PRESUDA "BORBI" I SRBIJI

Aleksandar Nenadovic Promene i prividi

,AIM, Beograd, 26.12.94.

Jednog dana, ko zna kada, u buducnosti koja je, blago receno neizvesna, u Srbiji koja ce, valjda, biti manje uda- ljena od razvijenijeg, modernog sveta, secanje na zao udes beogardske "Borbe" na izmaku 1994. moglo bi ovako da pocne:

-Tog prohladnog decembarsko jutra, na ulicama zapus- tene prestonice nije bilo uobicajene, pretpraznicke vreve a ni reklamnih ili bilo kakvih znakova da se Bozic i Nova godina blize. Zbog sve cescih, prinudnih iskljucenja st- ruje, citav zivot svaki cas tone u mrak koji traje sve du- ze;bilo kakvo, pa i praznicko opustanje kao da postaje privilegija proredjene, pretezno novobogataske manjine. . .

. . . Retki prolaznici sporo se krecu zbog mestimic- ne poledice. Samo se prozebli saradnici i urednici "Borbe" svesrdno trude ne bi li i licnim prkosom pokazali da jos ima nade. Potpomognuti kolegama iz drugih nezavisnih redakci- ja, brane obraz novinarskog poziva tako sto sami, na ulici, prodaju vanredno izdanje lista kome je vlast, dan pre toga, iz nebuha, uputila svoga ministra sa ovlascenjem da pre- uzme duznost direktora i glavnog urednika. . .

. . . Na uglu Nusiceve i Kosovske, pokraj kolportera- amatera iz "Borbe", sredovechna zena glasno se jada:"Eh, kad bih mogla bar sina, diplomca, da zbrinem, da ga posaljem u svet. Ovde je sve manje mesta za bilo kakvu nadu;poslednje je vreme za kartu samo u jednom pravcu. . . "

xxx

Ako iko ikad bude imao vremena i potrebe za takvo podsecanje na prizore iz Beograda i Srbije s kraja 1994, ima- ce, pretpostavljamo, i dovoljno razloga, mozda vise nego sto mi imamo sada, da se upita: nije li aktuelna srpska vlast, kako bi Anglosaksonci rekli, pucala sebi u petu, odlukom da (u iz- vodjenju vlade SRJ) zadavi nezavisnu beogradsku "Borbu"?

Na prvi pogled, takva pretpostavka izgleda zapanjuju- ce nevina. Kao da se zaboravlja sta je, ili koga je sve, ta ista vlast, dosad, bez veceg otpora, sklanjala sebi s puta-sto u ime prekodrinskog "otadzbinskog rata" protiv Hrvata i Bo- snjaka, sto u ime mira posle "nesumnjivih pobeda" srpskog oruzja. Uvek je mogla da racuna na masivnu, ili bar dovoljnu podrsku naroda u kojem vecina nije imala pojma sta, recimo, pise "Borba" ili bilo koja, cak i "zavisna" novina.

Za vlast i vecinu na koju se ona oslanja, bilo je, i ostaje, vise nego dovoljno ono sto kaze i uslika drzavna radio i TV mreza. A nije tajna kako to funkcionise. Vladaju- ca stranka (SPS), odnosno njoj podredjena drzavna uprava, ne moze ni slucajno ostati bez podrske sve dok neposredno ili posredno, suvereno kontrolise najvaznije kanale javne komunikacije. Sama, drugim recima, oblikuje javnost, tj. nacio- nalni i drzavni interes na koji se poziva. Tako stecenu po- drsku onda usmerava na svoje prioritete medju kojima je, da- kako, najvazniji da vlast ne ispusti iz svoje ruke.

Kroz tako ispletenu mrezu, opozicija, i kad je izgle- dalo da joj rastu izborne i druge sanse, nije dosad uspeva- la da se probije;u toj mrezi se, stavise, dobrim svojim delom i sama upecala. Suvise je razjedinjena da bi bila efi- kasnija. A takva je i zbog toga sto je vise radikalno nacio- nalisticka nego li neopozivo demokratska i parlamentarna.

Ovakva kakva je, opozicija moze, katkad, da osujeti, ili odlozi ponesto od onoga sto SPS namece, ali ne i da se okupi i istraje oko ozbiljnije, programske alternative. Eto zasto nema ni snage ni motivacije da, u dogledno vreme, i se- be i Srbiju izvuce iz krize:nema cime da razbije politicki presudni monopol vladajuce stranke na informisanje. Prepad na "Borbu", kao jedna vrsta poslednje opomene svima kojih se to tice, drasticno simbolizuje te potencijalno fatalne ras- korake u krhkom fundamentu srpske politicke (ne)kulture.

Pa ipak, ta tuzna medalja s nezavisnom "Borbom" u ulozi zrtvenog jarca, ima i drugu stranu. Jer, ako opozicija mora i sebe da propita zasto se informativni mrak zgusnja- va, to ne mora da znaci da vlast potvrdjuje, ili uvecava svoju snagu time sto davi jednu, njoj nenaklonjenu dnevnu novinu. Ovo je, mozda, prava prilika da se i ideolozi srpskog "nacionalnog i drzavnog interesa", umesto anatemisanja neis- tomisljenika kao nacionalno zapustenih, losih Srba, prisete mudrog upozorenja spanskog velikana, Miguela de Unamuno-a: "Onaj koji sve osvoji, taj sve i unizi". Samog sebe, takodje.

Nadmoc vladajuce garniture zaista je nesumnjiva. Ali zar je mogucno da u njenom vrhu nema bas nikog koga muci zla slutnja? Bar toliko da se, nad scenarijom za davljenje Borbe a, potom, mozda i Studija B, u sebi zapita:nije li moc koja iza sebe ostavlja pustos, kontraproduktivna? Narocito ovde i sada, kad Miloseviceva ekipa zapinje iz petnih zila ne bi li spoljne partnere, od kojih je sve zavisnija, uverila da je Srbija i spolja i iznutra, i mirotvoracki i demokratski, kvalifikovana za skidanje nesnosnih sankcija?

Ako je i naivno, ovakvo zapitkivanje nije, cini se, ne- logicno. Naprotiv. Logicno bi, zar ne, bilo pretpostaviti da vlast koja misli na svoju buducnost ima sve razloge da to- lerise umesto sto gusi, materijalno i na druge nacine dra- sticno sputane, medije izvan drzavne i partijske kontrole. Takav ukras mogao bi dobro da joj dodje kao valjan argument pred svima koji Beogradu osporavaju demokratski legitimitet. I obratno:zurbom da zatre alternativna glasila, vlast rizi- kuje da njene siledzijske, autoritarne mere budu protumacene kao dokaz da ona gubi zivce u strahu da ne izgubi oslonce.

Bilo kako bilo, politicko davljenje Borbe u ime pra- vne zastite tzv. drustvene svojine, spolja gledano, deluje dvostruko:i brutalno i zagonetno, istovremeno. Brutalno je zato sto, sve i da je sudski postupak bio nesporan (a nije) nacin na koji je cela operacija izvedena jedva da ima pre- sedana u istoriji novinarstva i prava. Tesko da u ma kom de- lu planete, ministri tako brzometno i bezobzirno uzimaju u svoje ruke glasila koja nisu po volji vlade. Zagonetno je jer nije jasno kome odgovara da Srbiju gura u pravcu na ko- jem se njena vlast "afirmirise" kao autoritarni osinjak. (AIM)