POSLUZZILI SU SE NAMA - KAO IGRACHKAMA

Hod po mukama oficira bivsse JNA

AIM, Beograd, 17. 3. 1995.

Lavabo u uglu, ssporet do njega, frizzider i rasklimani orman, sto uz prozor i dva kreveta. Ispod stola nekoliko manjih kartonskih kutija koje sluzze kao sspajz. Kupatila nema. Tuss kabina i toalet na kraju su dugog hodnika i zajednichki su za brojne stanare. Ceo zzivot na osamnaest kvadrata. Ovako izgleda geografija "privremenog krova nad glavom" nedavno penzionisanog potpukovnika Vojske Jugoslavije, koji je pre tri godine, pred naletom rata, svoju chetvorochlanu porodicu iz Hrvatske sklonio "na sigurno" - u Srbiju.

U slichnoj situaciji se nalazi trenutno oko 13.000 oficira i podoficira bivsse JNA, koji su se sa 40.000 chlanova svojih porodica (zbog zova patriotskih truba, pikantnih obeccanja iz Srbije i novorodjene mrzznje tadassnjih sugradjana) povukli iz otcepljenih republika da i dalje sluzze matichnoj domovini. Medju njima su i oni koji nisu Srbi, ali su poverovali svim tadassnjim objavama ovdassnjih vlasti.

Privremeni zzivot

Zvanichno, oni danas zzive samo privremeno u neodgovarajuccim uslovima. Zajedno sa joss pet hiljada oficira koji su od ranije zzitelji Jugoslavije, a stambeno pitanje im nije resseno. Nezvanichno, svakim danom postaju sve visse svesni da bespovratno tonu u senku, da ih novi, vissi politichki interesi potiskuju ka dnu. Da moraju da ucce da zzive u siromasstvu i na drugi nachnin vaspitavaju decu. Posle svega ssto su imali "tamo - preko", u Sloveniji, Hrvatskoj, ili Bosni.

Najvisse ih je u Beogradu, ali koliko ih tachno ima, praktichno je nemogucce ustanoviti. Oni sreccniji smessteni su u nekoliko hotela nizze kategorije - "Bristolu", "Galebu", "Dorcholu", u Deligradskoj, Vrtlarskoj... Oni drugi, medjutim, porodiccni zzivot zzive u preuredjenim vojnicckim sobama i kancelarijama u kasarnama, zatim pri Vojnoj akademiji na Banjici, ili Vojno-tehnicckom institutu u Zzarkovu.

Novinari se do njih tessko probijaju. Na portirnicima kazzu da "neovlasschena " lica nemaju tu ssta da trazze, posete u kasarnama nisu dozvoljene, sluzzbena odobrenja nema ko da izda. Pred hotelom "Bristol", zaustavljamo sredoveccnog musskarca, za kojeg verujemo da je "occigledan" stanar tog zdanja. Razgovor je kratak, isprekidan, ispunjen podozrenjem. "Ko vas je poslao ovde"

• pitanjem odgovara sagovornik na nassu ponudu da se o svemu razgovara uz kafu, u bifeu. Pri slichnim pokussajima, dobijamo isto pitanje-odgovor.

Najzad, uz diskretne preporuke i obeccanja dospevamo do porodica smesstenih pri Vojno-tehnichkoj akademiji. Insistiraju da se imena ne spominju i uz jetku, kolokvijalnu psovku, dodaju: "Ipak smo mi vojnici za ceo zzivot". "Stan" potpukovnika sa poccetka nasse priche, nalazi se na pomenutoj akademiji. Njegova supruga, nastavnica bez zaposlenja, ne skrivajucci nelagodnost, objassnjava da je ta soba dom i za njihovo dvoje dece - sedamnaestogodissnju Ivanu i dvanaestogodissnjeg Davora: "Zamislite kako se oseccaju roditelji, kad im ccerka i sin, u tom uzrastu, spavaju zajedno u krevetu. Tessim se, samo, ssto u nekim ovakvim sobama zzivi i po ssestoro, sedmoro chlanova."

Potpukovnik radije pricha o vlastitom vojnichkom putessestviju: "Prekomande, selidbe, sve je to bio deo zadatka. Kad je dossao rat nije bilo nikakve dileme, poveo sam svoju jedinicu i sledio naredjenja. Trudio sam se, koliko sam mogao, da budem profesionalac. Posle svega, ne mogu da se ne pitam, koliko je sve to imalo smisla. Dobro je neko primetio da visse nismo nichiji, kada bismo mogli, najradije bismo da nas nema."

