STALNA PLJACKA

,AIM, Beograd, 9.03.95. Asistent beogradskog Ekonomskog fakulteta Mladan Dinkic u svojoj tek objavljenoj knjizi "Ekonomija destrukcije - velika pljacka naroda" tvrdi da je srpska vlast, samo uz pomoc dvogodisnje hiperinflacije, izvukla od gradjana najmanje 4,7 milijardi nemackih maraka.Rezimski i njima bliski mediji u Srbiji potpuno precutkuju pojavu ove knjige.

Knjigu sam napisao, kaze u jednom od retkih intervjua Mladan Dinkic (1964), pre svega motivisan odbranom ekonomske nauke jer deluje besmisleno raspravljanje o ekonomskim modelima i politikama u vreme ogromne pljacke naroda - a trebalo je i javno pokazati da ekonomisti razumeju sta se dogada. Knjigu prate recenzije dvojice profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Uz niz drugih pohvala, Ljubomir Madzar pise da je posebno impresivan Dinkicev prikaz nacina na koji je drzava mobilisala i upotrebila skrivene devizne rezerve stanovnistva, a da je najveci doprinos autora u razotkrivanju svih elemenata sive emisije novca. Za drugog recenzenta (Stojan Babic), citanje ove knjige "pruza onu vrstu neuporedivog zadovoljstva koje se oseca uvek kada se, korak po korak, otkriva da u prividnom haosu dogadaja postoji neporeciva unutrasnja logika. Analiza otkriva da je u pravoj drustvenoj kataklizmi, barem kada je rec o ekonomskim dogadanjima, bilo mnogo vise namere a manje slucaja ili vise sile, nego sto se to obicno pretpostavlja."

Dinkiceva knjiga se cita i razumeva lakse no sto je to uobicajeno sa rukopisima univerzitetskih nastavnika. Mozda mu je u tome odlucujuce pomogla kriminalna sadrzina teme, zapravo politike koju opisuje, ali nesumnjivo i jasno opredeljenje autora. Ono je odredeno, mada ironicno, vec na prvoj stranici kroz moto knjige. Rec je o javnoj izjavi akademika Koste Mihajlovica, ekonomskog savetnika predsednika Srbije, koja doslovce glasi: "Jednu od najvecih dugorocnih sansi jugoslovenske privrede predstavlja, pre sve ga, resenost naroda da podnese teskoce."

Dinkic smatra da je ta "resenost" nametnuta stanovnistvu Srbije onog momenta kada je ono pokazalo da urnebesno slavljenje srpskog nacionalnog programa ne znaci i beskrajno finansiranje tvoraca i izvodaca tog programa. U tom pogledu prelomna su zbivanja u drugoj polovini 1989. godine. Autor podseca da je sredinom te godine nacionalna histerija bila na vrhuncu (najvece dotadasnje "dogadanje naroda" na Gazi Mestanu i, prvi put, zveckanje oruzjem u govoru predsednika Miloaevica). Upravo tih dana srpska vlast raspisuje Zajam za privredni preporod Srbije u dinarskom (dve hiljade milijardi dinara ili oko 225 miliona DEM) i deviznom (milijarda US dolara) delu. Usledila je nezapamcena javna kampanja, ali uprkos tome upis ocekivane milijarde dolara od "svih Srba sveta" bio je vise nego traljav: posle pet meseci prikupljeno je 2,8 odsto raspisane sume (upis dinarskog dela zajma, dobrim delom i razrezivanjem po preduzecima, bio je mnogo veci i brzi, ali je taj novac jos brze topila rastuca inflacija). Tada je, krajem 1989, rok za uplatu produzen za godinu i po dana, a devizne kamate povecane na 17 odsto godianje, ali je krajnji bilans opet bio porazavajuci: uplaceno je oko 86 miliona dolara ili 8,6 odsto raspisane sume. Otud je vlast, procenjuje Djinkic, izvukla dalekosezan zakljucak da devize iz slamarica treba izvlaciti na neki drugi nacin. Pre toga, uhvacen je poslednji voz (kraj decembra 1989.) za upad u monetarni sistem jos postojece SFRJ. Iako srpska vlast nije prva otkrila tu tehniku "olaksavanja" zajednicke kase (prethodno je Slovenija izvukla oko 143, a Hrvatska 243 miliona maraka), ostace upamcena po velicini upada - preko tri milijarde DEM. Tacno dva meseca kasnije pridruzila joj se i Crna Gora sa skromnih 289 miliona DEM.

