FUNDAMENTALIZAM I PITANJE KOSOVA

size: Kada je rec o Kosovu uvek je aktuelna tema, koja se s vremena na vreme moze cuti od poznatih srpskih akademika ili profesora koji se usko bave pitanjem religije, da su Albanci na ovim prostorima u stvari muslimanski fundamentalisti. Na slican nacin se pokusava napraviti jedna psihoza pred sopstvenom srpskom javnoscu, da ce ukoliko bude rata na Kosovu to u stvari biti ne samo gradjanski, vec pre svega verski rat. Takvih "igara" je bilo i na samom pocetku srpsko- muslimanskog sukoba u Bosni i Hercegovini. Da li se slican "scenario" moze iskoristiti u nekom buducem eventualnom srpsko -albanskom ratnom sukobu, posebno pred medjunarodnom javnoscu?

Srpska drzavna i crkvena propagandna, narocito ona koja je usmerena prema svetu, poslednjih je godina jako insistirala na tezi da su sukobi na Kosovu motivirani ne samo nacionalnom vec i verskom netrpeljivoscu Albanaca prema Srbima, odnosno da oni na Kosovu vode jednu specificnu vrstu verskog rata, dzihada. Ovaj dzihad navodno ima za cilj potpuno islamiziranje Kosova kao teritorije koja predstavlja vazan koridor za odrzavanje dubinskog penetriranja islamske religije u Bosnu i Hercegovinu, u srce Balkana. Dalje se tvrdi da islamski fundamentalisti planiraju formiranje dve islamske republike na Balkanu, Velike Albanije i Bosne i Hercegovine, ne samo radi ucvrscivanja jedine preostale evropske enklave islama, vec i kao isturenih predstraza iz kojih bi u buducnosti islam ponovo mogao ugroziti Stari Kontinent. Razlozi zbog kojih su se rezim u Srbiji, i veci deo opozicionih partija, opredelio za ovakvu propagandu su jasni: u tezi da su Albanci instrument islamskog fundamentalizma pronadjen je jos jedan mobilizacijski argument za ratne ciljeve u odnosu na Kosovo, a on je dobro mogao posluziti i u prezentiranju ovog problema na Zapadu, odakle se Srbiji upucuju ozbiljne kritike zbog primene grube represivne politike. Za stalno opsadno stanje na Kosovu i sve drasticnije policijske i administrativne mere Srbija trazi vise razumevanja na Zapadu prikazajuci albanski nacionalni pokret kao jedan od oblika, na Zapadu omrazenog, homeinizma. Odnosno, Srbija racuna da bi za svoju represivnu i ratnu politiku lakse mogla osigurati legitimnost i medjunarodnu podrsku ako bi uspela da ubedi Zapad da su Albanci maskirani islamski fundamentalisti a da su Srbi ponovo, kao sto su to vec jednom bili u proslosti, na braniku hriscanske Evrope. Ova propagandna teza pokusava se i naucno fundamentirati u istorijskim studijama koje aktuelni sukob na Kosovu prikazuju kao visevekovni medjuetnicki sukob sa verskom pozadinom. Tako je srpski akademik Dimitrije Bogdanovic u "Knjizi o Kosovu", koja je objavljena 1985.godine, sintetizirajuci poglede vecine srpskih istoricara, zakljucio da su Albanci i Srbi postali neprijatelji tek u kasnom Srednjem veku od vremena kada su se ovi prvi masovno poceli islamizirati i sluziti interesima turskog carstva i "agresivne islamske religije". Verski raskol prikazuje se ovde kao konstanta albansko-srpskog sukoba, stavise kao njegova osnovica. Kosovo, uz Sandzak, Bosnu, Albaniju i delimicno Makedoniju predstavljaju zone prodora tzv. muslimanskog klina koji je turska imeprijalna vlast planski zarivala u prostor koji pripada zivotnoj i interesnoj sferi istocnog hriscanstva. Tvrdi se da je taj klin imao za cilj da pravoslavlje razdrobi, raspoluti i unisti, a srpski narod je imao nesrecu da se nasao upravo na glavnom pravcu prodora toga klina, zbog cega je stalno potiskivan iz centralnih oblasti Balkana ka severu, u pravcu Panonske nizije.

