MAJSTORI ZA SVETLOST I MRAK (KAD ZATREBA)

,AIM, Beograd, 1. 03. 1995.

Intervju: Jovan Mandic, inzenjer Vidovdanskog sabora

U drami "Profesionalac" Dusana Kovacevica, stari policajac Luka, savescu pritisnut na neka priznanja, ispoveda se piscu Teji Kraju koga je, profesionalno, nadzirao dobar deo svog radnog veka. U jednom trenutku, da bi rasprsio sve Tejine sumnje u pogledu svoje iskrenosti, Luka kaze: - Pazite, mladicu! Ja nisam komunista i ne smem da lazem !

Drama je drama a stvarnost je stvarnost. Nebrojeno je primera da se medjusobno potkazuju i potkradaju, ali je nesumnjivo da Dusan Kovacevic nije ni pomisljao kako ce se zivot, prema dramskom obrascu iz "Profesionalca", poigrati sa njegovim prijateljem, ing. Jovanom Jocom Mandicem, ciju autenticnu, "antikomunisticku" misao stavlja u usta svom dramskom policajcu.

No, da bi se znalo ko je Mandic i sta je njegova zivotna drama, treba se vratiti u leto 92, u vreme studentskog protesta i Deposovog sabora. Inzenjer Joca, tada sef odseka za ispitivanje Elektrodistribucije Beograd, srcem, dusom i glavom danonocno ucestvuje na oba skupa, brinuci, pre svega, da logisticka podrska ne omane, da struja ne zataji. Sta je to tada znacilo setice se svako ko je makar samo prisustvovao spektakularnom kraju najmasovnijeg antirezimskog protesta u Srbiji. Na znak voditelja sa pozornice, nekoliko minuta pred ponoc, u centru Beograda nestalo je svetla. Vatromet je parao nebo, treperelo je desetine hiljada sveca, a stotinama hiljada prisutnih, i pored razocarenja koje su im priredili lideri Deposa, cinilo se da ce u Srbiji, ipak, poceti da svice...

Bese drugacije! Za sve, a posebno za Jovana Mandica. U noci 9. jula '92, nakon ucesca u studentskoj blokadi beogradskih mostova i raskrsnica, njega su, u liftu zgrade u kojoj stanuje, kidnapovala "nepoznata lica" ...

• Trojica njih, naoruzani sa pistoljima, uletela su u lift sa mnom. Jedan mi je nabio cev pistolja u usta, drugi u uvo, treci u ledja ... Izvukli su me napolje i tu odmah pretukli. Zatim su mi stavili lisice na ruke, neki povez preko ociju, nabili u gepek automobila i odvezli... Ne znam gde, jer sam sve vreme imao povez preko ociju i lisice na rukama a uz to jos vezan za stolicu...

* Zasto su vas kidnapovali? Sta su trazili ?

    - Tipicno komunisticki rezon! Trazili su da priznam ko

nas placa, koliko smo dobili para, ne samo oko iskljucenja svetla na Vidovdanskom saboru, nego uopste... Njima je nepojmljovo da iko normalan moze da se buni protiv komunista, a ako to neko ipak cini, onda je ili lud ili placen! Trazili su da priznam da nas CIA placa, pa da objasnim kakav je tu udeo javnih licnosti poput Beckovica, Mihiza, Duska Kovacevica, pojedinih poznatih novinara...

Pitali su me i za Milorada Vucelica. U kojoj je meri on tu sa nama? Rekao sam im da nije sa nama, kao i da ga nisam konstatovao ni u prethodnim, martovskim dogadjajima, sto me je iznenadilo jer je , do tada, bio sa nama... Tako je bar izgledalo, premda se sada pokazuje da je bio sa njima...

* Bili ste zatoceni i muceni vise od dvadeset sati. Kako je izgledala ta sama tortura ?

• To je tesko opisati... Recimo, kao u filmovima o torturi ili u knjigama o gulazima i tim komunistickim zatvorima... Ima, na primer, onaj sistem hladno-toplo. Prvo dodje jedan pa te tuce i to tako krvnicki da te unakazi. Mene su tukli po zubima, bubrezima, po testisima... a onda dodje drugi pa kaze: ajde, pricaj mi lepo ko vas je platio, nemoj da mi istrazujemo! Ili: ovi drugi koje smo pohvatali su pametni, sve su priznali, a ti 'oces da ispadnes heroj...

