ZRTVE U IME NARODA

posle treceg sudjenja oficirima varazdinskog korpusa

,AIM, Beograd, 3.1.95.

U ostatku Jugoslavije, drzavi istog imena, nije, izgleda, bilo pravog Emila Zole koji bi mogao da izgovori cuveno OPTUZUJEM u ovdasnjoj "aferi Drajfus" - kako su mnogi nazivali sudjenje generalu bivse JNA u penziji Vladi Trifunovicu i grupi njegovih saradnika, oficira bivseg Varazdinskog korpusa JNA. Trifunovic, nekad komandant tog korpusa optuzen za podrivanje vojne i odbrambene moci zemlje - u medijskoj harangi nazvanoj "izdaja", osudjen je u Vojnom sudu u Beogradu 26. decembra 1994. godine na 11 godina zatvora!

Sedam godina zatvora dobio je nacelnik Staba korpusa pukovnik Sreten Raduski, pukovnik Berislav Popov sest, pukovnik Vladimir Davidovic godinu i po i potpukovnik Milos Lukic godinu dana. Svi osudjeni na kaznu duzu od pet godina istog dana sprovedeni su na izdrzavanje kazne, direktno iz sudnice. Sud je odredio da, pod pretnjom plenidbe imovine, osudjeni moraju platiti i sudske troskove - od pet hiljada ( Trifunovic) do 1000 dinara.

Prapocetak ove price je septembar 1991. godine kada je Varazdinski korpus, drasticno desetkovan prelaskom kljucnih ljudi-ukljucujuci i obavestajce i oficire bezbednosti- na stranu hrvatskih oruzanih snaga, bio osudjen na smrt. Izolovan, bez struje, vode, hrane i obecane pomoci nadredjenih komandi- korpus generala Trifunovica imao je dva izbora-da se bori do poslednjeg, a da potom sva ratna tehnika i objekti pripadnu protivnicima, ili da pregovara i spase oko 220 vojnika i staresina. Odlucivsi se , posle sedam dana iscrpljujuce i beznadezne borbe, da ipak spase zivote vojnika i oficira i onesposobi tehniku i naoruzanje, Trifunovic je, zapravo, prepustio svoju sudbinu tuziocima na "obe strane". Posledice su drasticne: u Hrvatskoj je, kao ratni zlocinac osudjen na 15 godina zatvora, u bivsoj republici u kojoj mu, u mesovitim brakovima zive sin, kci i unuk.

"Druga strana", uz nevidjenu medijsku kampanju rezimskih glasila, postavila ga je na optuzenicku klupu cak tri puta. U prvom procesu pred Vojnim sudom u Beogradu Trifunovic je, pred vecem pukovnika Milosa Saljica, oslobidjen optuzbi "za izdaju zemlje". Nastavak golgote bio je proces ponovljen po presudi Vrhovnog vojnog suda i povratku na pocetak. Novo sudjenje ishodilo je takodje oslobadjaju'om presudom zahvaljujuci, izmedju ostalog, i nalazu vestaka koji u raspletu "slucaja Varazdinski korpus" nisu nasli krivicu generala Trifunovica i njegovih staresina.

Tadasnji predsednik Veca kapetan prve klase Djordje Dozet proglasio ih je nevinim, ali istovremeno ucinio nesto sto je malo ko i pretpostavljao kao moguce-iz dokazanog postupka i nalaza vestaka zakljucio je da krivicu snose najvisi vojni i drzavni rukovodioci bivse SFRJ. Dozet je tada vojnom tuziocu podneo krivicne prijave protiv vojne komande i bivseg "okrnjenog" Predsednistva SFRJ; generali Veljko Kadijevic, Blagoje Adzic, Zivota Avramovic i clanovi polukolektivnog sefa drzave Borisav Jovic, Jugoslav Kostic, Branko Kostic, pokojni Sejdo Bajramovic i ostali. Vojni tuzilac na to nikada nije reagovao!

Umesto da se na optuzenickoj klupi nadju i nalogodavci i komandanti, kako je to trazio sudija Dozet, "pastiri pravde" ponovo su zrtvene jaganjce potrazili u generalu Trifunovicu i njegovim saradnicima, pa su presudom Vrhovnog vojnog suda ponistene oslobadjajuce presude u prva dva stepena i zakazano novo sudjenje, trece po redu. Sudije koje su prethodno donele oslobadjajuce presude, napustile su svoje profesije. Umesto njih, mesto predsednika Veca zauzeo je pukovnik Radomir Gojovic, covek koji je prethodno, kao clan vojnog tuzilastva, odlucivao da li ce se optuzeni i po treci put naci na sudu. Po oceni advokata, Gojovic je, prejudicirajuci krivicu sa svog mesta u Tuzilastvu, zauzeo mesto arbitra, sto su branioci smatrali dovoljno valjanim argumentom da bude izuzet iz procesa. Njihov zahtev je odbijen i posao sudije-tuzioca Gojovica mogao je da pocne.

