NEKOM ZATVOR - NEKOM ZAKLON

,AIM, Beograd, 13.1.95. Na osnovu onoga sto je do sada poznato javnosti, veoma lako bi se dalo utvrditi da je nedavno okoncani sudski proces grupi oficira Varazdinskog korpusa na celu sa generalom Vladimirom Trifunovicem, bio pre svega politicki proces. Ono sto je neuporedivo teze odgonetnuti je cinjenica kome je u ovom trenutku takav politicki proces uopste bio potreban i sta se njime zelelo postici.

Po jednima, slanje Trifunovica i grupe oficira Varazdinskog korpusa na robiju odgovaralo je pre svega zvanicnoj politici kojoj uskoro predstoji organizovanje sudskih procesa ratnim zlocincima. Na ta sudjenja veci deo javnosti, predugo preparirane pricama da su Srbi u ovom ratu bili rukovodjeni iskljucivo plemenitim ciljevima i da su u njemu bili samo zrtve, ne gleda sa velikim simpatijama. Bolje receno, ne smatra ih pozeljnim. Da bi se citava stvar psiholoski lakse prelomila i opravdala, morao se, prema istom misljenju, naci neki "izdajnik" veceg kalibra. Izbor je tako pao na generala Trifunovica koji je jos ranije, pre prvog sudjenja u prolece 1992. godine, bio u nekim medijima i politickim kuhinjama proglasen krivim za izdaju zemlje.

U to vreme u drzavnim medijima na "Varazdinskom slucaju" vezbali su se mnogi dezurni izdavaci nacionalnih sertifikata o "patriotizmu" i "izdajnistvu". Tada se, na primer, moglo cuti kako bi brzo sudjenje Trifunovicu pomoglo spasavanju sveopsteg posrnuca ondasnje JNA. U novembru 1991. godine, dr Vojislav Seselj koji je tih dana zapocinjao svoju idilu sa aktuelnim vlastima, izjavio je u jednom TV duelu: "Mislim da treba pohapsiti pola Generalstaba zato sto do sada nisu osudili i streljali generala Trifunovica." Iz kasnije objavljene knjige "U kabinetu ministra vojnog" Dobrile Gajic - Glisic, moglo se saznati da je nesto slicno svojevremeno zahtevao i pisac Brana Crncevic. "Vojska odugovlaci sudjenje Trifunovicu", rekao je u ministrovom kabinetu Crncevic. "Znam ja da oni kazu da su tamo svu tehniku ostetili i da ustasama treba godina dana da sve to osposobe, ali svejedno...Trifunovicu se mora javno suditi. Autoritet JNA je srusen. I zbog Trifunovica..."

Proteklih dana mogla su se, medjutim, cuti i nesto drugacija vidjenja ovog sudskog procesa po kojima "Varazdinski slucaj" nije "proizvod" zvanicne srpske politike vec spada iskljucivo u nadleznost vojnog vrha. Jedni pri tome tvrde da bi slucaj generala Trifunovica, osudjenog na jedanaest godina zatvora zbog izdaje drzave, mogao da znaci stavljanje tacke na sve rasprave o ulozi i tumaranjima politickog i vojnog vrha SFRJ u vreme krvavog raspada zemlje. Osudjeni general
Trifunovic, mogao bi, navodno, da posluzi kao dovoljno cvrst zaklon onima koji su, umesto jednog korpusa, izgubili i po nekoliko republika, a na kraju i citavu bivsu drzavu.

Drugi, opet, smatraju, da je proces generalu Trifunovicu i njegovim saradnicima, samo zarez, a ne i tacka, i da bi po tzv. "domino efektu" na red ubrzo mogli da dodju i oni koji su u ovom ratu igrali neuporedivo vazniju ulogu od komandanta Varazdinskog korpusa. Pravi smisao ovog sudjenja vidi se, naime, u otvaranju brese kojim bi se pred sud pravde izveli mnogi vinovnici raspada nekadasnje drzave, kako bi se svakome, shodno odgovornosti za cinjenje i necinjenje, odmerila krivica.

Ni jedna, ni druga pretpostavka ne cine se, medjutim, preterano logicnom. Na pocetku rata, general Trifunovic je mozda i mogao biti upotrebljen kao zaklon onima koji su iza njegove navodne izdaje zeleli da sakriju sopstvenu nesposobnost i odgovornost. Ali dvojica sudija Vojnog suda izrekla su u ovom procesu oslobodjajuce presude i tako pokvarila ovakvu racunicu onima koji su trazili presudu Trifunovicu sto pre. Danas je, medjutim, zaista tesko bilo koga ubediti kako je upravo ovaj covek glavni i jedini krivac za podrivanje borbene gotovosti bivse JNA i odbrambene moci Jugoslavije. Sa logikom se previse ne rimuje ni teza po kojoj je ovo samo pocetak, ("otvaranje brese"), za nove slicne sudske procese, jer je tesko poverovati da bilo ko u armijskom vrhu smatra kako bi se na taj nacin, grebanjem po jos svezim ranama, Vojska Jugoslavije najzad mogla stabilizovati.

Sam general Trifunovic je pre treceg sudjenja, kao i u svojoj zavrsnoj reci, tvrdio da su za progon oficira Varazdinskog korpusa i njega licno, najodgovorniji generali iz bivse komande Pete vojne oblasti: Zivota Avramovic, Andrija Raseta i Dobrivoje Prascevic, a iz Staba Vrhovne komande, general-armije Veljko Kadijevic i general- potpukovnik Marko Negovanovic. Na primedbu da je rec o generalima koji su penzionisani, Trifunovic je odgovorio: "Oni koji su otisli u penziju, na vreme su se pobrinuli da obezbede sebi dostojne zamene koje ce im sigurno stiti odstupnicu i ostvarivati njihove zelje."

