POKRET ZA VOJVODINU

Vecita zabluda vojvodjanskih autonomaskih partija da moraju imati partnera u Beogradu, kao neku vrstu gromobrana i garanta da nisu separatisticke i dalje muci neke od njih, ali sve je vise i onih koje zagovaraju potpunu samostalnost i oslanjanje na sopstvene udruzene snage u nekoj vrsti pokreta za Vojvodinu

Pise: Mile Isakov

U severnoj Pokrajini Srbije, koja je voljom Slobodana Milosevica i njegove antibirokratske ili jogurt revolucije 1988. godine ostala bez autonomije kakvu je imala u onoj Jugoslaviji, sve je vise nezadovoljnika statusom Vojvodine u ovoj skracenoj Jugoslaviji. Sve se cesce istice potreba i zahtev da se formalna autonomija kakva sada postoji, bez ikakvih nadleznosti pokrajinske Skupstine i cak bez sopstvenog budzeta, pretvori u stvarnu. Da se Vojvodini, kao najrazvijenijem delu Srbije i Jugoslavije, vrate mogucnosti autonomnog odlucivanja, na sta je davno stekla pravo, i u okviru Austrougarske carevine i kasnije u okviru Jugoslavije, na osnovu svog visenacionalnog sastava i specificnog istorijskog, ekonomskog i kulturnog razvoja. Razlicita su vidjena kako to ostvariti i osloboditi se ekonomske eksploatacije i politickog i kulturnog nipodastavanja, od radikalnih ideja o nepriznavanju postojeceg Ustava i stvaranju paralelnih institucija vlasti, do umerenih pokusaja da se taktikom korak po korak, oduzeta autonomija ponovo postepeno osvaja iznutra.

Nedavno su i vojvodjanski Reformisti, poslednji mohikanci tog svejugoslovenskog pokreta Ante Markovica, odstupili od svojih osnovnih nacela i principa usavsi u vanbracnu zajednicu sa vladajucom Socijalistickom partijom Srbije, sa namerom da koristeci trenutnu slabost rezima zbog sukoba sa udruzenom nacionalistickom opzicijom, pokusaju nesto usicariti. Naime, glasovima svojih predstavnika u gradskoj i pokrajinskoj Skupstini oni su omogucili SPS-u da zadrzi vlast u Novom Sadu i Vojvodini u trenutku kada je ona bila ugrozena od ujedinjene opozicije, kojoj su se pridruzili i Seseljevi radikali. Za uzvrat Reformisti su dobili nekoliko vise pocasnih mesta u gradskoj i pokrajinskoj vladi. Novi Sad i Vojvodina time, za sada, nisu dobili nista osim novog iskustva, a tesko je i poverovati da ce sa dva tri marginalna ministra Reformisti uspeti da nesto promene, kao sto obecavaju. Njihovo obrazlozenje da su to ucinili da bi sprecili prinudnu upravu nad Novim Sadom, do koje bi doslo zbog pat pozicije u Skupstini i nemogucnosti da se izabere gradonacelnik i gradska vlada, mnogi Vojvodjani ocenjuju kao ne bas uverljiv izgovor, jer, kazu, grad je inace pod prinudnom upravom vec godinama.

"Nismo usli u koaliciju sa SPS-om", kaze predsednik vojvodjanskih Reformista dr Dragoslav Petrovic i objasnjava: "Pod terminom koalicija ne moze se objasniti nas politicki stav i politcki pokusaj. Svaki koalicioni odnos podrazumeva politicki sporazum koji obuhvata zajednicko ostvarivanje programskih ciljeva u okviru razlicitih aranzmana, pre svega kroz izvrsnu vlast. Mi sa SPS-om niti smo pokusali, a kamoli stvorili neki politicki aranzman koji bi mogao biti osnova koalicionog sporazuma na bilo kom nivou. Cinjenica je da smo sa SPS, u toku parlamentarne krize u Pokrajinskoj Skupstini i Skupstini Novog Sada, kontaktirali i saglasili se oko nekih resenja. Jasno mi je da za mnoge ljude, koji nisu u prilici da celovito prate politicka zbivanja, ovo izgleda dosta apsurdno... Raspadom koalicije sa radikalima, SPS nije mogla da zadrzi vecinu u obe skupstine, sporazumom koji nas ne obavezuje da podrzavamo vladajucu stranku, prevazisli smo parlamentarnu krizu u Novom Sadu i Vojvodini i sprecili uvodjenje prinudne uprave."

