1995: GODINA PRESTROJAVANJA OKO KOSOVA

Gotovo sve analize kosovske situacije su sumorne. Jos jedna godina protekla je u "praznom hodu", ali i sa nesmanjenim intenzitetom napetosti i ratnog rizika. Zbog toga se cini kao da na Kosovu nema niceg novog, ni inicijativa koje bi problem mogle pokrenuti sa mrtve tacke, ni spremnosti da se zapocne dijalog. A kada se toj sumornoj slici doda nemoc medjunarodne zajednice da zaustavi rat u Bosni i opredeli se za jasne principe resavanja balkanske krize, problem Kosova cini se jos bezizlaznijim. Ipak, problem Kosova je od one vrste koja ne podnosi dugu blokadu i tapkanje u mestu. Vec krajem 1993 godine bilo je znakova i najava da ce se kosovski proces ubrzati, ali su onda naisle neocekivane komplikacije u Bosni, i Kosovo je ponovo moralo da ceka. Medjutim, u poslednje vreme mnoge vazne medjunarodne instance izjavljuju da je takvoj politici cekanja dosao kraj. Najdecidivnija je u tom smislu izjava ministarskog saveta Evropske Unije u kojoj se kaze da se "Kosovo ne moze zaboraviti zbog Bosne" i da je doslo vreme da se "otvori ovo vec dugo vremena odlagano pitanje". Generalna Skupstina UN usvojila je 23. decembra posebnu Rezoluciju o Kosovu u kojoj se Srbija i tzv. SR Jugoslavija veoma ostro osudjuju zbog represivne i diskriminatorske politike na Kosovu. U Rezuluciji se zahteva ukidanje diskriminatorskih zakona i mera koje su uvedene posle 1989. god., "stvaranje istinskih demokratskih institucija na Kosovu, ukljucujuci Parlament i sudstvo" kao i "respektovanje volje stanovnistva [Kosova], kao najboljeg nacina za sprecavanje zaostravanja konflikata". I novi predsedavajuci KEBS-a, madjarski ministar inostranih poslova Laslo Kovac, dao je izjavu u kojoj se u slicnom tonu govori o krsenju ljudskih prava na Kosovu, u Vojvodini i Sandzaku i merama koje treba preduzeti kako bi se sprecilo pogorsavanje stanja i novi rat. Cini se kao da Evropa i svet vise ne zele da budu zateceni i iznenadjeni, kao sto je to bilo u slucaju Bosne, i da traze moduse za primene preventivne diplomatije u preostalim kriznim zaristima na Balkanu, i to pre svega na Kosovu. Zbog toga jacaju pritisci na Srbiju, ali i na albansko rukovodstvo na Kosovu, da se zapocne dijalog i pronadje resenje. Pored ranijih ideja o specijalnom statusu i visokoj autonomiji sa elementima drzavnosti (parlament i vlada, nezavisno sudstvo, prosvetna i kulturna autonomija), koje su zagovarale diplomatije svetskih sila, sada je u diplomatskom opticaju i ideja preventivnog civilnog protektorata nad Kosovom, koju je vec dugo zagovarao lider kosovskih Albanaca, dr Ibrahim Rugova. Nakon nedavnog susreta Rugove sa Klausom Kinkelom u Bonu, nemacko ministarstvo spoljnih poslova dalo je izjavu u kojoj se kaze da se resenje Kosova mora traziti u okviru globalnog pristupa balkanskoj krizi i da se "u tom slucaju moze govoriti i o sansama za jedan civilni protektorat na Kosovu". Ibrahim Rugova imao je nedavno diplomatsku turneju tokom koje je posetio Albaniju, Svajcarsku, Belgiju, Holandiju, SAD i Nemacku, sto je uticalo na blagi porast optimizma Albanaca. Sam Rugova je u intervjuu za nedeljnik "Koha" rekao da su svi njegovi sagovornici, visoki zvanicnici ovih prijateljskih zemalja, bili saglasni sa njim da se na Kosovu moraju "preduzeti preventivne mere i da je neophodna preventivna diplomatija kako bi se sprecio konflikt". Rugova je takodje uveren da ce se "sledece godine [1995] pitanje Kosova rangirati na listama za politicko resenje" i da je "uveren da ce to resenje biti srecno za sve nas". Za razliku od optimisticnog Rugove, koji je u ovoj godini "praznog hoda" uspeo da prebrodi i sanira jake tendencije unutrasnjeg raskola u albanskom pokretu na Kosovu, koje su mogle ugroziti i njegov polozaj lidera, u Srbiji u vezi sa