U toku samog sudjenja i nekadasnji nacelnik Generalstaba JNA, general Blagoje Adzic priznao je (u ulozi svedoka), da je odluka da se Trifunovic krivicno goni doneta svojevremeno u vojnom vrhu. Ucinjeno je to, navodno, kako bi se na sudu dokazalo da je Trifunovic nevin i na taj nacin, postenim sudjenjem, prilicno usplahirenoj srpskoj javnosti pokazalo da nije rec o izdaji, vec o spasavanju ljudi. Adzicevo svedocenje, kao i ono bivseg komandanta Mariborskog korpusa, generala Mice Delica, (obojica su tvrdili da Vladimir Trifunovic nije mogao dobiti pomoc koju je trazio i da je spasavanjem zivota svojih vojnika ucinio razumno, a ne sramno delo), nisu posebno impresionirali sudsko vece. Za sud je, izgleda, bilo neuporedivo znacajnije ono sto su govorili generali Zivota Avramovic, Andrija Raseta i Dobrasin Prascevic, ljudi koji su Trifunovicu bili neposredno nadredjeni u Petoj armijskoj oblasti. Oni su bili glavni svedoci optuzbe, a general Trifunovic je na kraju ispao kriv sto je, izmedju ostalog, slusao njihova naredjenja. To ga je i dovelo u bezizlaznu situaciju.

U zavrsnoj reci na nedavnom sudjenju, advokat optuzenog generala Trifunovica dr Jovan Buturovic, izneo je zanimljiv detalj koji prilicno govori o odnosu suda prema svedocima. Mozda jos vise o rejtingu koji neki od penzionisanih generala danas imaju. Zivota Avramovic, koji se nalazio na neuporedivo manje vaznoj funkciji od Blagoja Adzica, nekada drugog coveka JNA, dolazio je na sudjenje vojnom limuzinom, dok je Adzic koristio gradski prevoz. Avramovica je redovno u svoju kancelariju primao predsednik vojnog suda, a Adzica niko.

Medju svedocima na ovom sudjenju nije, inace, bilo vojnika koji su se sa generalom Trifunovicem septembra 1991. u Varazdinu nasli u okruzenju hrvatskih snaga. Po misljenju vecine ovih mladica, njihov komandant je castan i hrabar covek koji im je mudrom odlukom spasao zivot. Ni njima, a ni njihovim roditeljima, nije previse jasna ratna doktrina odbrane "do poslednjeg metka", u trenutku kada bi to znacilo samo nepotrebno zrtvovanje ljudskih zivota. Redzep Selimi iz romskog naselja Dudara kraj Zrenjanina, koji je bio u neposrednoj pratnji generala Trifunovica, tvrdi da je vecina vojnika posle upornih i zestokih napada na komandu korpusa bila spremna da se preda. "U tome su nas sprecile nase staresine na celu sa generalom Trifunovicem koji nas nije ostavljao kada je bilo najteze", kaze Redzep. Njegov otac Zejnulah voleo bi, kako kaze, da Trifunovicu stisne ruku u znak zahvalnosti sto mu je sina doveo zivog kuci.

Dalibor Nastic, iz sela Zasavice kod Sremske Mitrovice, priseca se da je u jeku borbi u Varazdinu neki general, kome ne pamti ime, nazvao Vladimira Trifunovica i zahtevao od njega da vojnici ne upotrebljavaju artiljerijska orudja, vec samo pesadijsko naoruzanje. Ovaj mladic, koji je u vreme borbi u Varazdinu imao nepunih 19 godina i koga je majka, pre nego sto je stigao kuci, pronasla u SSNO u spisku poginulih vojnika, presudu Vojnog suda svojim bivsim staresinama smatra nepravednom i sramnom.

Slicno danas razmislja i Sinisa Mrdja, nezaposleni bravar iz Elemira. Sudsku odluku tumaci kao istinsku tragediju ljudi koji su spasili zivot golobradim mladicima. Sinisa, inace, i danas pamti na koji su nacin staresine i vojnici njegovog korpusa bili docekani u Beogradu, posto su u septembru 1991. napustili Varazdin. "Govorili su nam da smo izdajnici. I tada i danas tvrde da smo morali da se borimo do poslednjeg metka. Kao da bi Varazdin posle toga bio u nasim rukama. Cak i da smo prezivali borbu do poslednjeg metka, ostalo bi nam na kraju svima saznanje da smo okrvavili ruke bez potrebe. Meni je, uostalom, sve bilo jasno jos onda kada sam shvatio da je nekim ljudima prosto krivo sto smo ostali zivi", kaze sa puno gorcine Sinisa Mrdja.

To sto je ostao ziv, ujedno je jedna od najtezih tacaka optuzbe sto se poslednjih dana u nekim novinskim clancima i intervjuima prosiruju i dopisuju na racun generala Vladimira Trifunovica. Manje ili vise direktno daje se na znanje da kult zrtve i besmislene smrti za stabilnost jedne vojske ima neuporedivo vecu vaznost od postupka spasavanja ljudskih zivota koji se oznacava kao "sraman cin izdaje." Tako je ovih dana jedan od "krunskih svedoka" treceg "Varazdinskog procesa", nedavno penzionisani general Jevrem Cokic, primetio kako je oficirska cast zahtevala od generala Trifunovica da se na kraju - ubije.

Nenad lj. Stefanovic (AIM)