MRDALICE NA PUTU OD MILA DO NEDRAGA

Sudbina ex-ju dezerera

London, AIM, 22. decembar - Ispred samog ulaza u cuveni Selfriges, bogatasku robnu kucu u kojoj i od 'tice mleko moze da se kupi, naravno za velike pare, smestio se Mirko B., izbeglica iz Varesa. Prodaje svoje mrdalice nasmejanog lika. Gotovo da nema prolaznika koji se ne osmehne pri pogledu na simpaticne marionetice, ali gotovo isto tako - retko ko resi i da ih kupi. Razlog je jednostavan - u ovaj deo najpoznatije svetske shoping zone, Oxford street, posebno raskosno ukrasene u ove blagdane, zalaze uglavnom kupci koji su za bozicne poklone svojim najmilijim odvojili mnogo vise nego sto kostaju Mirkove mrdalice. Prestiz je prestiz. Samouki lutkar iz Bosne je neka druga prica.

U kojoj prici zivi Mirko B. i njegova sabraca po izbeglickoj sudbini, koji su utociste potrazili u Velikoj Britaniji? Od kad je rat poceo, najpre u Sloveniji, pa zatim redom, kolone ojadjenih i unesrecenih sa prostora bivse Jugoslavije pohrlile su ka zapadnoj Evropi. Racuna se da ih ima vise od pola miliona, samo na britanskom ostrvu - oko dvadesetak hiljada. Mirko B. nije samo izbeglica, on je i dezerter, ili, kako ovde radije zele da kazu - onaj ko je odbio da uzme pusku i ubija. Broj takvih se i dalje ne zna. Mirku B. je, doduse, sasvim svejedno kako ga zovu i gde je smesten u rubrikama britanske administracije. Ono sto njega muci je kud ce sa sobom, svojih dvadestet i dve godine i prekinutim zivotom. Zna jedino da ga, dok traje rat u Bosni, niko nece vratiti tamo. A posle? Ili, sta dotle?

Mada su Britanci posebno darezljivi u dane Bozica sto se moze viditi na svakom koraku, od ulica na kojima pripadnici raznih dobrotvornih organizacija prikupljaju pomoc za brojne ugrozene, do televizijskih crkvenih misa u kojima se spominjanje Bosne, Ruande, ili Somalije ne propussta, ipak Mirko B. ima i dalje mnogo razloga za zabrinutost. Molbu za politicki azil podneo je jos krajem '92.-ge, a evo vec je i Nova '95.-ta na pomolu, a njegov je status nepromenjen. Prema recima Danny Thomsona iz britanskog National Peace Councila, jos niko iz bivse Jugoslavije nije dobio politicki azil u ovoj zemlji. A samo ove godine gotovo dve hiljade mladih iz zaracenog dela Balkana zatrazilo je taj status. Dok cekaju na resenje svog slucaja, ovi ljudi imaju pravo na placen stan, zdravstvenu zastitu i nesto dzeparca. Nije im dozvoljeno da rade. Zbog toga (i ne samo zbog toga) Mirko B. skriva svoj identitet.

Vecina onih koji su zatrazili azil ipak 'nesto raducka'. U pitanju su uglavnom razne vrste ispomoci u usluznim delatnostima. Nemogucnost bavljenja svojom profesijom je posebna prica u zivotu ovih mladih ljudi. Nesreca na nesrecu. Profesor kompozicije na jednom od univerziteta u bivsoj Jugoslaviji raznosi sendvice, televizijski novinar prodaje suvenire, a doktor nauka (sa diplomom ovdasnjeg univerziteta) daje casove malim ekscentricnim Englezima koji bi da nauce jezik na kojem se vodi rat u bivsoj Jugoslaviji.