Na ovaj potez i ovakvo tumacenje Reformista prva je regovala Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Canka, koja je na poslednjim izborima bila u koaliciji sa Reformistima: "Ne ulazeci u sustinu politickih poteza RDSV u proteklom periodu, moramo primetiti da je RDSV, na nivou grada Novog Sada kao i na nivou Pokrajine Vojvodine, usla u direktnu kolaboraciju sa nacinalsocijalistickim rezimom Slobodana Milosevica i na taj nacin uzela ucesce u sprovodjenju okupacione vladavine nad Vojvodinom. Nas je dosledan stav da sa onima koji su odgovorni za smrt stotina hiljada gradjana ove i ne samo ove zemlje, ne moze biti nikakvog razgovora, a kamoli koalicionog partnerstva. Sa odvratnoscu i gnusanjem odbacujemo i samu ideju da bismo se i posredno mogli naci u situaciji da tu i takvu vlast makar i moralno pomazemo, sto su nasi bivsi partneri ucinili. Izgovor rukovodstva RDSV da je ovakav postupak "spasao Novi Sad prinudne uprave" najblaze receno je neozbiljan. Novi sad se vec sedam godina, na ovaj ili onaj nacin, nalazi pod prinudnom upravom, a njeno formalno zavodjenje samo bi razgolitilo sustinu sramnog polozaja u kome se nasao ne samo Novi Sad nego i citava Vojvodina. Ovako je samo produzen privid "institucionalnog funkcionisanja gradskih vlasti", a time i potmula agonija gradjana glavnog grada Vojvodine."

I drugi bivsi partneri RDSV, Demokratska zajednica vojvodjanskih Madjara i Gradjanski savez Srbije, ogradili su se od ovog poteza. Potpredsednik GSS dr Zarko Korac je u izjavi za vojvodjanski list "Nezavisni" rekao: " Oni su nas informisali o tome sta su radili i mi smo izrazili prilicne rezerve, da upotrebim blag izraz, za ono sto su uradili. Mi smo rekli da necemo ulaziti u dogovore sa socijalistima jer ih smatramo odgovornim za situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Ovo je tacka u kojoj se GSS i RDSV u ovom trenutku razlikuju."

Sam izbor gradonacelnika Novog Sada izazvao je burne reakcije i svih ostalih stranaka i zestoka negodovanja gradjana, jer izabrani Djuro Bajic iz Mokronoge, poslednja posta Drvar, ni strucno, kao masinbravar koji je "nocu zavrsio i Visu skolu za organizaciju rada", ni pedigreom, po misljenju velike vecine nije dostojan tog polozaja. Najzesci kriticari, koji smatraju da gradonacelnik ne moze biti onaj ko na novosadskim grobljima nema nikog svog, nazivaju ga "Poglavica Mokra noga" i sprdaju se sa "duboko misaonom pristupnom besedom Djuro-a Bajica, koji je tom prilikom rekao istorijsko- Ajmo".

Sve to skupa bilo je povod da se u Vojvodini otvori rasprava o potrebi osamostaljivanja pokrajinskih politickih partija, cak i onih koje imaju centrale u Beogradu, kao sto je Nova Demokratija Vojvodine ili Demokratska stranka, cije se pokrajinsko clanstvo bitno razlikuje od srbijanskog vodjstva. Sve vise i otvorenije se govori o tome da se treba osloboditi tutorstva iz Beograda, pa cak i odreci ucesca na izborima u Srbiji i okrenuti se samo Vojvodini, tu okupiti sve sto je za Autonomiju i prosperitet Vojvodine, bez obzira na ideoloske razlike, tako da svako ko zeli da preuzme vlast iz Srbije, vojvodjanske glasove moze dobiti samo uz odredjene koncesije za Pokrajinu.

