DRUGA ZIMA PROLAZI-GAS NE DOLAZI

Ruski gas i svetske sankcije

,AIM, Beograd, 15.2.95.

Afera za aferom smenjuju se vec dve godine oko uzaludnih pokusaja Jugoslavije da uzasnu unutrasnju energetsku oskudicu i svetsku blokadu probije uvozom prirodnog gasa iz Rusije. Tako se i ovo poslednje olako odbacivanje ponude Borisa Vukobrata, vec poznatog jugonostalgicara iz Pariza, da svoj svetski poslovni ugled i veze najviseg nivoa ulozi u pokusaj posredovanja izmedju Moskve, Vasingtona i Beograda oko pribavljanja dozvole za uvoz milijardu kubika gasa za humanitarne namene u Srbiji i Bosni-samo slaze u klupko ranijih pogresno ispostavljenih zahteva, suvise samouvereno preduzetih poteza, izjalovljenih nada, demantovanih izjava, laznih obecanja, otimacine oko profita i provizija.

Otkako je jos u jesen

1. godine Rusija podnela zahtev Komitetu za sankcije UN za mesecni izvoz 123 miliona kubika prirodnog gasa i izvesnih kolicina mazuta i dizela u SR Jugoslaviju, za grejanje stanovnistva(i mnogobrojnih izbeglica) i proizvodnju hrane, dolazak tog gasa se najavljuje skoro svake sedmice, a njega nema vec skoro 14 meseci. U strucnim krugovima vec se odomacila sala da ce gas poceti da tece "od srede", sto je gruba aluzija na izjavu Dragana Kostica, ministra energetike Srbije, koju je ovaj dao jos novembra prosle godine.

Ta Kosticeva neopreznost bila je samo jedna od manjih posledica proslogodisnje novembarske najave americkog drzavnog sekretara za spoljne poslove Vorena Kristofera da ce SAD u Komitetu za sankcije UN dati saglasnost na izvoz gasa iz Rusije u Srbiju. Tu najavu, koju su u Bonu na press konferenciji obelodanile njegove kolege Kozirev i Kinkel, Rusi su promptno preneli Beogradu, da zataskaju sramotu da su u Njujorku podneli zahtev koji jedan komitet UN ni ne stavlja na dnevni red, mada je dosao od nekadasnje svetske super sile. A trebalo je i s necim dokazati Milosevicu da njegovi ustupci oko Bosne pocinju da odbacuju dividende. Iz istog razloga je i srpski vrh informaciju odmah isporucio vec prozebloj domacoj javnosti. Valja ovde primetiti da je normalno sto je procenjeno da Kristofer tu najavu nije dao neozbiljno, ali je izgleda i on sam podcenio lobi koji ce njegovu rec obesmisliti.

Zakasnjenje saglasnosti za izvoz gasa u Jugoslaviju ispocetka je obrazlagano nekim proceduralnim razlozima, navodno nesto je zapelo oko carinske, pa zatim kontrolne procedure. Zatim je polovinom decembra stigla neugodna informacija da je Komitet za sankcije preskocio pitanje gasa za Jugoslaviju, ali je zato odobrio izvoz struje za Albaniju, preko Jugoslavije. Tih 10 miliona kilovat sati dnevno, koje su navodno nama susedne zemlje (takodje u strujnom deficitu) po odobrenju sa Ist rivera, preko nas "potiskivale" u Albaniju, bas su ovoj zemlji stalno nedostajale. Taj decembraski hladan tus Iz Njujorka, nije obeshrabrio jugoslovenskog ambasadora pri UN, Dragomira Djokica, koji je stalno slao, a i dalje salje, izjave da ce gas biti pusten prilikom naredne sesije Komiteta za sankcije, ali saglasnosti i dalje nema, dok se uslovi za popustanje sankcija preciziraju u "sve siroj sirini".