(NE)ZADOVOLJNI POSTIGNUTIM Mada je Britancima tradicionalno stalo do toga da se razlikuju od Evropljanja, na zalost kad se o dezerterima govori, ni po cemu nisu drugaciji. Bolje receno, situacija u Evropi je gotovo ista svugde. Gledajuci od zemlje do zemlje - tacnije sest zemalja, jer se, prema podacima Petera Leuprechta, zamenika generalnog sekrtera Saveta Evrope, vise od 90 % ex-ju izbeglica smestilo u tek sest zemalja - ovi ljudi svugde imaju istu vrstu problema. Govoreci o dezerterima - jednako su zapostavljeni i potisnuti svugde.

Svesni te cinjenice - potpune zanemarenosti problema dezertera, sta vise, suoceni sa situacijom da ih vlasti u nekim evropskim drzavama cak salju nazad, kucama(?), clanovi Evropskog Gradjanskog Foruma iz Francuske pokrenuli su oktobra 1993. kampanju za pomoc dezerterima iz bivse Jugoslavije, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Ova mala organizacija, nastala decembra 1989., odmah posle rusenja berlinskog zida, a sa privenstvenim zadatkom da pomogne uspostavljane kulturnih, ekonomskih pa i politickih veza izmedju Isotka i Zapada, za godinu je dana rada na projektu dezertera ucinila je koliko je mogla: predlozila je dve rezolucije, jednu u oktobru 1993. Evropskom parlamentu, drugu Savetu Evrope u junu 1994. i - obe su usvojene. Sustina rezolucija je slicna, pomoc dezerterima iz bivse Jugoslavije, pre svega u smislu nevracanja u drzave iz kojih su otisli dok situacija za njih tamo ne postane zaista bezbedna. S obzirom da rezolucije nemaju obavezujuci karakter za zemlje clanice navedenih institucija, Evropski Gradjanski Forum je paralelno lansirao i peticiju koju su mogli da potpisu svi gradjani Evrope koji smatraju da na prostorima bivse Jugoslavije jos nisu sazreli uslovi za povratak dezertera. Prikupljeno je gotovo 200.000 potpisa, medju kojima se nalaze i imena kao sto su Umberto Eko, Jehudi Menjuhin, Ginter Grass. Svojim potpisom brojne su asocijacije i organizacije koje se bave ljudskim pravima, crkve i opstine ponudile svoju podrsku i pomoc dezerterima. Na zalost, prema recima Johannesa Vogelea, predsednika Foruma, izrecenim nedavno u Strazbourgu, prilikom oficijelnog zavrsetka kampanje za potpisivanje peticije, "postoje svi razlozi da budemo zadovoljni , ali istovremeno, i svi razlozi da ne budemo zadovoljni rezultatima".

"Ovo je mozda prvi put da je uspostavljen jedan ovakav savez izmedju, s jedne strane, dve evropske parlamentarne skupstine i, s druge, gradjana iz 16 evropskih zemalja", kaze gospodin Vogele. "Istovremeno i uprkos tome evropske zemlje i dalje vracaju dezertere, zanemarujuci njihova prava na azil, bez prethodnog ispitivanja svakog slucaja pojedinacno cime flagrantno krse Zenevsku konvenciju."

Prema recima gospodina Vogelea, dezertere vracaju bez obzira na cinjenicu da u drzavama iz kojih su dosli jos nije proglasena amnestija za njih, jos ih smatraju "izdajnicima svog naroda" i trpe razne vrste diskriminacija. Pritom su pretnje od strane paramilitarnih i ultranacionalistickih snaga u sredinama u koje ih vracaju jednako jake kao u vreme kad su otisli. "Nikako se ne moze potvrditi da su 'stvoreni uslovi za njihov potpuno siguran povratak', kao sto je trazeno u Rezoluciji Evropskog Saveta", kaze gospodin Vogele.

Isotom prilikom, Peter Leuprecth ocenio je skandaloznom praksu da se u bivse jugoslovenske republike vracaju oni ljudi koji su "imali gradjanske hrabrosti da kazu ne nasilju, ratu i etnickom ciscenju". Ciljajuci na Savet Evrope, gospodin Leuprecth je rekao i ovo: "Smatram to potpuno neodgovornim i suprotnim principima izrazenim u ovoj kuci."

