POVODOM KNJIGE MILOVANA DJILASA I NADEZDE GACE BOSNJAK ADIL ZULFIKARPASIC,

KOJA SE NEDAVNO POJAVILA U BEOGRADSKIM KNJIZARAMA

BOSNJACKA PRICA

,AIM, Beograd, 19.12.94. Nesumnjivo je bila srecna ideja da se u martu 1994. u Budimpesti sretnu dve izuzetne licnosti, svedoci i akteri nase tekuce istorije, i da u mudrom i iskrenom razgovoru pretresu neke njene krvavo kontroverzne tacke. Treci ucesnik je na najvisem profesionalnom nivou uradio svoj deo posla i tako je nastala knjiga premakojoj niko na nasem prostoru nece, niti bi smeo, ostati ravnodusan. Jer, to sto se desava u Bosni i oko Bosne tangira zivot i savest svakog od nas i postavlja nekoliko kljucnih pitanja od kojih misleci covek ne moze pobeci, a cije raspolozive ideologizovane, politizovane i propagandisticke odgovore ne moze prihvatiti- ne samo zbog njihove prirode, nego prvenstveno zbog njihove sukobljenosti sa istorijskim i zivotnim cinjenicama.

Dakle, u ovoj knjizi dobijamo ono sto se inace najredje nalazi: spoj egzaktne cinjenicke osnove (sa mnostvom fakata koji su nepoznati i nasem obrazovanom citaocu-zbog toga sto se o tome nije pisalo) i analitickih komentara koje mogu pruziti ljudi izuzetnog zivotnog iskustva kada u svom intelektualnom razvoju dospeju u fazu sinteze.

U ovoj knjizi neobicne fakture i strukture, koju je zanrovski tesko opredeliti, sadrzina je zivotna prica Adila Zulfikarpasica, licnosti relativno poznate u nas i znacajnog aktera bosanskih zbivanja. Stvar je, medjutim, u tome sto je ta prica gotovo paradigmatican slucaj koji sadrzi kljuc za objasnjenje najznacajnijih elemenata bosanske istorije i sadasnjosti. Istovremeno, u dramaturskom, psiholoskom i filozofskom smislu ovde imamo dokaz da zivot pise najbolje price i da ga nikakva masta ne moze doseci, a fikcija prevazici.

Od mnostva tema koje su u logicnom i istorijskom kontinuitetu u razgovoru raspravljane i u knjizi sadrzane, zadrzacemo se samo na pojmu i smislu bosnjastva kao kategorije kojom se resava sadasnja kriza i objasnjavaju njeni istorijski koreni.

Naime, ako se izrazitoj vecini stanovnistva Bosne i Hercegovine prizna njen bosnjacki nacionalni identitet, jer na to upucuju svi istorijski razlozi i njihove danasnje karakteristike, gubi osnovu i svako opravdanje nastojanje da se BiH kao politicki prostor razbije i drukcije uredi. Ko umesto vlastitog istrazivanja prihvata sud nespornih autoriteta moze se osloniti na Vuka Karadzica koji tamosnji svet naziva bosnjacima, i Branislava Djurdjeva, predsednika Akademije nauka BiH, koji je naucno najkomtenetniji za ovu oblast. Dr Djurdjev je u okviru partijske rasprave pocetkom sezdesetih godina o ovom problemu govorio da muslimanima ne treba nametati neko drugo ime kada ga oni imaju jos iz srednjeg veka do danasnjih dana. i kada su se uvek zvali Bosnjacima. Sadasnja cesta primedba nacionalista da su "komunisti izmislili muslimansku naciju" bez osnova je i sa cisto prakticnog stanovista. Naime, oko 80% tog stanovnistva izjasnilo se kao "neopredeljeno" kada je to popis omogucio, i takvo stanje je trajalo dvadesetak godina. U rezimu cija je ideoloska i ustavna osnov (i glavni razlog njegove pobede, odnosno uspostavljanja) bila nacionalna ravnopravnost, to je bilo neodrzivo.

Zulfikarpasic smatra da bosnjastvo mora biti "pristupacno i katolicima i pravoslavcima kao sto je bilo u proslosti"(117), naravno ako tako misle i osecaju- sto vazi i za bilo koje opredeljenje slobodnog i svesnog coveka. Problem je, medjutim, sto se mnogi ne slazu sa tim, istovremeno se kunuci u ljudska prava.

