ZIVOT POD PROSMOTROM

,AIM, Beograd, 21.12.94.

Zivot pod prismotrom - buducnost je koju sve drasticnije svojim gradjanima obecavaju vlasti Srbije, odnosno najnovije Jugoslavije. Nadzor drzave, naravno, nije ovdasnji izum, ali skorasnje odluke drzavnog preduzeca za postanske usluge, PTT-a Srbije, da svako, pa i najobicnije pismo iz inostranstva mora najpre proci kroz "sito i reseto" birokratske evidencije recit je i svez primer stvaranja atmosfere u kojoj se "sve zna", pa cak i odakle i kome stizu posiljke.

Uvodjenje mere evidentiranja pisama, poruka ili cestitki iz svakog inostranstva i onog ( a mozda i narocito onog) koje podrazumeva bivse republike SFRJ, tacnije, kontrola ziga na postanskoj marki pretace se tako u strah od jednog drugacijeg "ziga" o "tajnim vezama", "spijunima", "stranim placenicima" itd. Ionako tanani kontakt ljudi sa rodbinom ili prijateljima izvana, odrzavan pismima koje dosad nije niko belezio, barem ne javno, ovom odlukom dobija nove dimenzije. Odluceno je, naime, da se sva posta, bez obzira na nacin na koji je upucena, najpre zapise u tefter zaduzenih sluzbenika PTT-a a da, potom, onaj kome je namenjena u zemlji potpise-crno na belo da ju je primio. Kao i svuda u svetu, gradjani SRJ i oni koji im pisu mogli su do sada da biraju izmedju sigurnije dostave koja podrazumeva preporuceno, vrednosno ili neko drugo pismo za koje se, na postanskim salterima izdaje potvrda ili ono "obicno" koje krece na put prostim ubacivanjem u postanske sanducice. Ova druga varijanta, iako mozda nesigurnija, znacila je manju paznju nadleznih, neku vrstu anonimnosti, a svakako, osecaj privatnosti. A onda se direktor PTT Srbije iznenada zabrinuo i "kako ne bi dolazilo do nesporazuma u postanskom saobracaju sa inostranstvom" doneo dekret o knjizenju svake posiljke. Prema dodatnom obrazlozenju, mnogi su u situaciji blokade platnog prometa sa svetom, novac slali u pismima kojima se zatim gubio trag.

Lako je dokuciti besmislenost ovakvog objasnjenja, jer inostrani posiljalac pisma (koje ide redovnim putem) i dalje nece imati nikakvu potvrdu da je pismo ubacio u postansko sanduce, kao sto to nece moci da dokaze ni onaj kome je posiljka upucena. A kad dokumentacije nema, nema ni odgovornosti PTT-a. Ako se tome pridoda cinjenica da se posta bez tretmana prepuruke ne belezi na granicnim prelazima, te joj se ni tu ne moze uci u trag, naprasna briga drzave svodi se na veliku mogucnost cenzure.

Pri tome, nadlezni se ni najmanje ne obziru na krsenje najmanje tri zakona, ukljucujuci i Medjunarodni akt o gradjanskim i ljudskim pravima koji propisuje da "niko ne moze biti izlozen nezakonitom mesanju u njegov privatni zivot, porodicu, stan ili prepisku." Cak i domaci Zakon o postanskim, telegrafskim i telefonskim uslugama kaze da su PTT organizacije duzne da "pri vrsenju usluga obezbede nepovredivost tajne postanskim posiljaka i telegrafskih i telefonskih saopstenja." Na osnovu cega i kako je pomenutu odluku mogao da donese direktor PTT-a, jednostavno se ne zna, jer su, izgleda, jedina tajna koju ova ustanova garantuje, upravo njena interna pravila, Statut-nikad objavljen u Sluzbenom listu- kako to propisi nalazu.

Kontrola pisama samo je najnovija mera koju brojne organizacije za ljudska prava ocenjuju kao "uvod u strahovladu i diktaturu." To je, zapravo, tek nastavak vec ranijih, slicnih poteza drzave. Odavno se, naime, "obicni" gradjani SRJ ustrucavaju da telefonom glasno kazu sta misle, ukoliko misle "drugacije", u strahu da je na vezi - neko treci. Ovu bojazan pojacale su javne tvrdnje nekih stranackih vodja, kao i bivsih policijskih inspektora da su prisluskivani i da su njihovi privatni razgovori do detalja citirani u javnosti. Prema podacima upucenih, u Srbiji postoji preko 300 hiljada uredjaja za prisluskivanje i vise desetina "pusaka" kojima se moze prisluskivati na udaljenosti do 300 metara. Neke od ovih cifara izneo je , recimo, nekadasnji inspektor MUP-a Srbije Dragan Mladenovic.

O postavljanju prislusnih aparata u interesu drzavne bezbednosti, otkrivanja korupcije ili kriminala svuda se odlucuje po prilicno strogim kriterijumima, a to se cini iskljucivo na osnovu naloga sudskih veca ( a ne sudija pojedinaca), bez cega policija ne moze nista preduzeti. I po Ustavu SRJ od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opstenja moze se odstupiti samo na osnovu odluke suda. Ali, Ustav je i u ovom slucaju samo parce papira, jer paragraf 24. Zakona o osnovama drzavne bezbednosti kaze da "funkcioner drzavne bezbednosti svojim resenjem moze odrediti da se u pogledu pojedinih lica predizimaju mere prisluskivanja, otvaranja pisama i sl." Upravo se na taj clan svojevremeno pozvao, bivsi ministar unutrasnjih poslova Radmilo Bogdanovic, odgovarajuci na poslanicko pitanje o prisluskivanju telefona, istovremeno "zaboravljajuci" na odredbe najviseg pravnog akta- Ustava. Nije, naravno, rekao ni gde se ni u kakve svrhe cuvaju dosijei slozeni na osnovu snimanja telefonskih razgovra. Konacno, nesaglasnost Ustava i Zakona o drzavnoj bezbednosti upucena je na ocenu Ustavnom sudu, gde predmet vec mesecima-tavori.

U javnosti je manje poznato, ili mozda sasvim nepoznato, da drzava SRJ ima i neke druge metode kojima "unapredjuje" svoja saznanja, koristeci ih za "posebne mere". Anonimne prijave sasvim su moguc osnov za uskracivanje stecenih prava, kakvo je, recimo, pravo na penziju ili stan. Upravo tako, nedavno je oduzeta penzija generalu Konradu Kolseku, komandantu Pete vojne oblasti u vreme sukoba sa Slovenijom. Rukovodtsvo bivse JNA najpre ga je penzionisalo, da bi ovih dana iz Postanske stedionice stiglo obavestenje da vise nece primati penziju. Obrazlozenja nema, osim sto je njegovoj porodici receno da je "stigla anonimna prijava o njegovom odsustvu iz SRJ". General Kolsek, inace, ima stalno prebivaliste i zivi u Beogradu, a privremeno je otputovao u posetu rodbini u Sloveniju...

Bojana Oprijan Ilic