POLOZAJ ALBANSKE ZAJEDNICE U CRNOJ GORI

Intervju: ANTON K.BERISHAJ

Mr. Anton Kolë Berishaj rodjen je 1954 u Prifte, region Malesije. Diplomirao je sociologiju u Pristini, a magistrirao u Zagrebu. Danas radi kao profesor sociologije na pristinskom univerzitetu (nastava na albanskom jeziku u paralelnom kosovskom skolskom sistemu). Uza specijalnost mu je sociologija porodice, ali proucavao je i objavljivao radove o migracijama, posebno Albanaca u Crnoj Gori, polozaju zene u tranzitornim drustvima i sl. Upravo zavrsava rad na doktorskoj tezi "Promjene porodici u Malesiji" kod prof dr. Vjerana Katunarica na zgrebackom seucilistu. Anton Berishaj je takodje angazovan i kao koordinator kancelarije Soros fonda za Kosovo u Pristini.

AIM: Nakon raspada Jugoslavije albanski narod je doziveo dalju partikularizaciju. Dolazi do statusne fragmentarizacije i stvaranja cetiri dominantna modela aspiracija Albanaca u odnosu na postojece drzavne strukture, koje nisu pod njihovom kontrolom. Albanci na Kosovu zele nezavisnost, u Makedoniji federalizaciju, u Juznoj Srbiji i Crnoj Gori autonomiju ili specijalni status. Vi ste kao sociolog proucavali albansku zajednicu u Crnoj Gori, njene odnose sa Crnogorcima, pitanja migracije i drustveno-ekonomskog statusa Albanaca. Kakav je, prema vasem misljenju, polozaj Albanaca u Crnoj Gori danas? Hoce li se albansko-crnogorski odnosi razvijati u pravcu simbioze ili konflikata?

