RAZORUZZAVANJE MRZZNJE

,AIM, Beograd, 20. 03. 1995.

Medjunarodni nauccni skup "Ka jeziku mira"

Avgusta prossle godine u jugoslovenskom ratnom kolopletu dosslo je do dramaticcnog preokreta - strana koja je inspirisala i produzzavala rat u Bosni poccela je da se zalazze za mirno ressenje sukoba. Koliko je ova promena priblizzila mir prostoru bivsse Jugoslavije? Po missljenju dr Ranka Bugarskog, profesora Filolosskog fakulteta u Beogradu, zaokret u oficijelnoj srpskoj politici nije susstinski: o miru se i dalje govori jezikom rata. Sa politicckih bubnjeva odjekuje "Mir, mir, mir", umesto "Rat, rat, rat", ali samo bubnjanje se nastavlja. Mnogi jastrebovi postali su golubovi, a ratni husskacci preobratili se u miroljupce. Poneki junak postao je nitkov, neke patriote - izdajnici i obrnuto, ponessto su se preraspodelili prijatelji i neprijatelji. Ali, svet je ostao podeljen na patriote i izdajnike, prijatelje i dussmane, - na nas i njih. Promenili su se, dakle, samo deklarisani ciljevi srpske oficijelne politike, a s njima i frazeologija; polje komunikacije i dalje naseljava militantna retorika, po reccima dr Milana Popovicha iz Podgorice, glavna odlika jezika dominacije.

Jezik mira i dalje je samo metafora. Kako do njega dochi, kako ga pretvoriti u "opazzljivi element realnog sveta" - o tome se razgovaralo na dvodnevnom medjunarodnom nauccnom skupu koji je pro{log vikenda u Beogradu organizovao direktor Instituta za filozofiju i drusstvenu teoriju dr Bozzidar Jakssich.

Proizvodnja "ratozbora"

Socio i psiho-lingvisti koji su prisustvovavli skupu ukazali su da ne postoje neki posebni jezici rata i mira. Jezik kao sistem oznaccavanja, tj. sredstvo samoizrazzavanja i drusstvene interakcije, podjednako je u stanju da "ratozbori" bass kao i da "mirozbori" (dr Bugarski). Rat ili mir su, dakle, politiccki ciljevi kojima jezik mozze biti stavljen u sluzzbu, kao ssto bi to mogli biti bilo koja druga filozofska ili religijska uverenja odnosno politiccki programi. "Jezik rata" ili "jezik mira" su, dakle, samo specificcni naccini upotrebe jezika - narocciti izbori iz zajednicckog repertoara jezicckih sredstava, osobeni "naccini govorenja". Stoga su se lingvisti zalozzili za razlikovanje izmedju pojmova ratna i antiratna retorika.

Ratnu retoriku proizvodili su oni u ccijim mislima i reccima se, kako kazze beogradski etnolog dr Ivan Colovicha, ccuo fijuk metka i pre nego ssto se oglasilo pravo oruzzje. Ovi "zloccinci za pisachim stolom", kao specificcna grupa ratnih zloccinaca, na raznim jugo-prostorima ssirili su govor mrzznje, ksenofobije, arogancije i netolerantnosti.

Ova vrsta diskursa, kako je ukazao dr Lino Veljak iz Zagreba, preuzeta je iz komunisticckog rezzima u kome je razvijena kao naccin indukovanja podrsske javnosti represivnim merama protiv drusstvenih neprijatelja. Neprijatelji su se u ovom rezzimu definisali ideolosski - bilo ih je "svih boja" i proizvodili su se posebno orkestriranim kampanjama zasnovanim na demonizaciji drugog. Neprijatelji su se regrutovali iz "nassih redova", iz ideolossskih razloga skretali su sa "zajednicckog puta" i stavljali se na "suprotnu stranu barikade"; russili su "nass identitet" - u tom smislu unutrassnji neprijatelj je bio opasniji od spoljnog. Stepen uverljivosti ovih kampanja opadao je sa opadanjem legitimnosti sistema. Kada je legitimnost poretka dossla u "fazu kriticckog deficita", dosslo je do presudnog pomaka: neprijatelj se visse ne definisse na ideolosskoj vech na etnicckoj osnovi. Tako su prvo kasnih osamdesetih albanski separatisti izjednacceni sa celom albanskom populacijom, koja je genetski predodredjena, zbog svoje razliccitosti i drugosti, da bude neprijatelj. Kasnije se to desilo sa drugim etnicckim grupama. Uspostavljene su takve razlike izmedju "nas" i "njih" koje su vodile proizvodnji volje za istrebljenje drugog iz prostora koji je "nass" ili se vidi kao "nass". Na ovom obrascu - proizvodnji homogenizirajuche i mobilizirajuche medjuetniccke mrzznje - vladajuche strukture u bivssim jugoslovenskim republikama gradile su novi legitimitet.