Na jednom simpozijumu koji je 1984. godine odrzan u Rilskom manastiru u Bugarskoj, pokojni Dimitrije Bogdanovic je u pomalo uvijenoj formi, aktualizirajuci problem islamskog klina, zagovarao tezu o potrebi da se pravoslavni narodi na Balkanu zajednicki suprostave tome klinu koji ugrozava kompaktnost i duhovno i prostorno jedinstvo pravoslavlja, odnosno potrebu stvaranja neke vrste balkanske krstaske alianse. U poslednje vreme je u Srbiji ova pravoslavna alijansa zagovarana mnogo otvorenije u kontekstu razocaranosti u jugoslovenski projekat. Mnogi istaknuti pisci i ideolozi tvrdili su da se Srbija nepotrebno udaljila od svoje pravoslavne sabrace, u prvom redu od Bugara, a vezala je bila svoju sudbinu u zajednickoj drzavi sa verolomnim katolicima, Hrvatima i Slovencima. Ovde se sada moze postaviti pitanje koliko su ozbiljne ovakve istorijske konstrukcije i njihove aktualizacije? Konkretno se pak bavimo pitanjem ima li verska matrica zaista tolikog znacaja u aktuelnim politickim sukobima na Kosovu? Ovakva tematiziranja ne bi trebalo unapred odbacivati, cak i kada je jasna njihova zloupotreba za politicku propagandu najprizemnije vrste. Sukobi na Kosovu, kao i sire u Jugoslaviji i na Balkanu svakako da se mogu posmatrati i kao verski sukobi, jer se na razlicitim frontovima tih sukoba jasno ocrtavaju i konfesionalne razlike. Stavise, kada se aktuelni sukobi posmatraju kroz ovakav verski rakurs postaju transparentniji njihovi dubinski, istorijski planovi, sto moze olaksati razoblicavanje aktuelnih mistifikacija i iracionalizacija.

Kao sto je poznato, podgrevanja sukoba na Kosovu posluzilo je za izazivanje mnogo vecih, tektonskih deoba u citavoj bivsoj Jugoslaviji, koje su i dovele do raspada federacije. Indikativno je da se raspad odvijao konfrontiranjem dvaju politickih blokova koji su se konfiguracijski najbolje ocrtavali kroz konfesionalne razlike: jedan je blok bio pravoslavni, drugi su cinili katolici i muslimani u tzv. "neprincipijenoj koaliciji". Razume se, ozbiljniji analiticar ne moze se sloziti sa tvrdnjom da je osnova sadasnjih deoba i konfrontacija verskag karaktera, ali konfesionalna konfiguracija verovatno najbolje oslikava granjanje svih onih istorijskih, nacionalnih, civilizacijskih, ekonomskih, razvojnih, kulturnih, jezickih i drugih razlika koje su natalozene kroz vreme, a koje danas izgledaju kao konfrontirane, u nepomirljivom sukobu. Sto je racvanje starije, deobni bilans je obuhvatniji. Na primer, Sloveni koji su primili islam i koji su danas postali posebna nacija, Muslimani/Bosnjaci, grana su na istom slavenskom deblu, ali danasnje deobe i sukobi odvijaju se u znaku nacionalne konfrontacije, odnosno borbe za priznanje nacionalne samobitnosti Muslimana/Bosnjaka, sto nekima ne smeta da problem i dalje redukuju na "iskonski" sukob krsta i polumeseca. Medjutim, ovakvo svodjenje aktuelnih nacionalnih sukoba na versku osnovicu predstavlja oblik istorijskog redukcionizma i mistifikujuceg anahronizovanja problema. Nije dakle sporno da se osnovna konfiguracija danasnjih sukoba moze prevesti na konfesionalnu ravan, narocito u glavnim zonama konfrontacija, od Zapadne Makedonije, preko Kosova i Sandzaka, do Bosne i Hercegovine i Dalmatinskog Zagorja. U svim ovim podrucjima zaista se sukobljavaju s jedne strane pravoslavno stanovnistvo, koje se zali da je ugrozeno i potisnuto od pripadnika drugih vera, i s druge strane muslimani i katolici, koji bi navodno trebali biti "agresori", tlacitelji pravoslavnog zivlja. Ali, ovaka redukovanje aktuelno sukobljenih politickih, drzavotvornih, ekonomskih, nacionalnih i kulturnih na sukob jednog krsta sa drugim krstom i polumesecom, niposto ne mogu objasniti problem, jer su verske razlike sasvim spoljasnjeg karaktera u odnosu na sustinski sadrzaj danasnjih konflikata. Medjutim, neodrziva je teza da se kada je Kosovo u pitanju radi o konfesionalnom sukobu, odnosno da su Albanci samo instrument islamskog fundamentalizma, i da sprovode dzihad na osnovu naloga koji su dobili iz nekog centra islamskog ekstremizma. Oni koji zastupaju ovu tezu nikada nisu naveli niti jedan konkretan argument koji bi potvrdio versku motivisanost Albanaca. Ona se oslanja iskljucivo na "samorazumljivu" cinjenicu da je vecina Albanaca islamske veroispovesti. Ponekad je, doduse, tvrdilo da su u demonstracijama i politickim aktivnostima na Kosovu ucestvovali i pripadnici islamskog klera, da se deo politickih aktivnosti odrzavao u islamskim bogomoljama, te da su neke verske manifestacije imale i protestno-politicki karakter.

