CRVI MEDjU NAMA

,AIM, Beograd, 1.1.95. Da nije bilo "Borbe" (one koju srpski rezim upravo pokusava da svim sredstvima udavi) i prilicno skromne najave u "Politici", malo ko u Beogradu bi uopste znao da je u prvoj polovini decembra nekoliko stotina srpskih intelektualaca ucestvovalo na savetovanju odrzanom pod nazivom "Ujedinjenje srpskih zemalja". Ono malo novinara sto je pratilo ovo "nacionalno savetovanje" odrzano u Kongresnom centru "Sava", tvrdi da je organizacija tog skupa bila prilicno ambiciozna i da je svaka izgovorena rec pazljivo snimana sa nekoliko kamera. Po svemu sudeci, cinjeno je to za istorijske ili policijske arhive, s obzirom da se gotovo nista od onoga sto je na ovom savetovanju izgovoreno, kasnije nije moglo cuti i videti na drzavnoj televiziji.

Razloge za ignorantski odnos rezimskih medija prema tako ambiciozno postavljenoj temi - ujedinjenju srpskih zemalja - svakako ne bi trebalo traziti u cinjenici sto su se organizacije ovog skupa prihvatile neke "egzoticne" srpske partije i njihovi lideri bez gotovo ikakvog uticaja. Na listi pozvanih bili su "svi znacajni srpski intelektualci", predstavnici partija, pokreta, drustava i udruzenja Srba iz zemlje i dijaspore, bas kao i pre osam meseci kada je na istom mestu, i sa manje-vise istim ambicijama, odrzan "Drugi kongres srpskih inetelektualaca". Tada, pre osam meseci, drzavni mediji su danima unapred objavljivali izvode iz najvaznijih referata pripremljenih za ovaj Kongres. Ujedinjenje srpskih zemalja bilo je u to vreme "aktuelna" i sasvim legitimna tema, Kongresu je prisustvovalo vise od hiljadu ljudi, jedan od glavnih organizatora bio je dr Mihailo Markovic, ideolog vladajuce Socijalisticke partije Srbije, a u prvom redu, kao najuvazeniji gost, sedeo je lider bosanskih Srba dr Radovan Karadzic.

Od tog Drugog kongresa srpskih intelektualaca (prvi je odrzan u Sarajevu u martu 1992., neposredno pred pocetak rata u BiH), mnogo toga se promenilo u zvanicnoj politici Beograda. Ujedinjenje je prestalo da bude toliko aktuelna tema, Karadzicu je zabranjeno da prelazi Drinu, a dr Mihailo Markovic je bas na dan novog savetovanja o srpskom ujedinjenju bio negde na putu. Uoci ovog skupa, potpredsednik socijalista dr Borisav Jovic se javno upitao - cemu uopste prica o ujedinjenju u trenutku kada je medjunarodna zajednica Srbima u Republici Srpskoj upravo priznala pravo na konfederaciju sa SR Jugoslavijom.

Iako se oko toga ne slazu previse sa dr Jovicem, na savetovanju se nisu pojavili ni predstavnici opozicionih parlamentarnih stranaka. Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Draskovic nije, doduse, ni bio pozvan posle incidenta na Drugom kongresu intelektualaca kada je "zaplivao uzvodno" i prisutne akademike u dvorani (pracen silnim zvizducima i protestima), optuzio da su Srbe u Bosni gurnuli u besmisleni rat. Tako se dogodilo da ovoga puta u Centru "Sava" nije bilo ni oceva, ni ocuha nacije, vec uglavnom njihove vanbracne dece i estradnih nacionalista cije poruke nisu shvacene previse ozbiljno. Vlasti u Beogradu procenile su kako bi ovaj skup koji nije pod kontrolom rezima, lako mogao biti pretvoren u tribinu Srbima preko Drine i direktnu podrsku Radovanu Karadzicu, pa su odlucile da je najuputnije da ga u potpunosti ignorisu.

Svesni toga da su marginalizovani, ucesnici savetovanja su odustali od toliko omiljene prakse na ovim prostorima - da sve sto se izgovori u ovakvim prilikama unapred proglase "istorijskim". A bez te ambicije da se "pozira za istoriju", sve je zvucalo prilicno mlako. Nije se preterivalo u tako omiljenom opijanju nacionalnim vrlinama, niti toliko insistiralo na srpskim posebnostima bez kojih se ranije nije moglo. Izostale su cak i ocekivane zestoke osude srpskih vlasti zbog uvodjenja blokade na Drini.