Ratna retorika, cciji su adresati bili celi etniccki kolektiviteti, imala je za cilj da u njima indukuje politiccku volju za projektovani politiccki cilj - nacionalnu drzzavu. Upotrebom posebnih izraza i fraza, kako ukazuje mr Mirjana Radojiccich iz Instituta za filozofiju i drusstvenu teoriju, taj je cilj trebalo da se iskazze kao samorazumljiv i samoopravdavajuchi. Tako je, na primer, fraza o uccesscu Srba u ratu radi odbrane vekovnih ognjissta, upotrebom recci (leksema) "odbrana" i "ognjisste", trebala da obezbedi naklonost i odobravanje za srpsku stranu. Oba imaju pozitivnu semanticcku vrednost: "odbrana" asocira na ugrozzenost, bespomochnost, pravednost, a potkrepeljena je stereotipom o Srbima koji su uvek vodili odbrambene ratove; "ognjisste", koji je inacce jedan od najccessche eksploatisanih izraza u medijskoj prezentaciji rata, oznaccava ukorenjenost, toplinu doma i prorodiccnu srechu. Ritualno ponavljanje ove formule imalo je za cilj da proizvede naklonost i odobravanje za svaki politiccki gest onih koji brane svoja "vekovna ognjissta", iako ognjissta u domovima ovih ratom pogodjenih ljudi odavno ne postoje.

Politiccki govor ove vrste, kako ukazuje mr Mirjana Radojiccich, nije tezzio da ubedi, vec da nagovori, tj. nad-govori, da pridobije iracionalnim sredstvima, da pobedi nad govorom primaoca poruka.

On se, po vidjenju dr Svetlane Slapssak iz Ljubljane, pod zasstitom nacije kao totema, koristi magijskom praksom imenovanja drugog kao neprijatelja, radi samoidentifikacije - jer u odsustvu tog drugog imenovatelj nema ccime sebe da definisse. Ime kao identifikaciju, kao odredjujuchu osnovu statusa ccoveka, na podjednak naccin vide nacionalni intelektualci koji su uveli ovu vrstu diskursa i policajci na granicama novih drzzava koji odluccuju koga che propustiti a koga ne (Dr Lino Veljak je, na primer, dolazechi iz Zagreba u Beograd na ovaj skup bio zaustavljen na granici i propussten tek posle politiccke intervencije).

"Mirozbor" - od metafore ka stvarnosti

Militantni diskurs zasniva se na retoricckoj strategiji pretecheg spoja "ili - ili" ("Sloboda nema cenu", ali i "Mir nema alternativu") umesto na "i - i". U njemu se koriste eticcki stereotipi i predrasude, etiketiranje bez argumentacije, husskanje na rat, upotrebljavaju se lazzi i dvosmislice, "mi" natkriljuje svako individualizovano "ja", a recci kao "svi", "nikad", "moramo", "ne smemo" ccessce su nego "mozzemo" i "pokussachemo".

Kako isticce dr Veljak, u ovom pogledu su antikomunisticcka i antifassisticcka retorika u istom diskursivnom tj. ideolosskom polju - obe su boljssevicckog tipa, tj. obe su podjednako udaljene od jezika tolerancije i razumevanja. Po missljenju dr Zagorke Golubovich, to je sluccaj i sa diskursom vladajuche partije u Srbiji i nacionalisticcki orijentisane opozicije, jer oba imaju nacionalizam kao ideolossku potku. U njima se samo zasstitnici nacionalnog (drzzavnog) interesa i izdajnici drugaccije imenuju, ali retoriccka strategija zasnovana na iracionalnosti, etiketiranju, netolerantnosti, arogantnosti, imenovanju neprijatelja kao dugog i drugaccijeg, ostaje ista. Takav naizgled alternativni diskurs mozze samo da sumnja u kvalitete jednog vodje na raccun drugog, ali ne poricce potrebu za vodjom.

Pacifisticcka retorika koja preuzima militantni diskurzivni obrazac od svog protivnika takodje pada u isto "duhovno polje". Takvo zalaganje za borbu za mir, posle koje neche ostati ni kamen na kamenu, jednoj dogmi, ssablonu i mitu, po reccima dr Colovicha, suprotstavlja drugu dogmu, ssablon i mit i upotrebom recci-transparenata i recci-lozinki suzzava polje komunikacije, umesto da ga ssiri.

Jezik mira ne treba da ubedjuje protivnike da gresse, vech ljudima dobre volje treba da ponudi moguchnost da promisle stvarnost i na naccin na koji to nisu ccinili ranije. Mirotovrni jezik, po missljenju dr Bugarskog, treba da bude inverzija njegovog ratobornog prethodnika, treba da izbegava njegov totalitarni naccin missljenja, autoritarnu retoriku i ritualno ponavljanje istih formula. Mirovni diskurs treba da bude okrenut korisschenju leksicckih, gramaticckih i retoricckih sredstava jezika u cilju uzajamnog razumevanja, tolerancije i kompromisa. Njegovo duhovno polje je kultura racionalne argumentacije.

Svetlana Slapssak je pacifizmu, koga inacce nose marginalne drusstvene grupe, sugerisala strategiju karnevalizacije. Imenovanje sebe kao Rimtutituki nasuprot imenu ugrozzenog Srbina efikasno de-struktuira uspostavljenu kolektivnu identifikaciju. Karnevalsko imenovanje izmicce samu osnovu identitetu i ostvaruje kriticcku distancu prema uspostavljenom sistemu vrednosti, stvarajuchi svoj po modelu marginalne kulture.

Uccesnici skupa su se saglasili da zalagati se za jezik mira znacci, u stvari, zalagati se za socijalnu komunikaciju po meri demokratskog drusstva, za razvoj raznolikih obrazaca demokratskog diskursa. Jezik mira, znacci, treba suprotstaviti jeziku rata, ali, kako isticce dr Popovich, i jeziku dominacije mora se suprotstaviti jezik emancipacije. Novopecceni mirotvorci, kako pokazuje iskustvo, jednako dobro barataju retorikom oslobadjanja kao i retorikom mira.

Jovanka Matich