Kosovom preovladava uglavnom zabrinutost i pesimizam. Iako zvanicni Beograd i dalje ponavlja da nece biti popustanja oko Kosova, kao da to cini sa splasnjenim entuzijazmom i tromo, preko volje. Pokusaji da se otvore kanali kontrolisanog dijaloga sa Albancima, nisu uspeli. Srpski rezim nije uspeo da pronadje niti da stvori kosovske Abdice. Zbog toga srpski rezim prakticno i nema nekih drugih sredstava za aktivniji pristup kosovskom pitanju, sem intenziviranja policijske represije. To se videlo i nedavno, kada je ponovo oziveo srpski pokret otpora na Kosovu, koji ima radikalno antialbansku politicku platformu, ali ovoga puta nastupa protiv Milosevicevog rezima, zato sto nije ispunio njihova ocekivanja i obecanja koja je dao. Da bi nekako neutralisao ovaj pritisak kosovskih Srba, koji navodi vodu na mlin sve snaznije nacionalisticke i prokaradzicevske opozicije u Srbiji, Milosevic je na Kosovu organizovao novi policijski spektakl hapsenja i batinjanja oko 200 pripadnika sindikata otpustenih radnika bivseg SUP Kosova, kao navodnih organizatora Ministarstva unutrasnjih poslova Republike Kosovo. Ali, ova akcija nije mnogo uticala ni na ekstremne srpske nacionaliste, koji spremaju nove akcije pritiska na rezim, a nije mnogo uplasila ni Albance. Kosovo moze uskoro postati ozbiljan i spoljni i unutrasnji problem za srpski rezim. Milosevic je u 1994. godini stvorio sebi vise manevarskog prostora nego sto ga je imao prethodnih godina, nudeci se svetu kao kljucna figura za resavanje balkanske krize. Raskid sa Karadzicem, kojem je ostavio da se brine za sudbinu prekodrinskih Srba, vratio mu je delimicno ugled i poziciju "mirotvorca", i on se sada strateski prestrojava za buducu odbranu Kosova i odredjivanje polozaja Srbije u odnosu na juzne i istocne susede. Medjutim, kooperativnost u resavanju bosanske krize ne garantuje Milosevicu da ce mu biti otpisani racuni koje treba da polozi za represivnu politiku na Kosovu, ali i gusenje demokratskih institucija u samoj Srbiji (najnoviji slucaj sa preuzimanjem i gusenjem "Borbe"). Miloseviceva medjunarodna pozicija zapravo nije uopste ni sigurna a ni ruzicasta. To sto lord Oven voli da caska s njim, ili sto je dobio prostora na Si -en-enu, ne znaci da je njegov politicki rejtin mnogo bolji nego ranije. Zbog toga Milosevic trazi ventile i nudi se gde god moze da ima kakav probitak ili popust. I pokusava da napravi spektakularne strateske manevre i proboje, kako bi Srbiju izvukao iz medjunarodne izolacije, u koju ju je sam uvukao. U tom svetlu treba gledati i Milosevicevo ponovno ozivljavanje ideje o stvaranju konfederacije Srbije sa Grckom, ali sada prosirenu sa dve druge clanice koje bi tu konfederaciju zaokruzile u jednu geo-politicku celinu. Prema Milosevicevoj zamisli u tu konfederaciju trabale bi da se ukljuce i Bugarska i Makedonija. U sustini Milosevic juznim i istocnim susedima nudi sklapanje pakta slicnog onome iz 1912 godine, kada su Srbija, Bugarska i Grcka zajedno usle u balkanski rat pre sega da bi sprecile stvaranje albanske etnicke drzave (kada su albanski ustanici u leto 1912 vec bili oslobodili Skoplje). Milosevic, dakle, poziva stare saveznike Srbije da se opet ujedine protiv "albanske opasnosti". Istovremeno, ideja ovakve konfederacije vodila bi objektivno ka stvaranju pravoslavne balkanske alijanse, sa dva geo-politicki jasno raspoznatljiva cilja: prvi, nova konfederacija dobila bi funkciju koridra protiv ponovnog otvaranja i aktiviranja albanskog pitanja, odnosno pre svega za sprecavanje otcepljenja Kosova i jacanje albanskog faktora u Makedoniji; i drugi, bio bi stvoren mnogo siri zastitni pojas za sprecavanje ponovnog vojnog, politickog i ekonomskog prodora Turske na Balkan. Milosevic takodje pokusava da razbije snaznu tursku inicijativu za