VOLONTERI SRCA

Ubij da te ne ubiju - govorili su povratnici sa fronta, nasi pozivari. Mnogi od njih su o dozivljajima sa fronta cutali po vise meseci nemajuci ni sa kim komunikaciju - pricaju volonteri psiholoskog savetovalista "Srce" u

AIM, Novi Sad, 27.1.95.

Savetovaliste za pruzanje psiholoske pomoci ucesnicima rata i ratom pogodjenima je osnovano sredinom januara 1992. godine. Ova njegova namena proizasla je iz aktuelnih politickih zbivanja na prostoru nekadasnje SFRJ. Savetovaliste radi vaninstitucionalno, pod patronatom grupe univerzitetskih profesora. Zeleci da ostane nezavisno od uticaja politike i stranacke pripadnosti, prebrodilo je nekolika iseljavanja, ali je uspevalo da odrzi kontinuirani rad. O radu savetovalista "Srce" razgovarali smo sa psiholozima (koji su prilikom njegovog osnivanja bili studenti zavrsne godine), Ljiljanom Ruzic i Rodoljubom Milankovim koji cemo u daljem tekstu oznaciti kao "volontere srca".

* Koje su bile najcesce tegobe povratnika sa ratista i izbeglica?

• Izbeglice su u prvo vreme resavale materijalne i socijalne probleme, tako da su im razumevanje i tople reci bile najpotrebnije. Oni su prvenstveno zeleli posao, zivotni prostor, hranu i novac i mi im tu nismo mogli pomoci. Tek kasnije su se javljali zbog prilagodjavanja, nocnih mora, napustenosti...Najveci problem, u prvo vreme, bili su povratnici sa fronta sa kojima nije imao ko da radi, i nije se ni znalo kako da se radi, jer taj problem psiholozi ovde nisu imali do tada. Te ljude je uglavnom mucila nesanica, ponovno uklapanje u primarnu porodicu, vracanje na posao i u uobicajeni mirnodopski milje, kao i neke psihomatske tegobe. Oni su na ratistu iskusili mnogo toga za sta nisu bili pripremljeni, nisu imali kome da sve to iskazu, nisu zeleli da pricama sa fronta opterecuju svoju porodicu, roditelje, a kada su se obracali nekoj ustanovi, za njih tamo nije bilo dovoljno ni volje ni vremena. Savetovaliste, mogucnost da nam telefoniraju i razgovaraju sa nama, mnogima je bila dobrodosla i oni su znali da satima pricaju o tome sta su videli i doziveli na frontu. Kroz pricu su zeleli da se "ventiliraju", da se rasterete, da to "izadje iz njih".

* Kako su oni to dozivljavali, sta su govorili. Da li su imali osecaj krivice?

• Bilo je osecaja krivice. Svoje ponasanje tamo uglavnom su objasnjavali velikom neorganizovanoscu. Oni su na front bili prosto baceni. Ponasali su se po principu "ubij da ne budes ubijen". I to ih je kasnije mnogo mucilo. Mnogi od njih nisu nikoga ubili, ali su gledali kako im ginu drugovi, bili su svedoci smrti i ranjavanja, rusenja, i to je ostavilo na njih teske posledice. Oni su se, po povratku, mesecima nalazili, najcesce po kaficima i kafanama i utapali u alkohol. U pijankama su prepricavali dogadjaje sa fronta. To su uglavnom bili mladi ljudi, porodicni ljudi, na putu da postanu alkoholicari i to im nije odgovaralo. To nije resavalo njihovu muku. Mogli su medjusobno da se jadaju, hvale ili prepricavaju ovo ili ono sa ratista, ali sve to nije resavalo njihov problem. Oni nisu mogli da podnesu vise svoje prijatelje, porodicu, mnogi nisu mogli da slusaju informativne emisije, izvestaje sa fronta, pili su tablete za spavanje, sedative.

* Na ovom prostoru, vojvodjanskom, nalazi se oko dve stotine hiljada izbeglica. Kako ste radili s anjima i kakve je probleme tako veliki broj pridoslica doneo?