Sudeci po onome sto je na kraju doprlo do javnosti, savetovanje o ujedinjenje srpskih zemalja svelo se uglavnom na "dzeziranje" na temu "sve za srpstvo, srpstvo nizasta". Vecina ucesnika ovog skupa ocenila je da je formulisanje srpskih nacionalnih interesa, te potom formiranje jedinstvene srpske drzave "od cetiri postojece", dugorocni i temeljni nacionalni zadatak. Najvece nestrpljenje oko ujedinjenja i zalaganje za obrnut red stvari (prvo drzava, pa program), pokazao je slikar Milic od Macve koji je za govornicom porucio: "Ne mozemo mi ovde vise da proveravamo, ili - sacuvaj me boze - sumnjamo u mogucnost ujedinjenja srpstva, nego da ujedinjenju pristupimo, i to odmah. Ne mogu, i necu vise da cekam."

Slicnu nestrpljivost i nezadovoljstvo trenutnim ponasanjem Beograda pokazali su mnogi ucesnici ovog savetovanja. "Nicija ljubav nije neiscrpna i zato upozoravam Srbiju da ni ljubav brace preko Drine nece biti vecna ako se Srbija bude ponasala kao maceha, a ne kao majka", upozoravao je knjizevnik Momo Kapor koji je ujedno primetio da centar srpstva ne treba da bude samo Srbija, vec to mogu biti i druge srpske zemlje. Teza o Palama kao pravoj prestonici srpstva danas, postala je kasnije i jedno od opstih mesta ovog skupa. Tako se, na primer, moglo cuti da u Srbiji zive nekvalitetni, istroseni i ostareli Srbi, a preko Drine, oni pravi i "kvalitetni". Razloge za hitno ujedinjenje svih srpskih zemalja istoricar Rastislav Petrovic pronasao je upravo u potrebi da se obnovi i osvezi srpska krv. Po njegovim recima, "hitno ujedinjenje je neophodno jer su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, kao dve novonastale srpske drzave, sveza krv koja treba da ulije snagu Srbiji i Crnoj Gori."

Celnicima iz potencijalno nove srpske prestonice sa Pala bilo je, zbog srpsko-srpskih sankcija, onemoguceno da se pojave u Centru "Sava". Predsednik Skupstine bosanskih Srba Momcilo Krajisnik uputio je skupu pozdravni telegram u kome se porucuje da "Srbi prvi put imaju ozbiljnu sansu da stvore jedinstvenu drzavu, cega mnogi savremenici nisu svesni." Jedan od celnika SDS u RS, Velibor Ostojic je u svom telegramu bio mnogo konkretniji, pa je kao glavne prepreke na putu ujedinjenja pomenuo - recidive komunizma, jugoslovenstva i gradjanskih ideologija. Potpredsednik RS dr Nikola Koljevic je tvrdio da "ujedinjena srpska drzava nece biti pretnja drugim narodima, vec garancija mira na Balkanu". Telegram je poslao i vodja krajinskih Srba Milan Martic, ali je od njegovih konvencionalnih poruka neuporedivo vise ostalo zapazeno ono sto je na samom skupu, u ime SDS Krajine, izrekao Branko Peric. "RSK nece prihvatiti nijedan vid autonomije u okviru Republike Hrvatske. Nasi zahtevi su samostalna srpska drzava i svi ovi pregovori su dobijanje na vremenu da bi mi Srbi imali vremena da stvorimo jedinstvenu srpsku drzavu," porucio je Peric.

Sa najvise programskih ambicija na ovom savetovanju govorili su dr Aleksandar Draskovic i dr Veselin Djuretic. Prvi je insistirao na utvrdjivanju nacionalnog, strategijskog, politickog programa koji Srbima odavno nedostaje. "Bez tog programa smo dezorijentisani", tvrdio je dr Draskovic i dodao da nijedna institucija - Univerzitet, Akademija nauka, kao ni politicke partije i organizacije, nisu do sada pokusale da jasno definisu i utemelje celovit srpski nacionalni program. Zato je, po recima Draskovica, neophodno stvoriti takvu duhovnu klimu medju Srbima da bi se ideja i potreba o jedinstvu i ujedinjenju pretvorila u kolektivnu svest, ili bar svest vecine.

