UBITI PTICU RUGALICU
Deset Avramovicevih zapovesti
Jugoslovenski planeri se ponasaju kao da se sa cvrstim dinarom ove jeseni nista nije dogodilo i da iduca godina moze biti ista kao i ova - godina "ekonomskog cuda na Balkanu"
, AIM, Beograd, 28. 12. 94. Jugoslovenski guverner Dragoslav Avramovic mozda nije slucajno izabrao bas Svetog Nikolu, 21. decembar, da na drzavnoj televiziji najavi program ekonomske politike za 1995. godinu. Ako je mislio da ce mu zastitnik pomoraca pomoci da ponovo prebrodi ekonomsku oluju, uglavnom istim metodima s kojima je u januaru iste godine zaustavio hiperinflaciju, onda se previse uzda u srecu, o kojoj je sam toliko puta govorio. Promovisuci novi program u deset tacaka, zbog cega je on nazvan "Deset Avramovih zapovesti", jugo slovenski guverner ovoga puta nije lansirao nijedno novu doskocicu, vec je najavio, a na poslednjem zasedanju saveznog parlamenta i potvrdio klasican heterodoksni antiinflacioni plan.
U najkracem, u ovih deset tacaka ekonomske politike za novu godinu predvidja se potpuna budzetska ravnoteza, zamrzavanje monetarne mase, podizanje kamata, nacelna sloboda formiranja cena uz antimonopolsku drzavnu kontrolu, zamrzavanje plata, dvostruki devizni kurs, dodatno opterecivanje uvoza, zaustavljanje sverca i pojacana kontrola finansijskih transakcija. Posle Avramoviceve najave ovakve politike, crni kurs dinara je naglo pao sa 1,8 na oko 1,5 dinara za nemacku marku, ali se tom signalu niko nije obradovao. Svi su taj simptom shvatili, ne kao znak povratka poverenja u dinar, vec kao zavrsni dokaz da je guverner Avramovic, birajuci izmedju inflacije i recesije-izabrao recesiju. To je istovremeno i glavna vrlina i glavna mana njegovih "zapovesti". Jer, crni kurs deviza na trenutak je pao zato sto niko vise ne juri devize da bi nabavio materijal za novu proizvodnju, a uvoznici zbog najavi "specijalnog uvoznog doprinosa" i carinskog obuhvata celokupnog uvoza, otkazuju nabavke u svetu.
Znatan rast crnog deviznog kursa ove jeseni, ne samo da je bio znak da drzava suvise podrgreva proizvodnju i potrosnju, vec je istovremeno signalizirao da se privreda priprema za ozbiljnije labavljenje svetskih sankcija i da pokusava da dodje do sredstava za neophodan uvoz i da se tako spremi za neko razdoblje opsteg ekonomskog poleta. Nazalost, na taj nacin je ponovo potpaljena inflacija, a neko brzo oslobadjanje jugoslovenske ekonomije od svetske blokade jos nije na vidiku. Tako se jugoslovenska ekonomija nasla u polozaju davljenika koji je taman poceo da uzima vazduh, a okolnosti ga ponovo guraju pod povrsinu.
Prema konjunkturnom barometru koji redovno priprema Ekonomski institut u Beogradu, prvi put ove godine velika vecina anketiranih privrednika (preko 70 odsto) prognozira pad proizvodnje u naredna tri meseca, a znatan broj medju njima (41 odsto) istovremeno najavljuje povecanje cena svojih proizvoda. Taj stagflacioni fenomen jugoslovenska ekonomija poznaje odavno. U zemlji u kojoj dominira drzavna i paradrzavna svojina, sa padom proizvodnje normalno idu poskupljenja, jer se u visak traznje ne sme dirati. Avramovic sada hoce da pokusa da tu traznju bez pokrica-sasece. Sa velikim zakasnjenjem on priznaje da "ne moze narod kao celina, kroz inflaciju da finansira postojanje struktura koje ne mogu da opstanu". Suvise je, medjutim, u SRJ takvih preduzeca koja "opstaju uprkos sankcija" (to jest opstaju na dotacijama), da bi ih nova ekonomska politika mogla likvidirati. Zato se "povratak inflaciji" cini kao neminovnost 1995. godine, posle ovogodisnjeg predaha sa relativno stabilnim novcem. Glavni problem, kako Avramovicevih deset tacaka, tako i svih budzeta koji se u skupstinama SRJ, Srbije i Crne Gore uzurbano usvajaju ovih dana, nalazi se u tome sto ignorisu "puzajucu inflaciju" koja je vec potkopala i dinar i sve racunice drustvenog proizvoda i koja se nezadrzivo prenosi u iducu godinu. Prema misljenju profesora dr Jovana Rankovica, tekuca stopa inflacije u 1994. godini je oko 120 odsto, i ona se gotovo neumitno prenosi u iducu godinu, pa deluje neobicno da se svi bilansi sada grade na nerealnoj premisi da sledi godina bez inflacije. Istina, projekti novih budzeta se zapravo grade na tom "skrivenom" umanjenju vrednosti dinara, ali autori tih budzeta to nece javno da priznaju, pa imaju muku da objasne prividne nelogicnosti u njihovim zakonskim projektima.