Susetka sa sprata S. Z, supruga joss uvek aktivnog kapetana, kazze da je Srpkinja, a njen muzz Hrvat. Zziveli su sreccno u Splitu, u trosobnom stanu, sa dva sina, a onda:

"Kada je pochelo da se smrkava nad Jugoslavijom, suprug i ja smo bili zatecheni. Razmissljali smo da ostanemo tamo, da sachuvamo ono ssto smo visse od deset godina mukotrpno sticali. Ja sam, kao Srpkinja, bila spremna da sagnem glavu, samo da deci bude dobro. Suprug je, medjutim, insistirao da dodjemo ovamo. Verovao je u apsolutno jugoslovenstvo Armije, verovao je da neccemo biti ostavljeni na cedilu. Ni danas ne zzeli da prizna da smo prevareni, da su se neki samo posluzzili nama, kao igrachkama. Zzivot su nam pretvorili u pepeo. Zzivim samo zbog toga da decu podignem, da stanu na noge, a posle... znam ssta ccu."

Kad missevi sebi glodju utrobu

Na njihove dopise, molbe i zzalbe drzzavnim institucijama, niko visse ne odgovara. Nassi sagovornici ne kriju razocharanje, ogorcheni su na pojedine generale koji su takodje pobegli iz bivssih republika SRJ, a u Srbiji su ih dochekali luksuzni stanovi u vilama na Dedinju.

• Zamislite taj cinizam - kazze zastavnik V. J. - general Milutin Kukanjac se pre dva meseca u jednom listu zzalio da su u njegovom petosobnom stanu u vili "Cveccara", napukle italijanske plochice. Posstovao sam ga dok je u Bosni bio moj komandant, ali sada mi je muka, kad u novimama vidim njegovu sliku. Sve moje iluzije su se rasprssile. Borba za goli zzivot koju sada vodim, surovija je nego na ratisstu. Tamo znass gde je neprijatelj, ko puca na tebe. Ovde je kao kad missevi sami sebi glodju utrobu."

Ime srpskog predsednika Slobodana Milossevicca, izaziva na licima nassih sagovorniha osmeh, bez komentara. Na podseccanje da je najvecci deo obeccanja o lepssoj buduccnosti stizao bass od njega, posle duzzeg oklevanja, uzdrzzano kazze zastavnikova supruga: "Mi verujemo, samo, da do njega ne stizzu prave informacije, da mu ne dostavljaju pisma koja su mu mnogi pisali".

Na odlasku, u dvorisstu, primeccujemo devetogodissnjeg Zorana. Dok se njegovi drugovi, nadomak aviona, na poligonu, igraju rata, on stoji upadljivo sa strane, drzzecci u rukama izlizanu igrachku, medveda. Saznajemo, on je uvek tako - po strani. Sa roditeljima je zziveo u Brezzicama. Potom su se preselili negde u Bosnu, gde je izgubio majku. Ovde zzivi sa ocem i starijom sestrom. Iz sskole je pocheo da izostaje, na pitanja ne odgovara. Njegova, osam godina starija sestra, stavlja mu ruku na glavu i kazze: "A bio je bass nemiran. Mamina smrt ga je slomila, tata chesto nije kod kucce. Valjda cce se oporaviti".

Neizvesnost, razocharanje, depresija, apatija, pustili su ovde duboko korenje. Posledica toga su, svakako, povremeni tesski ekscesi, ili ubistva.

Nedavno je u slichnom paviljonu, pri Centru visokih vojnih sskola, jedan sedamnaestogodissnjak ubio oficira-izbeglicu i njegovu suprugu, a njihova dva sina tessko ranio kuhinjskim nozzem.

Pre dve godine u hotelu "Bristol", pucanj iz pisstolja, takodje je prekinuo jedan zzivot - supruga generala Ivana Hochevara, bivsseg komandanta TO Slovenije, pucala je u svog usnulog sina Bojana, uverena da za njih, a posebno za njega, nema buduccnosti. General Hochevar je, u medjuvremenu, dobio manji sluzzbeni stan iz kojeg sada odlazi u posete supruzi, koja je na obaveznom prihijatrijskom lechenju.

Momcilo Popovic