Kada se, medjutim, razmotri sadrzaj albanskog pokreta desetak godina unazad, otkako je izbila kosovske kriza, ne moze se naci ni najmanja indicija da se radi o verskom pokretu, pa cak ni da ima verske rezonance u drugom ili trecem planu. Svi zahtevi i svi proglasi Albanaca od 1981. godine, kao i oni raniji, politickog su i nacionalnog, a niposto verskog karaktera. Zbog toga se ne moze navesti ni jedan ekstremni verski istup Albanaca, koji bi bio povezan sa njihovim nacionalnim pokretom. Moze se reci da se u ideoloskoj matrici nacionalnog pokreta Albanaca nije naslo cak ni rezervnog mesta za veru. A to sto su pojedine hodze ucestvovale u demonstracijama i politickim aktivnostima ili sto su neke verske manifestacije dobijale i politicki karakter, treba pripisati njihovoj nacionalnoj, a ne verskoj motivisanosti. Hodze su u albanskom pokretu ucestvovale kao Albanci, a ne kao vernici zastupajuci nacionalne, a ne verske ciljeve. S verskim manifestacijama pak stvar stoji tako da su one spontano i u odredjenim kriznim okolnostima posluzile za promociju ne verskih vec nacionalnih ideja, u prvom redu kao nadomestak za zabranu javnih protestnih okupljanja Albanaca. Kod toga je jasno da nisu nacionalne ideje bile u funkciji religije vec je obratno, religija bila u funkciji promocije nacionalnih ideja. Kada se imaju u vidu ovi fakti postaje deplasirana prica o verskom fundamentalizmu Albanaca; ako se bas insistira, na terminu fundamentalizam, onda bi se eventualno moglo govoriti o njihovom nacionalnom fundamentalizmu. Taj nacionalni fundamentalizam doprineo je nadverskoj nacionalnoj homogenizaciji Albanaca, kroz brojne primere manifestiranja zajednicke nacionalne volje Albanaca, bez obzira na konfesionalne razlike koje medju njima postoje. Albanci na Kosovu su u poslednje vreme upravo napadno demonstrirali versku toleranciju, zajednicko nastupanje muslimana i katolika. Islamski i katolicki svestenici bili su poslednjih godina veoma agilni u propagiranju ekumenizma i nacionalnog pomirenja, a u tome su ih sledili i vernici muslimani uzimajuci ucesca u katolickim verskim ceremonijama na blagdanima, i uzvratno katolici na blagdanskim ceremonijama muslimana. Ima doduse onih koji upozoravaju na jacanje islamskog i katolickog klerikalizma na Kosovu, jer se i islamska i katolicka crkva sve aktivnije ukljucuju u dnevnu politiku. Ukljucivanje islamske i katolicke crkve u politicki zivot na Kosovu je neosporno. Ali, ova politizacija se ne moze objasniti klerikalistickim ambicijama koje su ranije prikrivane, a koje su nakon pada komunizma, dakle kada je demonopolizovan politicki prostor, izbile na povrsinu. Naprotiv, obe su crkve u datim kosovskim okolnostima gurnute u politizaciju ne radi toga da bi promovisale klerikalisticke ideje, vec da bi uopste opstale kao nacionalne crkve i zastitile se od drasticnog osipanja vernika. Neutralan stav ovih crkava u uslovima strahovite policijske represije i nacionalne segregacije i aparthejda koje se sprovode na Kosovu, bio bi stav ravan nacionalnoj izdaji, odnosno doveo bi ih u opasnost da se njihova drustvena uloga marginalizuje i da uveliko izgube od svog uticaja i znacaja. Uzimajuci u obzir neka opsta duhovna kretanja u albanskom nacionalnom pokretu, nekako je najbliza teza da je islamska religija prilicno ugrozena od dominantne orijentacije toga pokreta, a ne da se ona, ako ne u sadasnjoj, a ono u nekim narednim fazama moze iskoristiti za ostvarivanje radikalno islamskih ciljeva i stvaranja islamske albanske republike. Koliko god da se albanski nacionalni pokret nalazi u periodu odredjenog ideoloskog vakuuma kada se ruse "marksisticki" odnosno "socijalisticki" temelji na kojima je vise decenija pocivala, i kada se on samo u nekim nepotpunim orijentacionim tackama potvrdjuje kao lebdeca vrednost koja trazi utemeljenje, da bi onda u konkurenciju ponovo usla i religija kao jedan od potpornja toga pokreta, za islamsku crkvu ne vidim da joj predstoje sretna vremena obnove, jacanja i stvaranja najvece medju albanskim nacionalnim crkvama. Nije stvar samo u tome da Albanci nemaju jedinstvenu nacionalnu crkvu, jer pripadaju dvema verama i imaju cetiri crkve: i pravoslavnu, i katolicku, i unijatsku i vecinsku muslimansku. Nije ni u tome da je, kako su proglasili ideolozi albanskog preporoda, koji su albanski narod spasili od verskog rascepa, "vera Albanaca albanstvo", a koju je "veru" rezim Envera Hodze pokusao da ovaploti dekretiranjem prve ateisticke drzave na svetu. Ugrozenost islamske crkve je u tome sto je nakon propasti socijalisticke utopije u kojoj je mogao biti ukrcan ceo razudjeni albanski univerzum i izvoditi eksperimenti sa nasilnim proglasenjem ateistickog naroda i drzave, ponovo otvoreno u najkonkretnijem vidu pitanje nacionalnog opredeljenja Albanaca izmedju Istoka i Zapada, kao pitanje neodloznog civilizacijskog koraka koje treba da homogenizuje do danas prerazudjenu i raznoliku nacionalnu kulturnu matricu.