BERISHAJ: Sustina sukoba je poznata, ali su kasno shvatili da se morbidnost fantomskih projekata krije u licnostima-realizatorima a ne na papiru. Smatram da su u stvorenom metezu aspiracija, pa i u trazenju prikladnih modusa za njihovo ostvarivanje, upravo Albanci su na neki nacin zateceni. Spomenuta partikularizacija i fragmentarizacija njihovog statusa stoji, ali sumnjam da je nakon svega, opstala makar ijedna iluzija da su oni uopste predstavljali relevantan faktor i u bivsoj drzavnoj strukturi. Mi smo mogli raspravljati o albanskom sindromu, albanofobiji, albanizaciji; nesto kasnije o Kosovu i kosovizaciji, narodnosti i manjini, i to sve u kontekstu negiranja prava adekvatnog tretmana i statusa. "Albanski faktor" je i u ex-drzavnoj strukturi poprimao odjek paternalizma, rusilastva, separatizma itd. Vi se secate reakcije javnosti nakon protestnog pisma Udruzenja filozofa-sociologa Kosova povodom uvodjenja "paralelki" u albanskim skolama Makedonije. Cetiri dominantna modela koja su artikulisana kao volja naroda, su nista drugo do odgovor na stvorenu situaciju kada nam je dogorelo do noktiju. Stvorena je iracionalna situacija koja remeti logicki redosled poteza i dogadjaja. Pokusaj racionalnog rasudjivanja u slicnim situacijama se namece kao hod po magli, ali i kao neminovan. Albancima na Kosovu vec vise od decenije visi nad glavom Damoklov mac, Albanci u Makedoniji cine preko 30% stanovnistva, ali su izlozeni represivnom procesu dealbanizacije i marginalizacije do razina minorne reliktne skupine. Ni na jugu Srbije situacija nije nista bolja. Problem Albanaca u Crnoj Gori je unekoliko specifican, ne zbog minornosti broja, te s toga ne predstavljaju potencijalni faktor destabilizacije, vec zbog toga sto su politicke prilike u toj republici specificne. Specificnosti regije se ogledaju i u statistickim podacima koji ukazuju da je u Crnoj Gori, Crnogoraca i Albanaca sve manje. Naime, prema popisu iz 1948.god. Crnogorci sa 342.009 cine 90.67% od ukupnog stanovnistva u Crnoj Gori. Prema poslednjem popisu iz 1991.god. sa 380.484 cine samo 61,84%. Slicnu tendenciju kretanja, osobito od popisa 1971. kada Albanci sa 35 671 cine 6.74%, uocavamo u podacima popisa iz 1991. kada sa 40 880 cine svega 6,64% Naustrb ukupnog broja Crnogoraca uocava se nagli porast broja Srba (1948.god. 6 707 ili 1,78% da bi 1991.god. dostigli cifru od 25 854 ili 9.29%; Jugoslovena kojih 1948.god. nije uopste bilo, 1991.god. dostizu cifru od 25 854 ili 4,20% itd). Naustrb ukupnog broja Albanaca, dogadja se neznatan skok ukupnog broja Muslimana koji 1961.god. sa 30 665 ili 6,50%, 1991.god. dostizu cifru od 89 932 ili 14.62%. Kazem neznatan jer je albanska populacija obuhvacena i procesom migracije koja traje punih 25 godina. Inace istorijski posmatrano, zivot Albanaca i Crnogoraca na zajednickom prostoru je protekao u dobrosusedstvu dugi niz stoljeca. Osobito u Malisorima, Crnogorci su imali pouzdanog saveznika u ratu protiv Turaka. U tom intervalu se odvija solidna interetnicka komunikacija, sa uocljivim tragovima simbiotickog ponasanja. Tragovi bilingvizma karakteristicni u najvecoj meri za crnogorski zivalj iz Kuca, Fundina, Orahova, Zete, Mataguza itd. iscezavaju upravo sada. Erdeljanovicev otpor prema tragovima simbioze kao relevantnim cinjenicama zajednickog porekla pojedinih plemena Crne Gore sa Malisorima, Cvijicu, koji takodje nije blagonaklon albanskom zivlju, ne "bode" oci. On elegantno resava problem kopanja po crevima time sto posmatra susede kao stanovnike dinarskog pojasa, bez etnickih premisa koje razdvajaju. Slican odnos uocavamo i kod Marka Miljanova. Dobrosusedstvo i simbioticko ponasanje nadomesta destrukcija onog trenutka kada Crnoj Gori, imperijalna Rusija preko Srbije, ubrizgava klicu ekspanzionizma. Malena Crna Gora, svoje velike apetite pokusava i uspeva zadovoljiti upravo nad teritorijama svog saveznika i suseda. Porast broja stanovnistva koji se deklarisu kao Srbi u Crnoj Gori, dogadjanja naroda, mitinzi, pretnje, trazenje oruzja itd. sve u sluzbi promovisanja jedne politike koja najavljuje juris na Kosovo i Albance, namece osecaj ugrozenosti. Vise kao refleksna reakcija na ozbiljnu pretnju, sledi uzurban i krajnje amaterski pokusaj politickog organizovanja Albanaca. Populacija koja je procesom emigracije dozivela osipanje kadrova i intelektualnog potencijala, sa tako malim postotkom ucesca u ukupnom broju stanovnistva, bira kosovski model. Takva strategija, nudi prejaku dozu nacionalne homogenizacije relativno apaticnim Albancima u Crnoj Gori. To vesto koriste Liberalni Savez i Reformske snage (sada Socialdemokratska Partija), koje ubiraju glasove nudeci prazna obecanja (barem za sada). Greska dakle nije u biranju modela regulisanja statusa, vec u postupku koji je prethodio cinu zahteva. Albanci su nakon poslednjih parlamentarnih izbora, po prvi put ostali bez svog predstavnika, jer je sada van snage politika kljuca. O destruktivnom ponasanju Albanaca u Crnoj Gori (ako je to dovoljno za solidnu interetnicku komunikaciju!!?) ne treba brinuti. Narocito ne prema Crnogorcima kojima period nakon antibirokratske revolucije obnavlja istorijsku nuzdu okretanja prema svojim susedima. Albanci ih nisu izneverili nikada, pa ni nedavno na referendumu i izborima za predsednika Republike.

AIM: Kakav je bio dosadasnji karakter migracije Albanaca iz Crne Gore i koje su posledice? Da li o tome postoje verodostojni podaci i naucne analize?

