KOSOVO: STA DALJE?

Sto je blizi pocetak raspleta kosovske krize, to je veca nervoza medju njenim akterima. Posto su svetske sile izgleda vec postigle koncensus oko principa za resavanja kosovskog pitanja, a jacaju i diplomatski pritisci da se njihov kompromisni predlog prihvati kao osnova za srpsko-albanske pregovore, i u Beogradu i u Pristini uzurbano se traze modusi kako da se nadju pravi odgovori na iskusenja koja ih ocekuju. U oba slucaja ovi pritisci neposredno izazivaju pre svega probleme "unutrasnjeg prestrojavanja", posto objektivno atakuju na "idile" nacionalnih homogenizacija. Kao sto je poznato i u Pristini i u Beogradu jos uvek se odrzavaju puni nacionalni koncesusi oko Kosova. Obe nacionalne platforme su nacelno maksimalisticke i, razume se, uzajamno iskljucive. Pristina resenje vidi u nezavisnosti Kosova i garancijama da ce nacionalna i kulturna prava srpske manjine na Kosovu biti zasticeni. S druge strane, zvanicni i opozicioni Beograd Kosovo smatraju neodvojivim delom Srbije i spremni su da razgovaraju samo o eventualnoj kulturnoj autonomiji za Albance.

Kompromisna formula svetskih sila predvidja resenje prema kojem bi Kosovo trebalo ostati u okviru Srbije/Jugoslavije, ali sa vrlo visokim stepenom politicke samouprave i elementima drzavnosti. To je gorka pilula za obe strane, koja ce morati da se proguta ako se ne zeli rat. Najave kompromisa vratile su na politicku scenu najradikalnije snage. Prvi su se oglasili lideri kosovskog "srpskog pokreta otpora" iz osamdesetih godina. Oni su se ponovo organizovali i alarmirali javnost vec i zbog bledih i neuverljivih najava rezima da bi Albancima mogli biti ucinjeni ustupci. Milosevic je, naime maja 1994 jednom britanskom diplomati obecao da sa "autonomijom Kosova nece biti problema". Kosovski Srbi odbacuju svaki kompromis. Oni traze jedinstvo u nacionalnoj i drzavnoj politici radi odbrane "srpskog Kosova". Obnavlja se ideja o formiranju Srpskog nacionalnog veca, koji bi trebao da spreci "trgovinu nacionalnim interesima". Ipak, obnova "srpskog pokreta otpora" nema ni priblizno onaj efekat koji je imao sredinom '80 godina, kada je na njihovom talasu Milosevic osvojio apsolutnu vlast u Srbiji. Situacija je danas drugacija ne samo zato sto je Milosevicev rezim promenio politicki kurs u vezi sa Bosnom, vec i zato sto je Srbija i na unutrasnjem i na spoljnjem planu u velikoj meri potrosila politicke i vojne kredite koje je imala. I kao sto je medju Srbima doslo do odredjenog raskola oko Bosne, tako je on vrlo moguc i oko kosovskog pitanja. Vec se danas mogu razaznati konture rascepa izmedju politickih realista, koji su spremni za odredjena odstupanja i kompromise, i radikalnih struja koje su protiv svakog sporazuma sa Albancima. Medjutim, Milosevic aktuelno na Kosovu zavodi novi talas policijske represije i priprema teren za masovnu kolonizaciju Kosova sa sto hiljada srpskih izbeglica iz Bosne i Hrvatske. Je li to samo taktika, kojom se zeli spreciti ujedinjene opozicije na kosovskom pitanju, ili ce Milosevic ipak do kraja zadrzati isti kruti i nasilnicki stav o Kosovu, sa kojim je zapoceo svoj politicki uspon, ostaje da se vidi. Mozda je i sam Milosevic poceo da veruje u one po njega fatalisticke prognoze da je za njega sve pocelo na Kosovu, i da ce se tu sve i okoncati. Slican sukob izmedju "realista" i radikalnih struja poslednjih dana poceo je da izbija na povrsinu i medju Albancima. Neposredan povod za sukobe bilo je jedno pismo americkog predsednika Bila Klintona, upuceno Eliotu Engelu i Susan Molinari, koopredsednicima odbora za Kosovo. Ovo dvoje albanskih lobista u americkom Kongresu pitali su decembra