• Posle povratnika sa ratista, to je druga kategorija ljudi koji su nam se prve godine obracali za pomoc. Sredina u koju su izbeglice dosle nije bila pripremljena da primi tako veliki broj ljudi, ni materijalno, ni psiholoski. Ekonomska situacija je ucinila da se domaci zivalj, nakon prvobitnog saosecanja, veoma brzo osetio ugrozenim, jer su pridoslioce, prebrodivsi pocetnu krizu, postale agresivne u zelji da se sto pre adaptiraju i nastave normalan zivot. Otpor domacih je bio velik. To smo primecivali najvise u radu sa uklapanjem u skolu dece izbeglica. Ova deca su bila agresivna, jer je to bila njihova odbrana od otpora na koji su nailazili. Probleme su imali i jedni i drugi i zbog toga niko nije bio kriv. To je stvar politike.

* Tokom razgovora pomenuli ste nekoliko puta rec koja mi se cini veoma vazna i mnogo toga objasnjava, bilo da govorimo o izbeglicama ili domacem stanovnistvu. To je rec "prezivljavanje". Podsetimo se: preziveli smo mobilizaciju, izbeglistvo, inflaciju, prinudne odmore, iseljavanja prijatelja, prezivljavamo bez struje, vecina zivi u ocajnim materijalnim uslovima. Kakve probleme sada belezite?

• Mi u savetovalistu sve to nazivamo problemima zivljenja. Promene su uticale na sve nas, promenio nam se citav sistem vrednosti. Narocito je ugrozena porodica, u tradicionalnom smislu. Na primer, razvod braka je uvek traumatican dozivljaj za partnere i decu. Zaposlena zena je ranije mnogo lakse donosila odluku o razvodu, mogla je da se osloni na sebe, rodbinu. Sada su, primetili smo, egzistencijalni problemi smetnja da se ljudi odluce na razvod, njihovi materijalni problemi su veci od psihickih. Nasi podaci takodje pokazuju da je porastao broj zavisnika od alkohola i droge i da je porastao broj samoubistava i pokusaja samoubistava. Prinudni godisnji odmori doneli su, pored egzistencijalnih i probleme slobodnog vremena, usamljenosti koja vodi u depresiju, alkoholizam. Posebno prosle godine je bilo mnogo poziva tipa "ne znam sta da radim", "ne vidim smisao". Sa takvim ljudima je veoma tesko raditi. Medjutim, nailazili smo i na druge probleme : na skrivene suicidne namere. Za njih postoji opasnost da ih neko neoprezno pitanje potakne da izvrse ono sto su naumili. Nase delovanje je prvenstveno u slusanju, a ne u davanju sveta ili psihoanalizi, veoma smo oprezni kod takvih slucajeva. Nasa statistika govori da nam se podjednako javljaju i muskarci i zene svih starosnih kategorija, nazalost, nasa istrazivanja pokazuju da o samoubistvima vise razmislajju mladi.

* Koji su, po vasoj statistici, dominantni problemi muskaraca, a koji zena?

• Struktura problema za ove tri godine je promenjena. Oni vise nisu vezani za rat i povratnike sa fronta. Zene uglavnom muce partnerski problemi i odnosi sa decom, dok su muskarci "ugrozeniji", imaju ozbiljne psihotraumatske poremecaje, neuroze, probleme funkcionisanja i potrebu da se promene, da bi mogli da funkcionisu. Pored svojih osnovnih aktivnosti - pruzanja pomoci - savetovaliste "Srce" ima i druge aktivnosti. Ostvaren je kontakt sa BI centrom u Vincesteru, rad savetovalista je prezentiran na 17. kongresu za prevenciju suicida u Montrealu, savetovaliste je ucestvovalo u radu BI radionica u Rimu, i na 40.-toj skupstini BI radionica i Samaricana u Jorku. Savetovaliste radi sa 24 "volnotera srca"

Smiljka Seljin