BERISHAJ: Znanstvenih podataka o migracijama Albanaca sa sadasnje teritorije Crne Gore, pre XVIII veka nemamo. Prvi verodostojni podaci beleze masovna iseljavanja Albanaca iz Sestana, Krajine, Briskve Gore i Bara, pocetkom XVIII veka, tacnije 1726. i 1732. god. O prikupljanju podataka i sistematizaciji gradje, pobrinuo se Kruno Krstic, cija je studija "Doseljenje Arbanasa u Zadar", objavljena 1988.g. Nakon Berlinskog Kongresa (1878) iz Ulcinja koji je nakon razgranicenja dodeljen Crnoj Gori, migrira 3 000 Albanaca od ukupno 8 000 stanovnika tadasnjeg Ulcinja. Slicno se dogadja pocetkom ovog veka sa ziteljima plemena Hoti i Gruda iz Malesije. Medjutim, migracije koje ozbiljno prete "pustosenju" albanskih enklava u Crnoj Gori, novijeg su datuma. Pocinju pocetkom '70 - tih i sa izvesnim oscilacijama traju do danas. Doseljenje Arbanasa u Zadar uslovljavaju turski zulumi i haranje kuge. Ulcinjani i stanovnici plemena Hoti i Gruda iz otpora i protesta prema odluci o smeni gospodara. Danasnji Albanci odlaze (prema jednom clanku u "Pobjedi" iz 1983.) za zelenim novcem. Da li je zaista tako? Masovna emigracija Albanaca zbilja pocinje u doba blagostanja. Ali ne i blagostanja albanskih pogranicnih enklava na pojasu necuveno rigidne granice. Izuzev Ulcinja koji iz poznatih razloga ranije oseca dah civilizacije i urbanizacije, ostala albanska naselja prve javne objekte infrastrukturalnog tipa pocinju graditi pocetkom '80 - tih godina, uglavnom iz doznaka svojih pecalbara. Getoizirana albanska podrucja nisu dozivela akciju prikupljanja oruzja '50.god., masovna prinudna proterivanja za Tursku, organizovanu represiju vlasti, montirane politicke procese (izuzev nekoliko nakon '81) kakvih je bilo i ima na Kosovu i Makedoniji, ali su podvrgnuti rezimu specialne politike ocuvanja status quo-a. Npr. suprimacijom opstinskog statusa jedinom centru Malesije - Tuzima, koji je ostao jedini zivi spomenik turske kasabe, Malesiji se oduzima mogucnost integracije u tokove urbaniziranog i industrijaliziranog drustva. Slicnih primera ima nekoliko. Podgorica kao najbliza urbana sredina Malesoru nudi predgradje Konika, susedstvo sa Romima i dosljacima sa severa, nematerni jezik za decu, ponizenje, podrugljivo ophodjenje prema jeziku, kulturi, odeci, Kosovu itd. Banalni su to primeri, ali do pocetka '80, pored smrada gradske deponije smeca koja je locirana pored albanskih naselja, ovi zitelji su mogli posmatrati jos i nocna svetla glavnog grada. Slozicete se, ovakva razmena bi bila previse "neprofitna". Sama cinjenica da se uporno zataskavala pojava emigracije, ili je u javnim glasilima nasla takav tretman, govori dovoljno o njenom karakteru. Ona je politicka a ne ekonomska. Njen ekonomski karakter je posledica a ne uzrok. Prema onome sto sam saznao iz razgovora sa dugogodisnjim poverenikom izbjeglickih logora za Albance u Italiji, g.Prenk Nervashom, od 1968. do 1975.god. registrovano je 14.900 slucajeva izbeglica. Udruzenje iseljenih Albanaca u Crnoj Gori pominje cifru od 16.113. Bilo kako bilo, iseljeno je oko 40% stanovnistva, iseljavanje traje i dalje, a mi se bavimo ovom problematikom tek sada.

AIM: Moze li doci do potpune "demografske katastrofe" u pojasu koji naseljavaju Albanci, kako se tvrdi u nekim zabrinutim krugovima, ili ce doci do stabilizovanja demografskih i drustvenih procesa?

BERISHAJ: To najmanje zavisi od Albanaca. Demografska katastrofa je na pomolu i tesko moze biti sprecena od njih samih. Oni za tako nesto nemaju ni privrednog niti intelektualnog potencijala. Pomoc pecalbara je ogromna, uradjno je prilicno na poboljsanju uslova zivota, ali je to ipak nedovoljno da se stvara perspektivnost generacija koje stizu. Organizovanje paralelne nastave od pre par godina na Kosovu, prekinuo je kontinuitet obrazovanja za Albance iz Crne Gore, sto je nova okolnost koja pospesuje proces njihovog iseljavanja. Ocekuje se novi talas odlaska mladih, ukoliko institucije sistema ne iznadju resenja. Albanaca je premalo u Crnoj Gori da se samoorganizuju. To bi trebalo razumeti kao izazov za pozitivnu reakciju vlasti, a ne za komociju.