Obicnim ljudima je zaista tesko dokazati zasto se, na primer, projekat srpskog budzeta za iducu godinu naziva projektom "restriktivnog budzeta", kada se planira njegovo povecanje za 74,7 odsto, uz planirani rast drustvenog proizvoda u iducoj godini za 7 odsto. Posto predlagaci budzeta nece da priznaju ovogodisnju inflaciju koja je "naduvala" drustveni proizvod, a naduvace ga dakako i iduce godine, oni restriktivnost svojih planova obrazlazu tvrdnjom da se ucesce drzavne potrosnje u drustvenom proizvodu nece povecavati. Prema tom razvikanom stavu srpski budzet za iducu godinu od 4,99 milijardi dinara, crnogorski od oko 0,5 milijardi i jugoslovenski od oko 2,12 milijardi, zajedno sa penzijama i zdravstvenom zastitom nece premasiti 41,16 odsto ocekivanog drustvenog proizvoda iduce godine. Sve je to, medjutim, jedna magija. Niko zapravo ne zna koliki je stvarno drustveni proizvod Jugoslavije ni u ovoj godini, a za iducu godinu tesko je prognozirati i isti ovakav.
Na pocetku godine, dok je jedan dinar stvarno vredeo jednu marku, za 1994. godinu je planiran drustveni proizvod od oko 16 milijardi dinara(maraka). Sada, kada je dinar verovatno prepolovljen, govori se o neprognoziranom porastu proizvoda na preko 19 milijardi dinara, a za iducu godinu se ocekuje "novostvorena vrednost" od 21, 5 milijardi dinara. Realno, ako se drzimo procena kretanja industrijske proizvodnje od koje se ove godine ocekuje porast manji od 1 odsto, moglo bi se reci da
- Jugoslavija nije u sustini postigla nista vise nego katastrofalne
- ali je to malo, uz pomoc stabilnog dinara i miroljubivije politike, uspela pravednije da podeli stanovnistvu.
Umesto na rat i bogacenje politicke superstrukture, ono sto je stvoreno je deljeno stanovnistvu, pa su plate ove godine realno povecane za deset puta. Sada se one zamrzavaju, jer drzava nece da izgubi kontrolu nad ekonomijom i standardom svojih gradjana. Uostalom, ona i nije stvorila mehanizme preko kojih bi gradjani, a ne aparat, opredeljivali potrosnju, jer ovde i dalje nema finansijskog trzista, privatizacija je potpuno zaustavljena, a drzava cak javno najavljuje da nece kupovati novac po pravilima trzista (nece je biti na berzi).
Guverner Avramovic, koji je uprkos svojih poodmaklih godina stalno "drzao inicijativu" i tako hrabrio jugoslovensku ekonomiju da udje u poslove, sa svojih "deset zapovesti" priznao je da je "izgubio svezinu". Mozda je ipak dobro sto je i sam shvatio da se inflacija ne moze na duzi rok gasiti "bezbolno" (on se pre nekoliko meseci pohvalio da je postigao ogroman stabilizacioni uspeh, koji Jugoslaviju nije kostao nijednog centa), pa sada mora da ide na dosadan i bolan, recesioni antiiflacioni model ekonomske po litike. Da li ce taj spori, mukotrpni, siromaski put ka ekonomskom izbavljenju Jugoslavije doista imati stalnu politicku podrsku, nemoguce je proceniti ovog trenutka. Verovatno nece, jer srpski premijer Mirko Marjanovic, verovatno gaseci primedbe na "defanzivni karakter" planirane politike s vrha vlasti, vec bucno izjavljuje da ce proizvodnja porasti u naredna tri meseca za 30 odsto. Kao da ne vidi silne restrikcije elektricne energije (van Beograda, 12 sati dnevno), kao da ne vidi strasnu nelikvid nost banaka (one drze 1 odsto novcane mase), kao da ne vidi ubrzani porast cena (u novembru su vec poskocile za oko 7 odsto). Uostalom, posto se u Jugoslaviji nezavisni mediji gase jedan po jedan, mozda idemo ka modelu privrede koji ce po javnim informacijama raditi savrseno, a u sustini nece raditi nista.
Dimitrije Boarov, AIM