PODZEMNI NAROD U SISTEMU NEBESKOG NARODA

size: Kako i na koji nacin danas stvaraju umetnici na Kosovu, sa kakvim problemima se suocavaju i da li u situaciji kada osim u Albanske drame u pristinskom narodnom pozoristu, ne funkcionise ni jedna kulturna institucija. Danas kosovski stvaraoci su u sutuaciji da izlazu svoje slikarske radove ili svoje izvedu kompozicije u nekom od kaqfica ili crkvenim objektima...

Izmedju pada socijalistickog i formiranja visepartijskog sistema, nalazi se pijaca gde mozete naci skupe jabuke, jeftine knjige, benzin u flasama, luksuzne automobile, freeshop coveka, malu prodajnu izlozbu slika na prodaji. Izmedju ljudi sa pijace i politicara, nalazi grupa na koju najvise primedbi imaju konobari, jer ljudi satima sede i caskaju o nekim intelektualnim temama - uz jednu jedinu kafu. To ovde nije nikakva tajna. Stvaraoci na Kosovu inace i nemaju druga posla, a kamoli radna mesta. Prepusteni su sebi samima i neredovnim kulturnim improvizacijama, kao sto su izlozbe, knjizevne veceri i slicne kutlurne performanse. Sve je to posledica kulturne deinstitucionalizacije Albanaca na Kosovu. Danas oni ni u jednoj kulturnoj instituciji ne rade i stvaraju, ako se izuzme Pokrajinsko narodno pozoriste u kojem jos uvek deluje drama na albanskom jeziku, sa doduse ipak reduciranim repertoarom. Od nekada cetiri premijerne predstave, taj broj je sveden na tri. Ako pomenemo i slabe posete ili bojkote od strane Albanaca, onda se postavlja pitanje koliko je uopste vredno spomenuti ovu instituciju kao kulturnu - barem kada su u pitanju Albanci. Takodje na Kosovu nema ni jedne Galerije u kojoj bi stvaraoci albanske nacionalnosti mogli izlagati svoje radove. Slicno je i sa salama za koncerte, jer su uglavnom koncentrisane u Omladinskim kulturnim centrima ili u slicnim domovima kulture. Albanci nisu samo out of law nego i out of system, sto je siri pojam, jer obuhvata i neke aspekte zivota na Kosovu, dakle i kulturu. Poznati akademik Rexhep Qosja izdao je knjigu pod naslovom "Zabranjeni narod", medjutim kao da stanje albanskog dela stanovnistva na Kosovu bolje izrazava sintagma koju je svojevremeno upotrebio jedan inostrani novinar - da su Albanci na Kosovu danas "underground nation" (podzemna nacija). Albanci se takvim ne osecaju, ali su primorani i prinudjeni da takvi budu u odnosu na srpski, kako sami za sebe kazu - nebeski narod. Ali vratimo se temi. Dok se pojam underground u civilizovanim zemljama upotrebljava za odredjene alternativne kulturne sadrzaje koji se suprotstavljaju institucionalizovanim kulturama ili kulturnom establismentu, jer na neki nacin obogacuju kulturnu konfiguraciju drustva, na Kosovu je ta razlika ukinuta: cela kultura je underground, podzemna i deinstitucionalizovana. Izlozbe se odrzavaju po privatnim, lepo uredjenim, ali i neadekvatnim kaficima. Isti je slucaj i sa koncertima, i knjizevnim vecerima. Ali i organizacija ovakvih kulturnih malih i jednocelijskih manifestacija, moze lako dovesti do problema sa policijom. Kada se prijave cesto ne dobijaju dozvolu za odrzavanje pomenutih manifestacija, a neprijavljene se cesto prekidaju. Jos uvek se prepricava slucaj kada nije dozvoljeno odrzavanje koncerta klasicne muzike, koji je trebao da se odrzi u katolickoj crkvi u Pristini za Uskrs. Nije dakle bilo na repertoaru izvodjenje muzickih dela albanskih kompozitora, vec onih klasicnih svetskih

• Sopen, Defali i drugih. Rauf Dhomi poznati kosovski kompozitor kaze da je "nemoguce raditi u ovim uslovima. Ovde se zabranjuju koncerti, stvaraoci nemaju nikakvu finansijsku podrsku a tesko dolaze i u kontakt sa publikom. Ali se ipak mora istrajati, bez kulture se ne moze. Njeno stvaranje je neizbezno, a da ne govorimo o reprodukovanju njenih vrednosti", kaze Dhomi uz odredjenu dozu ironije. Zake Preljvukaj, slikarka novije generacije u Pristini, o deinstitucionalizaciji podvlaci "da se vise improvizuje kada je u pitanju stvaranje pravih vrednosti. U situaciji u kojoj se nalazimo vise se simulira umetnost nego sto se stvarno stvara i sto se "konzumira". Nema nikakvih kriterijuma i svakim danom se sve vise ukida razlika izmedju pravih umetnickih i kvazivrednosti, kaze izmedju ostalog ova slikarka, dodajuci da su i radovi, koji se izlazu podlezu dimu u lokalima od nekoliko kvadratnih metara, sto znaci da su "umetnost i stvaranje i duhovno i fizicki ugrozeni". Ipak u nekim momentima ovakve pesimisticke izjave nisu samo plod stavova odredjenih usamljenih individualaca. Iako se u neku ruku na Kosovu stvara umetnost, problem je sto su njenim vrednostima uskracene mogucnosti da dopru do njenih obozavaoca. Ovakva situacija takodje se odrazava u opstoj kulturnoj situaciji, koja je svakim danom sve vise neodrziva i destimulativna. Svaki bi laik postavio i pitanje - zar su zatvorene institucije na Kosovu? Ne. Problem je sto te institucije postoje i deluju, ali iskljucivo kao srpske. Cak i ako je u pitanju Pokrajinsko narodno pozoriste, gde deluje i drama na albanskom, direktori i rukovodeci kadar su Srbi, sto na ovim prostorima znaci da oni vode "politiku kulture", sto nema nikakve veze sa kulturnom politikom. Da su stvari otisle doista daleko govori i izjava slikarke Preljvukaj da "bi vrlo rado izlozila svoje slike u nekoj od beogradskih galerija", ali to ne znaci da bi pristala da izlaze, kako kaze u Pristini ili u nekom gradu na Kosovu, jer po njoj "Srbi na Kosovu nisu nedostojni ikakve komunikacije, a kamoli umetnicke.". Sve u svemu, zivot na Kosovu je tezak. Zvuci kao poznata i izlizana fraza, ali ovde nije rec o politici, ni o onoj socijalnoj, vec o umetnosti i duhovnim vrednostima "koje zivot znace".

ILAZ THAQI AIM Pristina