AIM: Kakav je uticaj sadasnjeg polnog debalansa na demografska kretanja? Moze li u tim uslovima doci do brze emancipacije Albanki, sto je takodje predmet vaseg naucnog interesovanja?

BERISHAJ: Polni debalans je jedna u nizu posledica koje prate migracije. S obzirom da su migracije stara i rasprostranjena pojava, svet se suocavao sa njima i posvetio im je veliku paznju prilazeci im sa razlicitih naucnih stajalista. Polni debalans u sredinama o kojima je rec, posledica je i specijalnog vaspitanja dece, zavisno od pola. Razboritost, izdrzljivost, pokretljivost, snalazljivost i prodornost su epiteti muskosti, te se u vaspitanju pruzaju muskom detetu i od njega ocekuje da ih poprima. Zenskom detetu se uglavnom nude neznije crte karaktera, koje su u sluzbi pokornosti, potcinjenosti, pristojnosti, stidljivosti itd. Zato one cine staticniji deo stanovnistva. Problemom debalansa se suocavao ruralni ambijent bivse Jugoslavije jos '60. god. usled naglog talasa migranata sa ruralne, prema urbanoj sredini. U Srbiji se npr. zetu, uz cerku nudio ogroman miraz. Slicno se dogadja i nakon ratnih i kriznih situacija. Iseljavanje preko Meksika - novi kanal koji vodi do obecane zemlje nakon zatvaranja izbeglickih kampova za Albance, oprobali su iskljucivo muskarci. Razlozi su jasni. Rec je o riskantnoj avanturi, koju prate pljacke, hapsenja i maltretiranja. Ova pojava traje godinama, a u malim zajednicama se brzo osecaju posledice. Njih danas opterecuje "visak" zenske dece stasalih za udaju, ali izbor je skroman ili nikakav. Veridbe sa pecalbarima neregulisanog statusa u novoj sredini traju godinama zbog nemogucnosti dobijanja vize, a sa prvom generacijom Albano-Amerikanaca, vec se oseca udaljavanje. Problem pogadja osobito katolkinje, jer se kod Albanki islamske vere, pored Kosova, sve vise oseca i blago otvaranje prema Muslimanima. Da li se u svemu ovome mogu razaznati indikatori emancipacije zene, tesko je reci. Ipak smatram da je pojava migracije, pored brojnih steta, ubrzala proces otvaranja i raspada porodicne zadruge koja pociva na obicajnom pravu. Njenom disperzijom na vise inokosnih porodica, menja se i nacin organizovanja i stil zivota. Potiskivanjem tradicionalnih normi ponasanja, povecana je spremnost poprimanja svega naprednog sto zivot nudi. Devojke su obuhvacene procesom obrazovanja i zaposljavanja. Samostalno odlucuju o izboru zivotnog saputnika, a to je ogroman napredak za ovih 20 godina.

AIM:. Jedan od akutnih problema Albanaca u Crnoj Gori je nedostatak svake autonomije, pa i opstinske samouprave. Koliko to utice na zaostravanje interetnickih odnosa?

BERISHAJ: Model opstinske samouprave je predupredjen novim Ustavom. Izvrsena je totalna centralizacija vitalnih funkcija opstine. Izuzev trivijalnih administrativnih ingerencija, odbornici nemaju mandat donosenja znacajnih pravosnaznih odluka. Primer Ulcinja to najbolje ilustruje. Pluralizacija crnogorske scene je dozivljena kao prvi izazov marginalizovanih Albanaca, ali je u Crnoj Gori konstantno vodjena smisljena politika koja ne ostavlja prostora samoosvescivanju. Koreni su duboki. Agrarne reforme i ceste kolonizacije nisu mimoisle ni ove krajeve. Istina, crnogorski zivalj je izuzev Bara i nesto manje Ulcinja, nerado menjao svoja brda za brda, pa je vise gravitirao prema Kosovu i Vojvodini. Medjutim demografsku strukturu albanskih naselja ipak menjaju Muslimani, koji iz religioznih razloga imaju vise izgleda za izgradnju dobrosusedstva. Oni se dokazuju kao prikladan model ubrizgavanja "perspektivnog" jezika preko skola koje se ubrzo otvaraju za njihove potrebe. U podrucju Malesije zive samo dve crnogorske porodice, a odelenja srpske nastave sacinjavaju muslimanska i albanska deca. Snazna propaganda besperspektivnosti i omalovazavanja strucnosti albanskih kadrova "procula" se cak do etnicki ciste Krajine gde stanovnici sela Muric odbijaju ucenje na maternjem jeziku. Gle cuda! U tom vestackom politicki stvorenom (paradoksalnom) konglomeratu jezika, kultura i interesa, (gde nastavnica albanskog jezika u Tuzima salje svoje dete na srpsku nastavu), tesko je pronaci najprikladniji modus politickog organizovanja.