"Kolektivni duh naroda nepoklebljivo tezi svesrpskom jedinstvu i to je cinjenica koja mora biti odlucno predocena svim protivnicima", jedna je od poruka istoricara dr Veselina Djuretica, koji je sve glavne teze iz svog govora razradio kasnije i u nedeljniku "Pravda". Srbi, po negovom misljenju, jos nisu spremni za kraj rata i svako popustanje pod pritiscima Zapada je znak slabosti. "Pouke i poruke istorije stavljaju u prvi plan srpsko resenje - drzavu svih Srba", kaze dr Djuretic, "dok dato medjunarodno okruzenje namece rjesenja koja srpsku sudbinu svode oko avnojske Srbije i Crne Gore, blokadom savezne drzave i zahtjevima da prepusti drugima sve ono sto su Srbi izgubili u vrijeme svojih nadnacionalnih zanosa. Od onih u BiH se trazi da dio svojih prostora prepuste naslednicima eksponenata osmanlijske politike. U isto vrijeme, Hrvatima ostavlja cjelokupnu morsku obalu, zonu uglavnom pokatolicenih Srba, cak i dio koji su dobili perfidnim ucjenama uoci Drugog svjetskog rata..."

Zakljucak dr Djuretica je, da je posle svega, "najrealnija ona politika koja opstojava na braniku srpskih zemalja i izvire iz oslobodilackih pobjeda i koja pociva na njihovim velikim tekovinama - RS i RSK. Politika koja prema ovim rezultatima oblikuje svoj glavni nacionalni cilj. A on je - jedinstvena srpska drzava." Alternativa je, kaze dr Djuretic, defetisticki "politicki realizam" koji provocira velike medjusrpske sukobe i odlaze konacno resenje srpskog problema.

Uprkos pojedinacnim naporima da se uoblice neki programski temelji srpskog nacionalnog programa, ucesnici ovog jednodnevnog savetovanja o srpskom ujedinjenju razisli su se uglavnom u uverenju da od tog posla za sada nema nista, jer to u ovom trenutku ne zeli aktuelna srpska vlast. Slicni projekti izrade nacionalnog programa propadali su i u mnogim ranijim prilikama, cak i onda kada su na kongresima intelektualaca uspevali da se zajedno nadju predstavnici vlasti i opozicije. Uvek u slicnim prilikama sve bi iznova zapinjalo oko toga ko je u tom poslu stariji, ili ko polaze autorstvo na nacionalni program. U medjuvremenu, vlast je (bar privremeno) izgleda odustala od takve ambicije, uz obrazlozenje koje je nedavno u jednom novinskom intervjuu ponudio akademik dr Mihailo Markovic:" U pocetku smo smatrali da svi Srbi treba da zive u jednoj drzavi, ali kada se medjunarodna zajednica tome suprotstavila, shvatili smo da taj cilj ne mozemo sada ostvariti, vec da moramo zastiti narod u Bosni i Krajini."

Nekako u isto vreme i najveci deo elitne srpske nacionalne inteligencije napustio je, kako je to jednom primetio knjizevnik Matija Beckovic, "pomahnitali voz" u kome se nekoliko godina vozio. Neki od njih su to ucinili uvereni da su u budjenju srpskog naroda i formulisanju njegovih vitalnih ciljeva i interesa bili zestoko izmanipulisani. Drugi, da su "kao transmisiona energija" i sami pomogli manipulisanje narodom. Ne mali broj njih zacutao je, shvativsi da je, kako to objasnjava Aleksa Djilas, "prihvatio huskacki nacionalizam i konzervativnu politiku, ciji je cilj bila teritorijalna ekspanzija."

U takvoj situaciji, posla izrade nacionalnog programa i crtanja granica prihvatio se uglavnom onaj deo inteligencije koja je od pocetka rata navukao maskirne uniforme i bavio se naucnim i knjizevnim otkricima o "Srbima kao nebeskom narodu", ili narodu "sa posebnom telesnom temperaturom". U tom pogledu, nedavno savetovanje o mogucnostima srpskog ujedinjenja, nije donelo neke posebne inovacije i s pravom je potpuno gluvo odjeknulo u srpskoj javnosti. Neku posebnu novinu ne predstavlja, cak, ni insistiranje advokata Veljka Guberine da bi trebalo podrzati Italijane u njihovoj nameri da se vrate u Istru, kako bi se dodatno opteretili Hrvatska i Slovenija "jer su to i zasluzili". Slicno bi se moglo reci i za tezu izvesnog Trifuna Damjanovica o potrebi likvidacije "crva medju nama". "Losim", "nekvalitetnim" i "umornim" Srbima i ranije se pretilo, i to neuporedivo ozbiljnije i konkretnije. Ovoga puta pretnju niko nije shvatio preterano ozbiljno, ali teza o "srpskim crvima medju nama" zaista predstavlja inovaciju koju vredi zabeleziti.

Nenad Lj. Stefanovic (AIM)