Zbog brzog nestanka te zajednicke kase, a i prethodnog deklarisanja Srba povodom Zajma za preporod, srpskim vlastima nije ostalo nista drugo nego da se okrenu domacem stanovnistvu i novim, za ove prostore nepoznatim tehnikama izvlacenja deviza. Procenjivalo se, a Dinkic misli da to nije daleko od istine, da gradani, opeceni blokadom devizne stednje,drze u svojim posedima oko osam milijardi DEM. Trebalo je samo ponuditi naizgled primamljive uslove, odnosno nominalno visoku dinarsku cenu za devize, a celu akciju poduprti brzim i velikim padom standarda da bi vlasnici deviza bili naterani na njihovu prodaju. Hiperinflacija je zajednicki imenitelj za obe poluge, odnosno u celini za "veliku pljacku naroda".

Otud Dinkic vec u uvodu knjige porucuje citaocima: "hiperinflacija nije elementarna nepogoda, niti bozja volja, a najcesce ni ekonomska nuznost. Nju mogu bilo gde, u bilo koje doba, povodeci se za sopstvenim sebicnim interesima, a izjasnjavajuci se u ime naroda, inicirati ljudi koji imaju mogucnost i ne prezaju da zloupotrebe monetarnu i politicku vlast." Siva emisija je po definiciji zloupotreba monetarne vlasti, ali ista ona ekipa koja je juce ovlascena za upad u monetarni sistem SFRJ (guverner Narodne ba nke Srbije, aef SDK, republicki premijer i ministar finansija), sada je sivu emisiju dinara usmerila na ato jeftinije kupovanje deviza od gradana. Vlast je ipak nastupala pazljivo. Ispipavanje pulsa povereno je pocetkom

1. godine maloj i do tada nepoznatoj privatnoj banci ("Karic banka"). Ona je za otkupljene devize gradanima nudima blagajnicke zapise s rokom dospeca od 30 dana i godisnjom kamatom u dinarima od 45% (tada je godisnja kamata u drzavnim bankama iznosila 10%). Proba je u potpunosti uspela; pomenuta banka bila je zatrpana klijentima i ubrzo je mesecni obrt iznosio 150 miliona DEM; dinarske kamate rasle su iz meseca u mesec tako da je vec u drugoj polovine iste godine nudena kamatna stopa od 91%, te je zakljucak bio nedvosmislen - narod ima devize i spreman je da ih prodaje za sve vece sume sve bezvrednijeg nacionalnog novca.

Krajem te godine pionirska banka odlazi u senku, zapravo u druge poslove, ali u isto vreme nastupa niz paradrzavnih banaka, pre svega "Jugoskandik" i "Dafiment banka". Vlasnik prve (Jezdimir Vasiljevic) dosao je niodkuda i vise od godinu dana radio bankarski posao za koji nije imao potrebna zakonska ovlascenja, a vlasnica druge paradrzavne banke (Dafina Milanovic) dosla je na nov zadatak gotovo pravo iz sudnice gde joj je izrecena kazna, ne prva, za jedno od krivicnih dela iz njenog repertoara. Istina, ona dobija dozvolu za osnivanje banke i to tri meseca posle osude na kaznu zatvora od sest meseci, uslovno na dve godine. Prvi "bankar" je kasnije uspeo da pobegne u inostranstvo (Dinkic procenjuje da ga je taj izlazak kostao do 100 miliona maraka koje su zavrsile u dzepovima "politickog establismenta" u Srbiji) - a "srpska majka", kako je cesto nazivana u vreme moci, vracena je s granice i bez pasoaa ceka dalju sudbinu.

Ovo je samo sturo podsecanje na najpoznatije pomagace vlasti. Dinkiceva knjiga puna je preciznih objasnjenja tokova sive emisije, organizovanja dilera i crne berze deviza i dinara, izbora povlascenih banaka za sprovodenje cele akcije, upotrebe tzv. ziralnog otkupa deviza preko drzavnih banaka kada se vlast oslobodila Dafine i Jezde, fenomena nocnog izravnavanja minusa na racunima povlascenih banaka i, uopste, svega sto je vlast radila da bi ostvarila veliku pljacku naroda - ali i pljacke unutar "politickog establiamenta", od pomenute pomoci gazda Jezdi da pobegne iz zemlje, do pretakanja kredita za ozivljavanje proizvodnje iz primarne emisije centralne banke u posede uticajnih i zasticenih pojedinaca. Medutim, u novinama jednostavno nema mesta za prepricavanje svega toga. Knjigu valja procitati, ne samo zbog detaljnog uvida i razumevanja onoga sto je srpska vlast radila prethodnih godina nego i zato sto, po proceni autora, velika pljacka naroda nije zavrsena.

AIM (Zoran Jelicic)