No, kako kaze Nicholas Bell, jedan od najaktivnijih clanova Foruma, i jedna i druga rezolucija ostale su samo mrtva slova na papiru. "Izmisljanjem statusa 'privremena zastita', ovim ljudima se ne nude nikakve garancije da nece biti proterani. Oni su samo time osudjeni na zivot u stalnoj nesigurnosti. Pritom, evropske vlade samo cekaju i najmanji znak popustanja napetosti u jugoslovenskom konfliktu pa da masovno proteraju 'privremeno zasticene'. Administrativne prepreke kao sto su vize ili osiguranje su i dalje nepremostive za one koji traze azil. Ovo se narocito odnosi na zemlje koje su susedi Istocne Evrope. Jasno je da evropsek vlade ne zele da donesu nijedan zakon koji bi pomogao makar u slucaju prigovora savesti iako se radi o ratu koji je osudjen sirom sveta. Ono nekoliko desetina dezertera koji su dobili regularni status, dobili su to zahvaljujuci izuzetnim naporima pojedinih asocijacija solidarnosti ", kaze gospodin Bell.

IZUZECI KOJI POTVRDJUJU PRAVILO Evropski Gradjanski Forum je citav decembarski broj svog glasila Archipel posvetio dezerterima iz bivse Jugoslavije. Precizno su tu citirani i izvestaji iz pojedinih evropskih zemalja o trenutnoj situaciji u kojoj se nalaze momci koji odbili da ucestvuju u paklu koji se desava na juznim prostorima Evrope. Kad je rec o Nemackoj, recimo, ove godine su mladici iz Hrvatske, zbog procena da se tamo stanje sredilo, vracani u zemlju. Drugacije je bilo sa onima iz Srbije iz prostog razloga sto su postojale sankcije. Medjutim od kad su u oktobru potonje nesto olabavljene, pitanje je dana kad ce i u Srbiju da pocne deportacija. Izuzetak su neke regije i gradovi, kao sto su, recimo, Schleswig-Holstein, ili Hambourg, gde su se pacifisti usprotivili stavu vlade o proterivanju dezertera iz bivse Jugoslvije. Gradonacelnik Muchena je i licno trazio da se Odeljenje za strance ne bavi proterivanjima.

U Austriji je situacija slicna onoj u Nemackoj. Povod da se duhovi ustalasaju bilo je proterivanje jednog Albanca sa Kosova, koji je u Austriju dosao jer nije zeleo da sluzi vojni rok "u srpskoj vojsci". Sto se tice Italije, zakonski je, moglo bi se reci, sve u redu, jer u tu zemlju svi gradjani bivse Jugoslavije mogu uci bez vize. To je teorija. U praksi, samo ih je nepunih 15.000 dobilo dozvolu boravka iz humanitarnih razloga. Zakoni na granici ocigledno dobijaju specificna tumacenja. Izuzetak je Parma, gde tzv. Komitet protiv rata vrlo uporno insistira na pridrzavanju zakona.

Nesto drugacija situacija je u Svedskoj, gde su vlasti ove godine odobrili 30.000 stalnih boravaka, navodeci humanost kao razlog. U sustini, Svedska se cvrsto drzi odluka sa sastanka evropskih ministara za pitanja imigracije, a koje ovu skandinavsku zemlju dovode u ravan sa ostalima.

Kad se sve sabere i oduzme, 100.000 miroljubivih momaka iz bivse Jugoslavije, sedi rasuto po zapadnoj Evropi, prepusteni na milost i nemilost sopstvenoj sudbini i velikoj politici onih koji se kunu u ljudska prava. Male nevladine organizacije, kao sto je Evropski Gradjanski Forum, uz sve pohvale, samo su kap u moru. Ono sto je najtuznije, ovih su se momaka odrekle rodjene zemlje. Zato, valjda Mirko B. i kaze da je njegova mrdalica slika i prilika njega samog.

Milica Pesic AIM London