AIM: Koliko zaostreni albansko-srpski konflikt na Kosovu uticu na interetnicke odnose u Crnoj Gori?

BERISHAJ: Oficijelna politika Crne Gore se konstantno drzala kursa perfidnosti i zataskavanja. Nerado se koristila metodima otvorene represije. Lov na vestice je ipak primenila nakon '81. kada se grupi nastavnika dva skolska centra (Ulcinj i Plav), montiraju politicki procesi. Inace stekao sam utisak da je to vise bio odraz nuzde solidarisanja sa "starijim bratom" u opstoj hajci na Albance. Svoje pravo lice je medjutim pokazala u odnosu prema pecalbarima. SUP je sa svojom ispostavom koja se zvala Matica iseljenika, bila jedina institucija koja je vodila brigu o njima. A ta briga je bila toliko prljava da je licila na specijalitet nama dobro poznate kuhinje. To je sto se tice oficijelne politike. U amorfnoj masi koja je dremuckala i tonula, hraneci se sundom folka i kica (dotle su stigli!) novog ambijenta, budio se revolt prema zahladjenju i indentifikaciji sa Albancima Kosova. I bili su u pravu. Sta oni mogu drugo uraditi sem sopstvenog otudjenja, sa imenom i prezimenom, porodicom i jezikom. Uostalom oni nisu birali svoje roditelje. Zabrinuti i odbaceni, omrazeni i ugrozeni, oslonac su nasli u nedrima pojedinih opozicionih politickih partija. Zaostravanja dakle nema, ima samo uznemiravanja i nojevske mimikrije.

AIM: U sadasnjoj balkanskoj krizi Albanci su se opredelili za politicka sredstva borbe za osiguravanje svojih aspiracija. Svetski politicari odaju priznanje albanskim liderima zbog toga, ocenjujuci nenasilnu politiku kao mudar i dalekovid izbor. Koliko se takva politika slaze sa tradicionalnom predstavom violentnog i ratnicki raspolozenog Malisora? U cemu se to danasnji Malisor razlikuje od onog nekadasnjeg?

BERISHAJ: Malesia je samo dio one violentne i ratnicki raspolozene Malesije. Njenim prekrajanjem je uzdrmana rodovsko-plemenska struktura, hijerarhija i ostale drevne institucije koje su nadomestale organizovanu drzavnu vlast. Za uzvrat, jos uvek se ne nazire instaliranje novih, makar na nivou (svoje) opstine koje bi tom zivlju pruzale mogucnost odrzavanja kontinuiteta funkcionisanja kao dela istorijske regije. Zato sledi proces naglog otvaranja, koji u svom toku trpi normalna osipanja poput onih o kojima je bilo reci. Mada stoji i cinjenica da je violentnost samo segment nuzne odbrane. Da je u ratnickoj historiji ove regije nedostajao sluh reakcije i lucidnosti, vitestva ne bi bilo. Malesija je jedina albanska regija koja je u turskoj vladavini uzivala samoupravu i autonomiju, tako je sacuvala i svoje bice. Sumnjam da je to mogla postici samo macem.

AIM: Hoce li otvaranje Albanije oziveti ne samo komunikaciju u skadarskoj regiji, vec i stvoriti uslove za svojevrsnu ekonomsku simbiozu Crne Gore i Severne Albanije? Moze li ozivljavanje Skadra stvoriti uslove za normalan zivot u ovim sada pasivnim regijama?

BERISHAJ: Ocekivanja pozitivnih trendova u tom pravcu su realna. Oficijelne politike obeju strana pokazuju interes bilateralnih odnosa. Nadam se da ih na to ne prisiljavaju sankcije i ilegalna trgovina naftom. Inace je povoljna okolnost da se popustanjem rigidnosti granice, obnavljaju isprekidane veze ekonomske, kulturne i informativne prirode. Skadar je na dobrom putu da povrati stari sjaj trgovackog i kulturnog centra ove regije. Posebno za Albance s ove strane granice moze biti neka vrsta nadomestanja za Pristinu.

Skeljzen Malici AIM Pristina