Nesrecni zapleti oko famoznog uvoza gasa u medjuvremenu su dobili dodatne epizode najviseg medjudrzavnog ranga. Bas je problem sa uvozom gasa bio u sredistu "nesporazuma" oko izjava Olega Davidova, potpredsednika Vlade Rusije, prilikom nedavne posete Beogradu. Ruski vicepremijer je, naime, pre nego sto ce potpisati pompezni sporazum jugoslovenske i ruske vlade o dugorocnim isporukama gasa do 2010. godine, 7. februara, izjavio da ce njegova zemlja jednostrano istupiti iz Komiteta za sankcije UN protiv SRJ, ukoliko se iznova ne razmotri embargo na isporuku gasa. Na zalost, kroz samo tri dana, Interfaks je u Moskvi preneo izjavu "neimenovanog predstavnika" resora spoljnih poslova ruske vlade, da Rusija ne namareva da jednostrano iskace iz rezima sankcija prema Jugoslaviji, "da se uopste ne postavlja takvo pitanje", da se Davidovu "potkrala greska", jer su ga "saradnici rdjavo informisali" itd. Bez obzira sto su bucno reklamirani rezultati posete ruske vladine delegacije Jugoslaviji, na ovaj neverovatno neelegantan nacin "ubrisani" od jednog anonimnog cinovnika MIP Ruske federacije, treba ipak spomenuti sta je zapisano u spomenutom sporazumu oko gasa-to jest spomenuti ono sto je o njemu procurilo u javnost. Prema onome sto se moze izracunati i sto je novosadskom "Dnevniku" izjavio Milan Zogovic, direktor "NIS-Energogasa", jugoslovenskog distributera uvoznog gasa, kad iz Vasingtona u Njujork dodje amin, pocelo bi se sa godisnjim uvozom oko 1,5 milijardi kubika godisnje, da bi do 2005. godine ta kolicina bila povecana na blizu 5 milijardi kubika, a 2010. godine, cak na 7,5 milijardi kubika gasa. Da bi se bolje razumele ove cifre treba dodati da je u Srbiji potrosnja gasa od 1975. do 1990. godine skoro upetostrucena, to jest porasla je sa oko 780 miliona kubika, na 2 milijarde i 750 miliona kubika. Domaca proizvodnja ni izdaleka to nije pratila, naprotiv, ima indicija da je ona i nesto opala, pa sada iznosi oko 800 miliona kubika godisnje. Dakle, jos 1990. godine uvezeno je za Srbiju blizu 2 milijarde kubika gasa iz Rusije. Tome treba dodati i najmanje 1,2 milijardi kubika tranzitnog uvoza za Bosnu.

Koliko je gasa i posle sankcija nastavilo da ostaje Srbiji, uz onaj gas koji je nadalje tekao u Sarajevo-tesko je izracunati, jer se za danasnji neizmireni dug od 138 miliona dolara, koji je navodno uknjizen kod "Gazproma" u Moskvi, ne zna kolikog je staza (ako se jednostavno taj dug podeli sa proslogodisnjom bruto cenom od oko 70 dolara za tonu, ispada da smo duzni da platimo za oko 2 milijarde kubika). Iskusniji ljudi tvrde da je ruski isporucilac, koji godisnje proizvede blizu 600 milijardi kubika, a izveze gasa za blizu 7 milijardi dolara, uvek bio siroke ruke i nije zatezao sa naplatom, pa je nepoznato je li dug stariji od sankcija. Ni ljudi iz sarajevskog "Energo-petrola" ne dizu galamu oko tranzitnog "zakidanja", jer su srecni da i njima nesto dotice-a ni oni nista ne placaju. I jedni i drugi muku muce sa delom cene koja se za "potiskivanje" mora platiti madjarskom "Mineral eksportu".

Gore spomenuti ambiciozni ciljevi za uvoz gasa u 21. veku podrazumevaju nastavak gasifikacije Srbije i otvaranje jos jednog "ulaza" u Jugoslaviju, onog kod Dimitrovgrada. I taj deo planova nije lisen afera i paradoksalnih nesporazuma, ovoga puta na srpskoj strani. Jos pre dve godine, naime, u ovu nasu pricu, medju glavne junake, usao je danasnji srpski premijer Mirko Marjanovic, tada jos samo direktor spoljnotrgovinske firme "Progres" iz Beograda. Covek koji je za vreme rada u Moskvi primetio da se najvece pare, najlakse zaradjuju na strateskim energentima i koji je tamo stekao sirok krug poslovnih poznanstava, kada se vratio na celo "Progresa", uz dosta pomoci zainteresovanih ruskih "gasnih kadrova" i nekim sticajem okolnosti, uspeo je da uz patronazu ondasnjeg srpskog ministra energetike (a kasnije premijera Nikole Sainovica, osnuje deonicarsko drustvo "Progres-gas trejding" i da preko njega "preotme" unosan posao uvoza gasa od novosadsko g "Naftagas-prometa", dakle . Nikad nije tacno objavljeno ko su deonicari nove firme koja je oduzela posao, sa oko 10 miliona dolara cistog profita godisnje-jednom javnom srpskom preduzecu. Jedino je procurilo da je Marjanovic Sainovicev potpis platio stavljajuci na celo nove forme Toplicu Nedeljkovica (Sainovicevog pomocnika dok je bio ministar energetike).

Ta nova firma, sa monopolnom koncesijom za uvoz ruskog gasa, u danima izbora Marjanovica za sefa srpske vlade, odjednom je pocela da pravi novi konzorcijum za nastavak gasifikacije Srbije, mada je jedan raniji, na cijem je celu bio beogradski "Energogas", vec godinama razradjivao i sprovodio generalna resenja. Beogradjani su imali petlje, za razliku od Naftne industrije Srbije, da zbog toga dignu prasinu, pa je spor oko dva konzorcijuma za jednu gasifikaciju sklonjen od ociju javnosti. Mada je kreator novog konzorcijuma sada mnogo ojacao, i stalno u kontaktima s Rusima ubacuje i problem gasa, te obavezno u razne dokumente ubacuje omiljeni "Progres-gas trejding", ni sef "NIS Energogasa", Milan Zogovic, ne odustaje-naprotiv. Nedavno, u razgovoru o gasifikaciji ("Politika" od 30. januara) nije ni spomenuo neke probleme, a na pitanja je odgovarao kao covek cije preduzece suvereno brine o razvoju distribucione mreze gasa, koji je "znatno usporen", ali navodno nastavljen i u vreme sankcija. Zogovic cak izjavljuje da su njihovi projekti mreze magistralnih gasovoda u famoznoj Avramovicevoj komisiji za investicije-dobili visoke ocene, te da ce se naci "medju prioritetima za kreditiranje".