Bosna je, otkad postoji, musltikulturna, multireligiozna i multinacionalna sredina, osnovni je i neosporni argument Zulfikarpasica. Od desetog veka do danas, u Bosni se, za razliku od cele Evrope, susrecu razlicite vere, kulture i narodi, i to je njena sudbina. Pod njenim dejstvom je nastao i bogumilski mentalitet koji je u mirnom vremenu velika bastina. Ali u agresivnim periodima istorije pokazao se kao nepogodan za rat i njegove surovosti. Protiv bogumilske Bosne vodilo se dvadeset pet krstaskih ratova i stotine raznih vojnih pohoda, pa kada dodje jaca vojna sila oni joj se pokore, a kada oslabi - vrate se svojoj autohtonoj veri i bicu.

Kada se Turska povukla sa nasih prostora, ostao je mozaik malih naroda ciji identitet nije menjan, jer to turska uprava nije cinila. U Francuskoj i Nemackoj, na primer, nametnuta je jedna vera na sirokom prostoru i na silu stvoren jedan sistem, dok je kod nas opstalo vise verskih, etnickih i kulturnih celina koje su koegzistirale zahvaljujuci snazi, autoritetu i toleranciji turske uprave. Kada je nje nestalo, i u Evropi i kod nas pojavili su se agresivni nacionalizmi. Bosnjaci su imali nesrecu da zive na tlu koje je osporavano od hrvatskog nacionalizma kao hrvatsko, a od srpskog kao srpsko. Ali je u Bosni uvek prisutna jaka komponenta zajednistva koja je vodila borbu protiv importiranih nacionalizama koji su iz svojih razloga pobijali vrednosti zajednickog zivljenja koje su bile evidentne i dominantne.Njih je uvek ugrozvala neka sila sa strane-mala ili velika.

Radovan Karadzic tvrdi da su bosanski muslimani islamizirani pravoslavci, a dosta hrvatskih politicara smatra ih islamiziranim Hrvatima.Buduci da muslimani na to ne pristaju, treba ih prisiliti ili strebiti - za srpake i hrvatske nacionaliste drugog izlaza nema. Zulfikarpasic postavlja retoricko pitanje:"Ako smo mi islamizirani pravoslavci, dakle njihova braca, zasto nas Karadzic tako nesmilosrdno ubija...i granatira gradove gde ginu neduzni stanovnici; a ako smo silamizirani hrvati, zasto nas Tudjmanova armija ubija, rusi mostarski most...? Dakle, nije to rat za slobodu ugrozenih Srba ili Hrvata vec se ratuje za Bosnu koja se moze dobiti samo istrebljenjem i unistenjem Bosnjaka."

Desava se da iz dobra izadje zlo, ali nikada iz zla dobro, reci ce setno Djilas na kraju razgovora. Iz zla koje se obrusilo u najvecoj meri na Bosnjake, oni su vec izasli kao politicki identitet. To vise niko ne moze poricati. Bez obzira na to kakva ce Bosna izaci iz ovog klanja-Bosnjaci ce imati svoju drzavu, oni su stradanjem i borbom pokopali planove o deobi Bosne, odnosno o zatiranju Bosnjaka muslimana. Ti "pokopani planovi", medjutim, u ovoj knjizi nisu otkriveni, niti bar uzimani u obzir, i to je njen najveci nedostatak.

Iako izlaganje i analiziranje toka dogadja u tekucoj bosanskoj drami od samog njenog pocetka jasno upucuje na zakljucak da se iz jednog centra planski vuku potezi i da je to od odlucujuceg znacaja u svakom momentu, to cvoriste nije razreseno (a ako to nije bilo moguce-nije adekvatno tretirano).

Ali u pitanju su zivi ljudi, takvi kakvi jesu i mogucnosti takve kakve jesu. Ovi ljudi su, medjutim, svojim donekle slicnim zivotima ubedljivo dokazali da zablude mladosti ne moraju predestinirati covekovu sudbinu, da svakom treba pruziti i drugu sansu i da u ovom svetu i vremenu ima licnosti koje nam spasavaju cast i pruzaju utehu. U to cete se jos vise uveriti ako iskoristite sve bogatstvo koje sadrzi i nudi knjiga Milovana Djilasa i Nadezde Gace: Bosnjak Adil Zulfikarpasic, izdanje Bosnjacki insitut Cirih i Nakladni zavod Globus, 1994.

Firdus Dzinic, profesor sociologije Univerziteta u Beogradu