POLAGANJE RACUNA

Ko je u Srbiji spasao, opljackao, ili trampio umetnicka dela sa hrvatske teritorije

AIM,Beograd, 5.2.95. Inspektor iz Evropske unije stize u Beograd. Zadatak mu je da u toku sest februarskih dana pregleda kataloge i muzejske depoe Novog Sada i Beograda - da sravni spisak umetnickih dela koje je srpska drzava organizovano spasavala sa terena Hrvatske koju su drzali Srbi - sa spiskom drzave Hrvatske od 10.000 nestalih predmeta tokom rata. Najava njegovog dolaska pracena je uobicajenim optuzbama Zagreba da je srpska drzava opljackala Hrvatsku, kao i tvrdnjama pomocnika srpskog ministra za kulturu Radeta Begenisica "da nas oni optuzuju za pljacku, a mi smo spasili i njihova dela i imamo nameru da ih vratimo". Sta su "njihova", a sta "nasa" dela, ostaje doduse nerazjasnjeno. Hrvatska strana smatra da joj se ima vratiti sve sto se nalazilo na njenoj teritoriji, a srpska je ubedjena da se sve doneto mora deliti na ono sto je hrvatskog i ono sto je srpskog porekla. Eksperti u Beogradu smatraju da ipak nece biti vecih iznenadjenja, da srpska politika ocekuje da inspektoru najzad dokaze da nista nije opljackano.

Kao da su svi zaboravili da nije sporno ono sto je doneto, zasticeno i smesteno u depo, vec ono sto nije. Ono sto je bez kontrole prepusteno "volji naroda" oslepelih od mrznje, ili pljackasima raznih paravojnih formacija.

Kako vojska kaze

Hrvatske vlasti tvrde da su srusene 63 katolicke crkve, a tesko osteceno 500 samostana. Srpska strana je pobrojila 243 stradale crkve. Prema slobodnoj proceni strucnjaka, u BiH vise ne postoji 70 odsto spomenika kulture i razlicitih verskih objekata. Unistene ili pokradene slike, ikone, biblioteke - u praksi je to tako izgledalo. Bizarnosti je bilo na pretek. Srpske izbeglice smestene u muslimanske stanove na Grbavici, sada srpskom delu Sarajeva, na trg su iznele stotinak slika poznatog Mersada Berbera i na lomaci zapalile. Sa druge strane, desetak srpskih vojnika je kraj Drnisa dan i noc cuvalo od ostecenja Mestrovicev mermerni spomenik, mnogo vredniji od odlivka u Zagrebu, i vapilo da se nesto sa njim ucini, jer ih je on, u stvari,"zarobio".

Pre nego sto je zapaljena katolicka crkva u Lovincu u RSK, par srpskih strucnjaka iz Knina, pokusalo je da se probije i spase vredne ikone i prastaru "kamenicu" za svetu vodu. Pripiti srpski vojnici umalo ih nisu streljali jer "njihove crkve spasavate, a oni nase pale". Ekipa je zakasnila ceo dan i na zgaristu nasla tek istopljena crkvena zvona. Na slican nacin je propustena prilika da se spasi vredna biblioteka u katolickoj crkvi u Karinu. Sve je izgorelo.

Pocetkom 1992. godine, jedan od pomenutih entuzijasta, sa nalogom vlade RSK, krenuo je svojim kolima u Petrinju i Kostajnicu, pod srpskom kontrolom, da pokusa da spase arhivsku gradju. Onda su ga u Vojnicu, predsednik opstine i komandant vojnih jedinica uhapsili rugajuci mu se sto mu je u takvim vremenima stalo do papira, a ne do puske. Prisilili su ga da se vrati, a srpska arhivska gradja je unistena. Srpska biblioteka u Drnisu potpuno je pokradena, iako ju je cuvala vojska RSK. U Gracacu, srpskom gradu, predsednica opstine, istoricar, naredila je da se lozi arhiva, kad je nestalo drva. U Spomen domu Seste licke brigade, na Plitvicama, znatan broj slika poznatih srpskih i hrvatskih autora je nestao, posto upravnik nije mogao da odbije "usluge" srpskih (para)vojnika, odlucnih da "sacuvaju" dela.

Do 1992. godine katolicka crkva u Kninu stajala je zakljucana i nedirnuta. Onda je provaljena, zapaljena, poharana. Milan Radovanac, danas novinar agencije RSK "Iskra" u Beogradu, bio je prisutan tada u Kninu i zatekao isecene ikone, sve polomljeno, a vredne knjige razbacane i pocepane. Organizovao je spasavanje, u nekoliko navrata i selidbu skupljenog, kada je deo opet propao. U to vreme, ekipa iz Muzeja Kninske Krajine, iz porusenog muzeja u Drnisu izvukla je i popisala desetinu Mestrovicevih kipova i dve njegove slike. Tri slike su nedostajale. Po jednoj verziji, ukradene slike su odmah na granici prodate Hrvatima, a po drugoj - nalaze se u nekoj privatnoj kolekciji u Beogradu.