Kada se, dakle, imaju na umu i samo ovi, napred navedeni, uzbudljivi zapleti oko uvoza ruskog gasa, lako je razumeti neke okolnosti poslednjeg zapleta, ovog sa odbijanjem Vukobratove ponude za posredovanje i aranzman za uvoz gasa, koji je 15. februara beogradski "Telegraf"proglasio "senzacionalnim". Pricu za javnost, o ovom slucaju, izgleda da je pokrenulo saopstenje predstavnika Fondacije za mir i resavanje kriza, Nebojse Spaica (9. februara) u kojem se kaze da je Boris Vukobrat, kao predsednik ove Fondacije, 1. februara pri susretu sa Vukom Draskovicem u Londonu, informisao sefa SPO da postoji mogucnost saglasnosti Moskve i Vasingtona za isporuku gasa u okviru humanitarne pomoci iz Rusije. U kasnijim izjavama, g. Vukobrat je "Vestima", pa potom "Telegrafu", dao povoda da zakljuce da bi njegova kompanija Kopesim gas AF mogla da aranzira dozvolu i uvoz 250.000 kubika na sat gasa za Srbiju i 80.000 kubika gasa za Bosnu, u cetiri zimska meseca, ali da za takvu inicijativu nije dobila odobrenje Vlade Srbije. To jest, sef kabineta Mirka Marjanovica, Goran Milicevic dao mu je do znanja da takav zahtev Komitetu za sankcije nece biti upucen iz vlade u Njujork. U telefonskom razgovoru za AIM, g. Vukobrat je objasnio da nije istina da je posao bio zakljucen i stvar zavrsena, ali je istina da je u kontaktima sa ruskim premijerom Cernomidinom i americkim ambasadorom u Moskvi Pikeringom, dobio ozbiljna uveravanja da inicijativu vredi pokrenuti i uputiti, umesto ruskog, srpski zahtev, uz svojevrsnu garanciju jedne nepristrasne firme, koja ima velike poslove na ruskom i svetskom trzistu. On istice da bi se posao odvijao po cenama koje su vec ugovorile srpska i ruska strana, s tim sto je za njegovu firmu prirodno da promptno placa ono sto kupuje.

Tu negde i pocinju hipoteze zasto se sef Marjanovicevog kabineta, posle konsultacija, zahvalio na ponudi, mada srpska vlada nije mogla biti "zatecena" jer je predhodno vec dobila Vukobratov "report" , o tome kako se ideja razvijala. Posto Rusi ne pristaju da se u poslove s "konvertibilnim robama" mesa njihov "klirinski dug" prema SFRJ (procenjuje se da je veci od 2 milijarde dolara), ulaz jedne strane firme u posao oko gasa pokrenuo bi mnoga pitanja oko azurnog placanja SR Jugoslavije. Problem, osim tuznog stanja nasih raspolozivih deviznih rezervi, komplikuje i cinjenica da Komitet za sankcije nikako ne daje saglasnost na bilo kakvo "namensko odmrzavanje" zaledjenih sredstava nasih firmi u inostranstvu (dakle ne onih oko kojih ce se Kosta Mihailovic narednih 100 godina parniciti u procesima sukcesije SFRJ). Amerikanci cak ne dozvoljavaju da se odmrzne sa takvih konta ni 11 miliona dolara, da bi se platili zaostali racuni prema Ujedinjenim nacijama. Tu je, naravno, i mnogo drugih hipoteza o strahu zainteresovanih firmi i zainteresovanih osnivaca takvih firmi, da ce im izmaci doista mastan profit koji se na gasu, pa i na "humanitarnoj pomoci", po pravilu ostvaruje. Jer, oni koji o svemu tome odlucuju i nisu suvise zabrinuti sto je oko 400 megavata termoelektrana u Vojvodini bilo van pogona zbog nedostatka gasa i sto se rokovi za puni start proizvodnje vestackog djubriva u Hemijskoj industriji u Pancevu-stalno odlazu, a setva je na pragu. Bez gasa nece biti ni cementa, a krece i gradjevinska sezona itd. Uostalom, cak i novinske hartije nece biti dovoljno bez uvoznog gasa, pa pored novina nece u Srbiji biti ni mnogih drugih nevaznih stvari. Valjda ce nam, napokon, pustiti ruski gas.

Dimitrije Boarov (AIM)