U prolece 1990 godine medju kosovskim Albancima islamske veroispovesti prostrujao je bio i talas ideje o kolektivnoj verskoj konverziji. Mnogi su se pitali da li je danas moguce vracanje u veru predaka, misleci pritom uglavnom na katolicanstvo. Bilo je to vreme kolektivnog ocajanja zbog pojacane policijske represije, ali i kolektivne katarze zbog raspada boljsevizma i oslobadjanja od birokratskog tutorstva samoizabranih nacionalnih vodja. U toj zelji da se konvertira u katolicanstvo izvrsen je zapravo svojevrsni simbolicki civilizacijski obrat: prelaz sa Istoka na Zapad, povratak u Evropu i evropske korene albanske kulture i albanskog nacionalnog bica. Albanci vise ne zele da budu otok orijentalizma. U tom smislu treba shvatiti i azil koji je najveci albanski knjizevnik i veliki patriota Ismail Kadare trazio u Francuskoj. Kadare je veliki protivnik orijentalizma i smatra da se Albanci moraju vratiti svojoj kuci, Evropi. I pored ovakvih misljenja, Islamska crkva i islamska vera i dalje ce postoji medju Albancima. Kolektivni civlizicijski obrat, koji je duhovno mozda vec izvrsen nece dozvoliti da se Albanci vrate anahronim ciljevima, najmanje onim ekstremnim koji im se pripisuju. Stoga su optuzbe na njihov racun i krive i nepravedne. Ali, zato ima mesta da se sumnja u motive krivokletnika, onih koji ih optuzuju za fundamentalizam. Krstaska vojska protiv Albanaca, sto zagovaraju srpski sovinisticki krugovi dokazuje upravo suprotno od onog sto joj je cilj: da oni sami olicavaju jedan ana hroni projekt, demonstriraju jaku sklonost ka verskoj i nacionalnoj netoleranciji i time potvrdjuju postojanje agresivnog pravoslavnog fundamentalizma.

Shkelzen MALIQI AIM Pristina