere. Dva puta sam se sastao sa Tudjmanom koji tad joss nije bio predsednik, i sa ostalim politicharima u republikama. Milossevicc je bio jedini lider kojeg nikad nisam sreo, jer nikad nije bio uprilichen, u diplomatskom svetu uobichajeni, sastanak. Koliko znam, veccina ambasadora u Beogradu, nikad nije imala sastanak sa njim. Biccu veoma otvoren, jer sam sada slobodan chovek, bez diplomatskih obaveza, sadassnji predsednik Tudjman je na mene ostavio utisak choveka chija je osnovna ambicija bila da postane prvi predsednik Hrvatske, ma koliko to kosstalo. Za Milossevicca sam nalazio da je vrlo vesst politichar, vrlo ambiciozan. Takodje, spreman da chvrsto drzzi vlast i da to radi i u buduccnosti.

* Kada ste shvatili da je rat neminovan?

• Bio sam na godissnjem odmoru u Italiji, kada su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost. Evropska unija je u nekoliko navrata pokussavala da posreduje, svi lideri su iskazivali saglasnost, ali je sve pochinjalo ponovo. Izgledalo je da samo jedan incident mozze zapocheti rat. Tenzija je rasla, dogodile su se Plitvice i Pakrac.

* Da li ste se u tom trenutku oseccali nelagodno u Beogradu?

• Pocheo sam da se oseccam neprijatno, zahuktavao se propagandni rat, strassan propagandni rat. Sreccom, imali smo tehnichke moguccnosti da dobijamo informacije spolja i tako saznamo ssta se dogadja.

* Da li je Zapad u tom trenutku polagao neke nade u srpsku opoziciju kao snagu koja bi mogla da zaustavi rat?

• Opozicija je imala problem, nije bila ujedinjena, nije postojao pravi chovek koji bi stvarno okupio snage i bio alternativa Milosseviccevoj ambiciji i politici. Vuk Drasskovicc je, svakako, bio jedan od najpoznatijih lidera, ali nije bio lichnost koja je mogla da ponudi alternativu. Nevolje sa opozicijom su bile te, ssto je ona, takodje, gradila politiku na nacionalizmu. Zato ne verujem da bi podrsska sa Zapada pomogla.

* Bili ste svedok devetomartovskih dogadjaja u Beogradu. Da li se, po Vama, tada mogao promeniti pravac i sprechiti nadolazecci rat?

Verujem - da je bilo vodje i ujedinjene opozicije - devti mart je mogla biti prekretnica, ali treba imati na umu da je Milossevicc vrlo, vrlo vesst, i da je iskoristio maksimalno podrssku ekstremista poput Ssesselja. Kada je ovaj ojachao, naprosto ga je odbacio.

* Pratite li i dalje dogadjaje u Jugoslaviji?

• Sada visse nisam ukljuchen u diplomatske aktivnosti. Ali sam veoma zainteresovan i, verujem, veoma upuccen. Ukljuchen sam u rad Izvrssnog odbora Causes communes (Koskomin) Ssvajcarske za koji svakako znate da je veoma aktivan u bivssoj Jugoslaviji, kao multietnichkoj zajednici. Lichno, sve dok su na vlasti aktuelni politichki lideri, ne vidim ressenje.

Mislite li na Milossevicca, ili Tudjmana?

• Ni Milossevich ni Tudjman nije sposoban da nadje izlaz. Oni su u takvoj situaciji da naprosto moraju da nastave ratnu politiku. U suprotnom, morali bi da podnesu rachune sopstvenom narodu i da se povuku. Oni to necce uchiniti.

Da li ochekujete, ipak, da pod pritiskom Zapada predsednik Milossevicc prizna Hrvatsku u njenim granicama?

• Mozzda bi on to mogao uchiniti, jer zzeli da, kao kompenzaciju za taj korak, dobije skidanje sankcija. Ali, da li cce to nessto na terenu zaista promeniti? Mislim da, onoliko dugo koliko lideri budu insistirali na nacionalnom svojstvu drzzava, nissta necce ressiti problem. Ssto god radili, makar jedni druge i priznavali. I dalje ostaje chinjenica da je deo Hrvatske sada okupiran i smatra se delom velike Srbije, slichno je i sa delovima Bosne i Hercegovine. Neki u Hrvatskoj, takodje, sanjaju o veccoj Hrvatskoj. Ako izgube delove pod Srbima, tada cce oni zzeleti delove Bosne. Tu nema kraja ratu.

Da li se mozze uskoro ochekivati da Kosovo dodje na dnevni red?

• Ono mora docci na dnevni red. Mora biti pregovora i to iskrenih izmedju srpske vlade i lidera sa Kosova. Nije mogucce tretirati tako veliku populaciju kao manjinu, a prava manjina krssiti. Insistirati da Srbi u Hrvatskoj imaju prava, a u isto vreme ta prava odbijati, kad je rech o Kosovu. Ali, automatski, kad mir dodje u region, kad zazzivi demokratija i trzzissna privreda, kad se razlichite drzzave u regionu pridruzze Savetu Evrope i evropskim institucijama - bicce logichno da Kosovo bude autonomno, ako bass ne nezavisno.

O Makedoniji se, takodje, govori kao o moguccem balkanskom zzarisstu, ukoliko se dogode nemiri na Kosovu. U opciji su razlichita nagadjanja o eventualnim reagovanjima Srbije i Grchke, ali i Turske, u tom sluchaju. Da li je strah od ssirenja sukoba, po Vama, opravdan?

• To je zaista mogucci scenario. Makedonija ima sopstvenu manjinu, albansku, koja takodje misli da su joj prava ugrozzena. Tu cce biti neophodni pregovori izmedju Skoplja i samih Albanaca. Verovatno bi Savet Evrope tu mogao pomocci. Onda, Makedonija ima problem sa Grchkom oko imena, pa je primetan nacionalizam koji mora biti prevladan. Makedonija je u vrlo delikatnoj situaciji, i opasnoj. Ali, mislim da je vazzno da se shvati da i na Zapadu postoje zemlje koje, takodje, imaju manjine. Vazzno je dati manjinama pravo uchesscca u upravljanju zemljom, ali one ne mogu pretendovati da postanu deo vecce zemlje. Primera radi, u Ssvajcarskoj ne mogu Ssvajcarci koji govore francuski, zakljuchiti da su im ugrozzena prava i zbog toga se pripojiti Francuskoj. Naprosto se mora prihvatiti kao realnost da imati drzzavu ne znachi imati drzzavu jedne nacije.

Gordana Igricc