meseca americkog predsednika o tome kakvo je stanoviste njegove administracije u vezi sa Kosovom, i sta ce ona konkretno preduzeti da se ovaj problem resi. U odgovoru na njihova pitanja Klinton je rezimirao americke poglede na Kosovo, ukljucujuci tu i preciziranje nekih do sada samo nagovestenih tema, kao sto je lista uslova za ukidanje sankcije Srbiji/Jugoslaviji. "Postoji odredjeni broj pitanja, ukljucujuci tu i Kosovo, za koje smatram da treba da budu razmatrani pre nego sto bi Beograd bio oslobodjen sankcija Ujedinjenih nacija i bio vracen u medjunarodnu zajednicu", kaze Klinton, posebno naglasavajuci cinjenicu da je "Beograd svestan nase ozbiljnosti oko Kosova", i da se "sada cine napori da se na Kosovo vrati stalna misija OESB". Klinton zatim obavestava kongresmene da ce americka vlada nastaviti sa slanjem humanitarne pomoci Kosovu, da on podrzava otvaranje predstavnistva Kosova u Vasingtonu i da se takodje planira i otvaranje americkog predstavnistva na Kosovu, kada se budu osigurali uslovi koji garantuju bezbednost americkog personala u tom predstavnistvu. Klinton je, dakle, rekao izuzetno znacajne stvari za Kosovo. Prvi put se zvanicno potvrdjuje da ce skidanje sankcija Srbiji, iako ne kao strikan uslov, ipak biti vezano i za razmatranje kosovske situacije. Ako to kaze predsednik najjace svetske sile, koja ima pravo veta u Savetu bezbednosti, to nije nimalo naivno. I odluka o otvaranju predstavnistva takodje je veoma znacajna i indikativna, tim pre sto ista inicijativa postoji i u Bonu, a i Kosovski Komitet Kosova, koji okuplja vrhunske francuske intelektualce, od Badinterove vlade trazi otvaranje predstavnistva Kosova u Francuskoj. (Uzgred, ovih dana je Kosovski komitet kosovskog lidera dr Ibrahima Rugovu kandidovao za Nobelovu nagradu za mir). Medjutim, u Klintonovom pismu postoji jedna recenica zbog koje su se na Kosovu uznemirili duhovi. On pise: "Ipak, iako SAD ne podrzavaju nezavisnost Kosova, mi smo odlucni u naporima da se povrate ljudska i politicka prava naroda na Kosovu, gde dr Ibrahim Rugova ima znacajnu i divljenja dostojnu ulogu. Odbijanje nasilja i strpljenje u odnosu na srpsku represiju, dokazuju njegovu hrabrost i dalekovidost."
Dakle, od licnosti koja reprezentuje najvecu svetsku silu, receno je da nece biti podrzana nezavisnost Kosova. O takvom stavu medjunarodne zajednice znalo se na Kosovu i ranije, ali se na to nekako zmurilo i on nije uziman ozbiljno. Medjutim, nakon Klintonovog pisma on se vise ne moze prenebregnuti. U medjuvremenu je i predsednik kosovske vlade u egzilu, dr Bujar Bukosi (Bujar Bukoshi), u intervjuu koji je objavio kosovski nedeljnik "Zeri", potvrdio da "Zapad jos uvek ne podrzava nas zahtev za nezavisnoscu". Neprijatan odjek ovog dela Klintonovog pisma krugovi bliski Rugovi pokusali su da prikriju starom taktikom isticanja samo pozitivnih stavova u americkoj i medjunarodnoj politici. Sofistikovanije analize ipak ukazuje i na odredjenu dvosmislenost Klintonovog stava. S jedne strane, on zaista ne podrzava nezavisnost Kosova u ovom trenutku. Ali, s druge strane, vec i sama cinjenica da izrazava divljenje prema Rugovi i njegovu politiku smatra dalekovidom, ukazuje da on zapravo u sustini podrzava postupno ostvarivanje nezavisnost Kosova, posto je nezavisnost Kosova pravi sadrzaj Rugovine "dalekovide politike". (Sem, naravno, ako on, sto nije mnogo verovatno, ima i nema i neku drugu, tajnu i "kapitulantsku" politiku, za sta ga ponekad optuzuju njegovi unutrasnji protivnici.) I premijer Bukosi rezonuje na ovaj sofistikovani nacin kada kaze: "Zapad nas ipak uverava da nece dozvoliti da budemo masakrirani zbog zahteva