obnavljanje alternativne kopnene komunikaciju Evrope sa Bliskim Istokom na trasi drevne Via Ignatije, koja prolazi kroz Albaniju, Makedoniju i Bugarsku. Srpski predsednik ponudio je Grcima i Makedoncima kompromis u vezi sa njihovim sporom (detalji ponude nisu poznati), svakako zasnovan na antiturskoj i antialbanskoj platformi. Ali, da bi ovaj plan uspeo, pored Grka i Makedonaca, koji ce se jako kolebati (Gligorov se vec izjasnio protiv ove konfederacije), trebalo bi nekako ubediti i Bugare da je pravoslavna konfederacije u njihovom interesu. Medjutim, Bugarska je jasno stavila do znanja da nije zainteresovana i tesko je ocekivati da ce u njenoj strateskoj orijentaciji doci do vecih promena. U Bugarskoj, inace, postoji i tradicionalno nepoverenje prema Srbima, secanje na verolomstvo iz 1912, kada su Srbi osvojili delove Makedonije koje su prema tajnom sporazumu trebali da pripadnu Bugarskoj. Bugari su do sada uglavnom vodili politiku cija je deviza bila sto blize Zapadu i NATO-u. NATO se vec odlucio da se prosiri na delove Istocne Evrope koji su ranije bili deo ruskog (sovjetskog) dominiona. I EZ je nedavno odlucio da se prosiri na istok, time sto bi Poljska, Ceska, Slovacka, Madjarska, Rumunija i Bugarska oko 2000 godine postale njene clanice. Bugarska ima, dakle, veoma primamljive ponude i verovatno nece uopste biti zainteresovana da udje u nesigurne regionalne alijanse, koje se osnivaju sa ciljem da se osigura politicka hegemonija Srbije ili Grcke. Parola "Balkan

• balkancima", koji zagovaraju neki grcki krugovi, a sada i Milosevic, zapravo izrazava sebicne, hegemonisticke interese srpske i grcke politike, i moguce je da je insiprisana iz nacionalistickih i panpravoslavnih krugova u Rusiji, koji bi zeleli da stvore pravoslavnu konfederaciju, ili bar Pravoslavnu konferenciju (analognu Islamskoj konferenciji). Srpski rezim i deo srpske elite shvata da se sa novim evropskim poretkom, koji je u formiranju, srpski deo Balkana stavlja pod puno evropsko okruzenje. Ako Madjarska, Rumunija i Bugarska uskoro postanu clanice EZ, a clanovi EZ bi zeleli biti i Makedonija i Albanija, srpske drzavice ce ostati kao enkave u Velikoj Evropi. Pitanje je sta uopste zeli Srbija zarazena nacionalizmom? Hoce li se vratiti zapadnom modelu zajednice ili ce preovladati neka vrsta pravoslavnog fundamentalizma. Postavlja se i pitanje ne koristi li ekstremna Rusija Srbiju (ali i obratno, ekstremna Srbija ruske interese) za pokusaj stvaranja neke vrstu mostobrana za ocuvanje ruske interesne sfere na Balkanu? I da li je pravoslavlje poslednji adut za ozivljavanje imperijalnih ambicija Rusa? Albancima odgovara stvaranje nove evropske konfiguracije. Ona im daje izglede za politicko resavanje njihovog nacionalnog pitanja. Dugorocno, a verovatno i srednjorocno, oni bi trebali da realizuju osnovne nacionalne ciljeve. Medjutim, pitanje Kosova osteje veoma eksplozivno i u kratkorocnom aspektu. Nervoza srpskim militaristickih krugova, koji su svesni da vreme radi za Albance, moze dovesti do naglog zaostravanja pa i novog rata. Kako ce se u tom slucaju ponasati svetske sile, ne moze se sa sigurnoscu predvideti. Amerikanci su vise puta ponovili da nece dozvoliti novi rat. Medjutim, primer Bosne pokazao je da su i najzesce verbalne osude i pretnje ostale bez konkretne reakcije. Zapad do sada nije spreman da udje u vojnu intervenciju. I nije iskljuceno da ce se tako ponasati i u slucaju srpsko-albanskog rata. Medjutim, vecina analiza kaze da rata ipak nece biti. On se za Srbe trosi u Bosni i Hrvatskoj. Svetskoj diplomatiji ostaje mogucnost da ostvari efektivni pritisak na Srbe, vezujuci resavanje pitanja Srba u Bosni i Hrvatskoj za kosovsko pitanje. Milosevic bi mogao da presece ovaj gordijev cvor.

Shkëlzen Maliqi, AIM Pristina