Tako na smenu, satima ! Meni je, kao ocu tri sina, najteze bilo kada su mi rekli da su mi poklali decu i da su mi zenu silovali... Kad su mi to rekli ucinilo mi se da pocinjem da ludim! Zamolio sam jednog od kidnapera, nekog Krajisnika, da mi odveze jednu ruku i s tom rukom sam, kad god bih zapadao u krizu da poludim od bola zbog dece, udarao sebe u testise. Tako sam sam sebi izazivao uzasan bol i padao u nesvest... Jednostavno, zeleo sam smrt jer sam bio ubedjen da su mi decu pobili...

* Posle svega pretrpljenog vas su oslobodili. Kako i zasto?

    - Rekli su da su ustanovili da je sve sto sam im rekao

tacno. Da sam bio u Mirkovcima, Jankovcima, Vukovaru... a radilo se zapravo o tome, da sam ja , kao inzenjer, za vreme rata, sa pedesetoricom momaka dobrovoljaca iz cele Elektroprivrede Srbije, isao u ta ratom opustosena podrucja Zapadnog Ssrema. Mi smo tamo, u selima od Tovarnika pa do Borova Sela, popravljali ili zamenjivali sve sto je od elektricnih instalacija unisteno. Tako smo omogucavali da taj narod tamo ima elekricnu energiju a samim tim i vodu, jer pumpe rade na struju... prakticno smo tim selima vracali zivot !

Pomagao sam i Kninu. Prvi TAM teretnjak, pumpa za gasenje pozara i prva trafo stanica stigli su tamo sa mojom grupom dobrovoljaca.

Mislim da me je to, na neki nacin, spasilo. S druge strane, gospodin Vuk Draskovic puno je ucinio za moje oslobadjanje premda ja nisam clan SPO. Draskovic je tada pozvao ministra policije i postavio im ultimatum: ukoliko me ne puste na slobodu do ponoci dici ce Srbiju na noge! Istovremeno, 52 odbora SPO u Srbiji dobili su naloge da, ako ne budem pusten, pristupe realizaciji plana "Ravna gora".

* A kako je izgledao sam taj cin oslobadjanja ? Verovatno nisu otvorili vrata i rekli: Izvolite, sad ste slobodni!

• Ma ne, kakvi! Rekli su mi da sam ja ipak Srbin, da sam nesto i ucinio za srpski narod, i da me oni nevce ubiti, nego ce me odvesti na Papuk, pa ako uspem da nadmudrim zenge onda sam spasen. Ponovo su me, vezanog, nabili u gepek automobila, umalo se nisam ugusio, vozali tako neko vreme, da bi me potom izbacili negde u Rakovickoj sumi...Bila je vedra, divna noc puna zvezda a ja sam, ubedjen da sam na Papuku, satima tumarao po sumi plaseci se da ne naletim na zenge, da glupo ne nastradam, da me ne ubiju Hrvati kad vec nisu Srbi... Kad sam shvatio da sam u Rakovici, nekako sam se dovukao do skladista Elektrodistribucije i odatle se javio kuci saznavsi da su mi zena i deca zivi ...

* Nedavno, na Kopaoniku, vi ste se ponovo imali "bliski susret" sa jednim od svojih kidnapera ?

• Da ! Jednostavno, u domu "Rtanj" na Kopaoniku, u cijoj sam ja upravi i koji smatram svojim drugim domom, pojavio se elegantni gospodin cetrdesetih godina insistirajuci da me casti picem, zapravo, rakijom za koju znaju samo oni iz najuzeg kruga "Rtnjevaca". Pitao sam ga koji je razlog da me casti, nasta je on je odgovorio da ga ne pitam, da mi ne moze reci, samo me moli da popijemo po jednu zajedno ... Shvatim ja da covek ima neku muku - te popismo! Tri dana posle tog cascavanja opet se sretnemo u restoranu na rodjendanu mog kumceta. Negde iza ponoci, taj moj novi poznanik, nazovimo ga Boda, utisa muziku i objavi svima da je on bio na celu ekipe koja je mene kidnapovala !!!

* Mozete li nam reci ko je, zapravo, taj covek ? Policajac?

    - Ma, naravno! On je pripadnik DB i to je  rasprsilo sva

dotadasnja nagadjanja, kao, na primer, da me je kidnapovao Seselj kako su to meni saopstili sami kidnaperi. Jer Seselj, koliko god bio takav kakav jeste sigurno ne bi to cinio pod uslovom da mu vlast to nije naredila. Ovo su bili klasicni debeovci koji su kao izvrsioce, tokom torture, imali Krajisnike i Srbe s Kosova, tako da tu vise nema nikakve sumnje. Taj covek, taj Boda, jednostavno vise nije izdrzao i sve je priznao trazeci od mene da mu oprostim...