sa nezavisnoscu. Kosovo se definitivno ne smatra unutrasnjim pitanjem Srbije. Tako smo dosli do jedne tacke kada moramo prostudirati taktike pomocu kojih cemo realizovati nas streteski cilj: nezavisnost Kosova." Ali, Bukosi takodje upozorava: "Mi se nadamo i verujemo Zapadu, ali nasa vera nije slepa. Primer Bosne pokazao je koliko kosta slepa vera. U Bosni su svi pogazili principe i institucije medjunarodnog prava." Premijer Bukosi u pomenutom intervjuu postavlja kljucno pitanje: "Sta dalje?" On govori o sledecoj dilemi: "Tacno je da je izbegnut konflikt, sto je veoma znacajno. Dobili smo i priznanja za nas doprinos za izbegavanje otvorenog konflikta. Ali, kao da se to sada fetisizira. Ali, pitanje je sta dalje? Srbija je zloupotrebila nase strpljenje. Nezavisnost se stice imponiranjem, a diplomatija i politika mira su samo deo toga. Kada kazemo da je Kosovo okupirano, to onda znaci da treba da razmisljamo i o tome kako da ga oslobodimo." Bukosi ne ide dalje u konsekvence ovoga stava, ali uzgred i u drugom kontekstu pominje i ratnu opciju, predvidjajuci da bi u tom slucaju kosovska armija mogla mobilizovati oko 300.000 boraca. Bukosi se doduse ne izjasnjava o ponudi autonomije. Njemu je ranije bila pripisna jedna takva pomirljiva izjava, i bio je ostro kritikovan zbog toga. On sada zauzima suprotan stav optuzujuci drugu struju u Demokratskom savezu Kosova, poimence njenog potpredsednika dr Fehmi Aganija, da je protiv vlade kao institucije i da je on taj koji zagovara opciju prihvatanja autonomije. Bukosi tvrdi kako je Agani nedavno u Nemackoj na skupu DSK izjavio da je "kosovska vlada formirana samo iz formalo -simbolickih razloga, kako bi pred svetom mogli da kazemo kako i mi imamo nasu vladu". Agani je to odmah demantovao. Komentator nedeljnika "Zeri" povodom nastavka sukoba na relaciji Bukosi - Agani zakljucuje da se radi o borbi za drugu poziciju unutar DSK i u albanskom pokretu, posto je na prvoj poziciji i dalje neprikosnoven Dr Ibrahim Rugova. Ali i Fehmi Agani u autorskom clanku objavljenom u "Zeriju" takodje iznosi sofistikovani argument o profilu novog svetskog poretka kao pozornice na kojoj ce se afirmisati princip samoopredeljenja za porobljene i podeljene narode, koji su ranije tretirani kao manjine prepustene na milost i nemilost drzavama u kojima su se zatekle. Agani citira americkog profesora Ronena, koji se na jednom nedavno odzanom skupu u SANU suprotstavio pogledima Mihaila Markovica o pravima manjina. Status manjine nece postojati u novom svetskom poretku "zato sto ove grupe zele da upravljaju sobom, i to u svim sferama zivota". Agani se svrstava u red onih koji zagovaraju optimisticku verziju mogucnosti stvaranja novog, boljeg i stabilnije svetskog poretka, ali i on resenje za Kosovo vidi u nezavisnosti. Samo sto je otvoreniji u razmatranju puteva kako do njega doci. U medjuvremenu su se oglasile i druge uticajne licnosti sa kosovske politicke scene, koji nisu ukljuceni u DSK ili se deklarisu ka njegovi otvoreni protivnici. Oni zastupaju pesimisticke i radikalne opcije potpunog i neodloznog samoopredeljenja. Bivsi komunisticki lider iz '70 godina Mahmut Bakali (Bakalli) objavio je u "Zeriju" ostro intonirani clanak o aktuelnoj situaciji i strategiji izlaska iz zacaranog kruga "neefikasnosti i samozadovoljstva zbog stvorenog politickog monopola i politike zatvaranja i blokade". Bakali smatra da treba odbiti ponudu za autonomiju i demaskirati njene sponzore, kao mogucu "oportunisticku formaciju koja bi pod parolom "politickog realizma" i navodno prevladavanja teskog polozaja albanskog naroda na Kosovu mogla prihvatiti autonomni status Kosova