Ovo sto sada rezim pokusava sa Reformistima, mnoge podseca na vec vidjeno na cuvenoj Osmoj sednici 87, kada je Slobodan Milosevic srusio umerenijeg Ivana Stambolica tako sto je uspeo da neutralise tadasnje "autonomase" na prevaru, ubedivsi ih da se ne mesaju u "srpska posla", jer to je, navodno, obracun izmedju srbijanskih vozdova koji se njih ne tice. Autonomasi su se tada uzdrzali od glasanja, verujuci da je za njih i Vojvodinu svejedno ko ce biti srpski vladar. A da su glasali za Stambolica, Milosevic nikad ne bi ni dosao na vlast u Srbiji i verovatno ne bi bilo rata. Kada je pobedio, "posteno im se oduzio" tako sto je prvo njih posmenjivao i ukinuo autonomiju, uz pomoc kosovskih mitingasa i "jogurt revolucije". Sada ponovo ima problema kod kuce sa nacionalistickim blokom Demkratske stranke, Demokratske stranke Srbije i Srspke radikalne stranke.On je uspeo da ubedi Reformiste da su oni za Vojvodinu veca opasnost od njega, a autonomasi mnogo manji problem za vlast u Srbiji od ratnicki raspolozenih veliko-Srba. Oni sa boljim pamcenjem plase se da on samo ponovo pokusava da amortizuje problem Vojvodine dok se, i uz njenu pomoc, ne obracuna sa nacionalistima, a posle ce sa Vojvodinom opet sve po starom.

Ni opozicione partije Srbije ne ulivaju mnogo vece poverenje Vojvodjanima, jer im se udvaraju samo pred izbore da bi pokupili glasove a posle ih zaboravili. Casni izuzeci su Gradjanski savez i zacudo Nova Demokratija, koja mada u Srbiji ucestvuje u vlasti, kao regionalna stranka( originalno iz Valjeva) u svom programu decentralizacije vlasti i regionalizacije Srbije prepoznaje i autonomiju Vojvodine. Medjutim, problem je u tome sto je njihova principijelnost u obrnutoj srazmeri sa njihovim uticajem i moci.

Pod pritiskom javnog mnjenja u Vojvodini i sopstvenog clanstva, i lideri Reformista sve cesce spominju da ce raskinuti veridbu sa SPS-om i stranku vratiti u okrilje autenticnog vojvodjanskog pokreta koji se konacno, mozda bas zahvaljujuci ovom njihovom potezu, u samoodbrani poceo okupljati i okretati sebi. Ako to ne urade, svesni su da se to moze desiti i bez njih. Na tim pozicijama vec se nalaze Cankova LSDV, Nova Demokratija Vojvodine, Savez vojvodjanskih Madjara, novoformirana Vojvodjanska stranka i mnoge asocijacije kao sto su Suboticki golubovi, Banatski Forum, Vojvodjanski i Novosadski klub, Evropski pokret Vojvodine, Vojvodjanski forum i Mirovni pokret Vojvodine, ali i vojvodjanske organizacije SPO-a i Demokratske stranke, koje na autonomiju Vojvodine gledaju drugacije od svojih centrala u Beogradu.

Bilo bi to nesto kao Istarski savez u Hrvatskoj koji je pobedio na izborima u Istri, ili kao Depos, koji je i pored svih nedostataka, u Srbiji odigrao veoma znacajnu ulogu. Neki to vec nazivaju PDP, Pokret demokratskih promena Vojvodine ili jednostavno Pokret za Vojvodinu. Oni koji rade na njegovom okupljanju i konstituisanju programa podsecaju da su i Srbi u Krajini i Albanci na Kosovu najpre trazili autonomiju, a posto im to nije dato sada traze republiku i otcepljenje, nudeci to za razmisljanje, kao pragmaticno iskustvo, ali mozda i kao pretnju.

Mile Isakov