Na identican nacin su tretirana srpska nasledja na teritoriji pod kontrolom Hrvata. Iz episkopske srpske riznice u Pakracu, ikone, slike i crkveni predmeti noseni su u dvoriste, razbijani i lomljeni. Najvrednija srpka nacionalna biblioteka bila je u Pakracu, a knjige su spaljene ili razbacane. Ili, u Karlovcu pod kontrolom Hrvata, tek renovirani muzej Karlovacke eparhije, srusen je do temelja. A arhiv u istom gradu doziveo je naglu "reviziju", sto je bilo samo drugo ime za unistavanje dokumenata koji bi mogli stetiti "vlasnicima" arhiva.

Kako je doslo do toga da se, bar sto se tice srpske strane, vandalizam prema tudjem nasledju prosto legalizuje, kada se zna da je Vladina komisija iz Beograda, na celu sa Nikolom Kusovcem vec 1991. godine imala zadatak da uz pomoc vojske, kamiona i metalnih sanduka spase umetnicka dela sa teritorije Hrvatske, pod srpskom kontrolom?

Prvo, po priznanju pomocnika ministra Begenisica, operacija je pocela suvise kasno, da bi se spaslo nesto od paramilitarnih trupa koje su bile u konfliktu.

Drugo, Nikola Kusovac je na terenu odlucio da ne dodirne rukom nista sto je hrvatsko, odbijao je da udje u bilo koji katolicku crkvu. "Gardian", na primer, citira njegovu izjavu datu u to vreme TV Beograd "da hrvatsko i katolicko djubre treba da bude ostavljeno i unisteno". Danas ovaj strucnjak kaze za AIM, da nikad tako nesto nije izjavio, te da, ako ne voli Van Den Bruka, ipak obozava Rembranta. On se poziva na cinjenicu da su samo hrvatske vlasti imale celokupnu evidenciju (kao sto srpske vlasti imaju u Srbiji), da on nije znao gde sta da trazi. Nije bilo nikakvog pozitivnog signala sa hrvatske strane, pa Kusovac veruje da je sve sto je stradalo, stradalo njihovom krivicom. Samo je zastitio u sakristiji crkve u Vukovaru mosti svetog Bone, velike oltarske pale, nekoliko slika Bauerove kolekcije, a po njegovim saznanjima to je sada uskladisteno u muzejskim depoima Novog Sada. "Nisam dirao u hrvatska dobra, a danas se pitam, da li sam ipak morao i to da spasavam."

Jovan Despotovic, bivsi kustos Muzeja savremene umetnosti, medjutim, kaze, da to pitanje nije moralno, vec zakonsko. Upravo Haska konvencija, ciji je Jugoslavija potpisnik, nalaze da se umetnicka dela moraju zastiti, bez obzira kome pripadaju. On podseca da je strucna javnost u Beogradu, te 1992. godine, ogorceno reagovala, kada se saznalo da je na terenu vrsena selekcija, da su samo srpska dobra spasavana, a hrvatska ostala nezasticena. Stoga je u drugoj fazi spasavanja, ono sto je Vladina komisija nasla na terenu, ipak zastitila i transportovala u Beograd, a potom delila na srpsko i hrvatsko nasledje. Pomocnik srpskog ministra kulture, Begenesic, kaze za AIM : "Mi mislimo da smo to uradili civilizovano, da smo spasili sve sto je bilo moguce."

Svi putevi vode u Beograd

Vise od trecine galerija, crkava, muzeja i privatnih kolekcija na teritoriji Hrvatske je nestalo. Ono sto je potpadalo pod srpsku kontrolu, nestajalo je na vise nacina. Vojnici, u privatnom aranzmanu, "cistili" su crkve i domacinstva i pokusavali odmah, na terenu, da pronadju diskretnog procenitelja, ili kupca za neku ikonu, svecnjak, ili sliku. Kad ne bi uspeli, hrlili su u Beograd. Izbeglice su donosile svoju imovinu i prodavale je u Beogradu budzasto, da se prehrane (zena iz Sarajeva prodala je sliku Paje Jovanovica za samo 1.500 maraka). Amateri, civili u svom pohodu, krali su sve, od reprodukcije sa zidnog kalendara do istinskih umetnickih dela. Najzad, mnogo toga se organizovano slegalo u razne paravojne punktove. Prirodan cilj svih bio je - Beograd.