Kako je proces, potom, tekao, najbolje ilustruju dijalozi predsednika Veca sa svedocima, vestacima i optuzenima. Tako je, na jednom od rocista, optuzenog Trifunovica sudija Gojovic, na primer, upitao zbog cega se nisu borili do "poslednjeg daha", na sta mu je bivsi komandant Korpusa odgovorio "da bi svi bili poklani". Usledio je komentar sudije Gojovica:"Kao sto vidimo, niste poklani!" Ili, kad je drugooptuzeni pukovnik Berislav Popov obrazlagao da na vec palu kasarnu "Jalkovacke zrtve" nije pucano, jer se nije znalo da li tamo ima jos zarobljenih vojnika nekadasnje JNA, sudija izgovara dilemu: " da li su to jos bili nasi vojnici".

Interesantno je, takodje, da je ekipa sudskih vestaka, ona ista koja je doprinela prethodnoj oslobadjajucoj presudi, u "novom krugu" sudjenja iznenada promenila svoj nalaz, ostavljajuci prostor da se sudsko vece, siroko tumaceci ekspertsko misljenje, na njega pozove i izrekne teske kazne. Ali, valja podsetiti, da je iz tog istog tima jos prosle godine izreceno:"Izvinjavamo se sto smo svoj nalaz dali po sopstvenojn savesti, a ne onako kako je neko ocekivao. " Ovoga puta, medjutim, niko se nije izvinio.

Krunski svedoci, ciji su iskazi postali uporiste drakonskim kaznama i na koje je u obrazlozenju presude pozivano, bili su ljudi sa visokih komandnih mesta - zasticenih od mirisa rata i baruta. General Zivota Avramovic kao i njegov kolega Jevrem Cokic odavno su "ugledni vojni penzioneri", imucni gradjani koji nisu pozvani na odvornost ni po jednoj odredbi vojnog zakona. Ali, jesu, kada je trebalo pokazati na dezurne krivce poput varazdinskih generala i oficira. Svedocenje generala Blagoja Adzica zavrsilo je u zapecku kao i on sam, kada je govorio u prilog optuzenih, dok je Avramovic posle kafice u kabinetu predsednika Suda, detaljno citiran u sudskom zapisniku.

"Sud je svestrano proucio sve cinjenice i dokaze i na osnovu njih doneo presudu" objasnjavao je sudija Gojovic. U obrazlozenju tih "cinjenica" on, na primer, kaze da za optuzene nije opravdanje sto su postupili po naredjenju vise komande - generala Avramovica. A to naredjenje je glasilo da se ne napustaju objekti u kojima se vojska nalazila. Sada, posle bitke, smatraju generali, valjalo je zaposesti i najmanju napustenu kasarnu i boriti se do poslednjeg - makar nozevima i pesnicama. Vatrena nadmoc i tesko naoruzanje, cene vojni rukovodioci, moglo je dovesti do pobede. Niko, medjutim, nije objasnio kako je neobucenu vojsku, okruzenu znatno brojnijim snagama, mladice kojima cilj iznenadnog rata nije predocen, niti su ga mogli shvatiti, ubediti da su "mrtvi heroji" vazniji nego zivi ljudi. Jedan od njih, nedavno je, pred kamerama, izjavio "da ga u tv emisiji ne bi bilo, da nije bilo generala Trifunovica". Te, 1991. godine njegovim roditeljima je receno, kako kaze, da je u knjizi mrtvih! U obrazlozenju presude kojom je optuzeni general osudjen na 11 godina zatvora, ni on, ni ostalih 200 mladica koji su se vratili kuci - nisu pomenuti. Krivicno vece je zakljucilo da su "optuzeni pokusali da predstave koncept dpgadjaja, onako kako je njima odgovaralo." Takodje, smatraju delioci pravde da su "navodi odbrane o odgovornosti Vise komande neprihvatljivi, jer su to priznanja za neko drugo vreme doktrinarnog karaktera." Usledilo je nabrajanje naoruzanja koje je Korpusu povereno. O ljudima - ni reci. A ni od njih.

Velimir Ilic