*... Da mu oprostite!?! Sta da mu oprostite ?

    - Pa, rekao je tada, u tom drustvu, da hoce da kaze

nesto sto ga strasno muci... a muci ga, kazse, to sto je mene kidnapovao! Ja mu nisam poverovao! Rekao sam mu da ne lupeta, da uopste ne lici na te moje kidnapere, premda ja njih, posle svega, i ne bih prepoznao...

Da bi me uverio kako on jeste taj, citirao mi je jednu moju beznacajnu recenicu prilikom otmice. Naime, verujuci da oni jure nekog drugog, nekog kriminalca, pitao sam ih : Znate li koga ste uhvatili? E, na to me je podsetio i ja sam tada rekao: Ljudi, priznajem, Boda me je kidnapovao!

* Kako su, na sve to, reagovali vasi prijatelji?

    - Bili su zapanjeni. Pitao sam Bodu da li bar ima

dovoljno veliku platu za to sto cini jer, moram da kazem, ja uopste ne krivim njega i te momke. Oni samo izvrsavaju naloge vlasti, oni to rade za platu! Kazse on, slabo su placeni, ocajno slabo... Ja mu ponudim da mu pomognem, da mu dam nesto! Da! Moji momci iz "Rtnja", medju kojima i jedan koji je sa mnom bio u dobrovoljcima, skoce, docepaju se sa njim, pocne gusanje i ja jedva Bodu odbranim !

* Sem oprostaja, je li vas poznanik Boda jos nesto trazio, predlagao ?

• Ja sam ga direktno pitao sta on, zapravo, hoce. Rekao je da bi szeleo da se njih sest koji su me kidnapovali i tukli i ja nadjemo i da se napijemo, da ja budem njihov gost... Rekao sam mu: Vazsi, ali pod uslovom da tome ne prisustvuje onaj koji mi je govorio da ste mi zaklali decu, da ste mi silovali zenu, i koji me je krvnicki tukao po testisima... Ja tome nikada necu oprostiti ! On je nesto objasnjavao kako je taj vec najuren iz sluzbe i slicno, sto, naravno, nije tacno !

* I, jeste li se potom nasli sa svojim otmicarima ?

    - Ne, nisam! Boda i ja smo se sreli jos u dva navrata ali

moja supruga nije prihvatila bilo kakve susrete sa njima. A ja sam hteo da odem na tu veceru, ne iz nekakvog milosrdja nego iz znatizelje da vidim te "profesionalce" koji biju i muce, te batinase koji, najhcesce, nisu ideoloski obojeni nego su u Beograd dovedeni sa strane, da Beograd ociste od "izdajnika", od intelektualaca, od svih koji ne misle kao ovdasnje politicko rukovodstvo...

* Beogradski advokati, Barovic i Mamula, neposredno posle vase otmice podneli su krivicnu prijavu protiv, tada, nn izvrsilaca ?

• Da, ali ja i ne pomisljam da tu prijavu dopunjavam konkretnim imenima. Ja sam Bodi oprostio jer, kazem vam, on i ti momci jesu izvrsioci ali ne i moji stvarni protivnici. A moj glavni protivnik - protivnik mog prava, mog stava, moje misli - je predsednik republike, taj njegov sistem u kome su svi ostali izvrsioci! A neki od tih izvrsilaca, od otmice pa sve do nedavno, nisu hteli da mi izdaju pasos, valjda misleci da cu ja nekuda da pobegnem! Rekao sam im a i sada im porucujem: i pored svih prilika i ponuda, ja nikuda ne idem odavde ! Nisam ni veliki patriota, ni heroj, ali ovo je moja Srbija i u njoj cu sacekati da oni odu.

Ing. Jovan Mandic, ne veliki nego istinski patriota, ostaje dosledan sebi. Pre godinu i po dana, u znak protesta sto se RTS harac sakuplja na osnovu elektricnih brojila - dao je otkaz Elektrodistribuciji Beograd u kojoj je godinama bio sef odseka za ispitivanja. Radi privatno ali zbog "profesionalaca" i "izvrsilaca" sve teze dolazi do posla. Poklanjajuci mu najnovije izdanje svojih drama, njegov prijatelj Dusan Kovacevic napisao je posvetu: "Gospodinu Jovanu Mandicu, velikom srpskom majstoru za svetlost (a i mrak kada zatreba)! Coveku zabrinutom za narod - vise nego sto je narod zabrinut za sebe!"

Rade Radovanovic