pod srpskom jurisdikcijom ili rizicnu opciju podele Kosova izmedju Srba i Albanaca". Umesto takve fatalisticke politike Bakali zagovara potrebu za "novim sporazumom politickih snaga sa albanskim narodom", odnosno povratak politici "ostvarenja njegovih stvarnih i realnih aspiracija". Bakali projektira tri glavna cilja te nove/stare politike: 1. puno oslobodjenje polovine albanskog naroda; 2. ujedinjenje Albanaca u jednu drzavu i 3. demokratski razvoj albanskog drustva i drzave. Sto se tice ponuda medjunarodnih faktora, Bakali decidivno kaze: "Mi traba jasno i punim glasom da kazemo da takve solucije [autonomija u okviru Srbije] ne prihvatamo, zato sto ne zelimo da potpisemo nasu kapitulaciju i novo padanje u ropstvo". Bakali zatim predlaze odrzavanje "hitnog sastanka legitiminih predstavnika politickih partija i drzavnih organa iz svih albanskih podrucja iz bivse Jugoslavije, radi stvaranja jedinstvene platforme svealbanske politike. Medjunarodni faktor imace razumevanja i podrzace nase zahteve "samo u onoj meri u kojoj smo mi sami organizovani, ubedljivi i odlucni za realizaciju onoga sto kazemo". Bakali upucuje i veoma indikativnu pretnju : "Ukoliko postojece politicke formacije Albanaca ne urade tu stvar, onda ce one dovesti u pitanje svoj legitimitet, mandat i razlog svog postojanja, i stvorice se potreba da se na politickoj sceni pojave nove politicke formacije, koje ce polaziti od aspiracija albanskog naroda i angazovati se da se one ostvare." Jos ostriji je clanak akademika Redzepa Cosje (Rexhep Qosja), objavljen u nedeljniku "Koha". Poznat kao radikalni kriticar DSK i "pokreta sedenja" Ibrahima Rugove, Cosja aktuelnu kosovsku situaciju senci najcrnim bojama. "Mora svakako biti u krizi politika koja je zakletvu nezavisnosti zamenila za zakletvu u lazni mir ciju meru odredjuje srpska i makedonska vojska i policija." I Cosja upozorava na dvolicnu politiku velikih sila. On upozorava da je predsednik Klinton bitno snizio nivo americke podrske Kosovu. "Za razliku od bivseg predsednika Dzordza Busa, Bil Klinton ne izgovara cesto ni pojam visoke autonomije. Znaci nase nade su bile jalove." Cosja, kao i Bakali, govori o zacaranom krugu albanske politike i o nedoraslosti albanskih lidera i na Kosovu i u Albaniji: "Velika pitanja kao sto je nase nacionalno pitanje ne mogu resiti sitne dusa, koje vode jos sitniju politiku". Cosja posebno ostro napada predsednika Albanije Sali Berisu (Berisha), zbog toga sto je "pitanje Kosova srozao veoma nisko - na pitanje ljudskih prava". Izlaz iz situacije Cosja vidi u stvaranju svenacionalnog albanskog veca, koji bi imao funkciju realizatora albanskog nacionalnog programa i kontrole i korektiva aktuelne politicke elite. Ipak, srpski i albanski radikalizam razlikuju se bitno u jednoj stvari. Srpski radikalizam je naoruzan (Miroslav Solevic se nedavno zalio da je Srbima na Kosovu podeljeno malo oruzja i municije, samo hiljadu metaka po glavi!), dok je albanski radikalizan verbalne prirode. Takodje, srpska nasilna i ratna politika na Kosovu je efektivna (vlast se odrzava silom oruzja), dok je eventualno ukljucivanje Albanaca u rat zasada samo projektivne naravi. Ali, kada se radi o politici prema ponudjenom kompromisu, iskusenja ce biti mnogo veca na srpskoj strani, negoli kod Albanaca. Ako Albanci i ucine neki ustupak i pristanu na zavisni status Kosova, oni time nece odustati od zahteva za nezavisnoscu, vec ce takav status shvatiti samo kao prolaznu stanicu ka glavnom cilju. Za srpsku stranu, prihvatanje kompromisa znacio bi osetno i verovatno trajno gubljene vojne i politicke kontrole nad Kosovom.

Skeljzen Malici AIM Pristina