Tako je grad 1991. i 1992. godine postao Meka za prodaju ukradenih umetnickih dela. Redje su to radili galeristi, cesce su se svecnjaci, ikone i namestaj, mogli videti u, na brzinu otvorenim, antikvarnicama, ciji su vlasnici postajali cak i bivsi islednici Drzavne bezbednosti. I dok su stari galeristi i pravi kolekcionari bili svesni da su sva krupna slikarska imena negde zavedena, te da se na duzi rok ne mogu sakriti, "nova srpska klasa" ponikla na svercu i ratnom profiterstvu, amaterska ali prebogata, kupovine se nije libila. Tako se rodio novi soj "dilera" koji i danas cini osnovu trgovine umetnickim delima u Beogradu. Oni su za licni procenat, a za racun krupnih "gazda", nudili dela Vlaha Bukovca, ili Mestrovica. Posao se odvijao na tajnim licitacijama, ili u licnim kontaktima po stanovima. Za procenu im je ipak bio potreban strucnjak.

Nikola Kusovac, kustos Narodnog muzeja u Beogradu, najpoznatije proceniteljsko ime, kaze da je u nekoliko navrata u slikama koje su mu donosene na procenu prepoznavao kradenu "robu". Na primer, mladi Crnogorac doneo mu je slike slavnog Celestina Medovica i Vlaha Bukovca, a Kusovac je je uocio da pripadaju zbirci koja je poharana kod Kupara, u blizini Dubrovnika. Takodje su mu u ruke dosla falsifikovana dela Mersada Berbera, a zna da je veci broj slika Ljube Laha, ciji je atelje poharan, prodavan za 100 maraka po komadu. "Ja se ne plasim pljacke, vec unistenja. Ukradeno delo ce svojim prirodnim putem nalaziti kupca i gravitirati ka matici, ono postoji. Voleo bih da je hrvatska vojska opljackala, a ne spalila raritete iz nase Eparhije u Pakracu," dodaje Kusovac.

Jovan Despotovic kaze da su mu donosili fotografije raznih slika i ikona hrvatskog porekla trazeci da ih proceni. "Gradom je kruzilo stotinak dela slikara Afana iz Sarajeva, a slike su prodavane po 50 dinara komad. Pojavljivala su se dela i Ibrahima Ljubovica. Znam da je jedna studentkinja, izbeglica iz Sarajeva ponudila "posao" svom profesoru, a on dalje svom prijatelju. U ponudi su bila dela Mersada Berbera, Bukovca i Mestrovica. Sve partije u Srbiji koje su imale svoje vojske i paravojske na ratistu, manje ili vise imaju svoje depoe. Tvrdim da je Zeljko Raznjatovic Arkan doneo vecu kolicinu te "robe" i da je drzi u svom tajnom depou. Nalazim da cifra od 10.000 umetnickih dela nije preterana, da se ovo moze uporediti samo sa poharom Nemaca u drugom svetskom ratu - kaze na kraju Jovan Despotovic.

Najpoznatiji beogradski galerista Ceda Edrenic, kaze da mu je nudjeno sve - od pijacnih slika do gvozdenih satova, a sve sto ga je asociralo na ratiste, sa indignacijom je upucivao Nikoli Kusovcu na procenu, sto i sam Kusovac potvrdjuje. "Ne treba mene pitati sta se dogadjalo sa tim dobrima. Na svakoj raskrsnici na ulasku u nase gradove stajali su naoruzani policajci, pretresali svaki autobus, svakog coveka. Na ratistu iza svake paravojske i vojske stajao je oficir kome se sve moralo predati. Samo oni mogu znati gde je takva roba zavrsila. A broj od 10.000 umetnickih predmeta je apsolutno preteran," - uveren je Edrenic.

Kupovina slika hrvatskih poznatih umetnika, samo je u prvom trenutku strucnjacima izgledala opasna, nerazumna i naivna. Pokazalo se, medjutim, da pripadnici nove klase, ma gde ona ponikla, mozda nemaju smisla za umetnost, ali imaju za profit. U ovom trenutku cveta posao takozvane "trampe" koji donosi basnoslovnu zaradu. Primera radi, ako se hrvatski lopov domogao slike Save Sumanovica i pokusao da je proda u Becu, nije mogao dobiti vise od 5.000 maraka. U Beogradu, bogati srpski patriota za nju ce dati 25.000 maraka, jer je "nasa". Oni koji su u Srbiji kupili kradenog Mestrovica, na svetskoj pijaci ne mogu dobiti za njega vise od 5.700 maraka, dok ce u Zagrebu njegovo delo biti prodato i za 20.000, jer je "njihovo".

Delo cak ne mora biti ukradeno. Saznajemo da je beogradski kolekcionar pokusao da proda u Beogradu sliku poznatog Slovenca, Groharia, i za njega je dobijao 10.000 maraka. Onda je dilerskim kanalom sliku odaslao u Sloveniju, gde je jedan Ljubljancanin dao za nju 50.000 maraka. Na delu je kulturno etnicko ciscenje, pa sad trgovci idu od kuce do kuce i jevtino dobijaju dela Hegedusica ili Bukovca. Tako se tuzno i konacno rastace kulturna krvna slika, vec raskomadane Jugoslavije.

Gordana Igric