DOKIDANJE VOJVODINE

Povodom Prostornog plana Srbije

AIM Novi Sad, 1.12. Posle autonomije, verovatno i zato da bi se potvrdila njena nistavnost, Vojvodini se oduzima i teritorija - Prostornim planom Srbije koji je unapred proglasen najvaznijim dokumentom posle Ustava. Prvi put u svojoj istoriji, Srbija uskoro treba da dobije svoj Prostorni plan, dokument kakav ozbiljne evropske drzave imaju vec vise od sto godina. Cak je i Vojvodina donela svoj pre l6 godina, kada je shvatila da nece biti nista od Plana Srbije, sa kojom je zajedno pocela rad na prostornom planiranju daleke 1967. godine. Trideset godina se, dakle, u Srbiji radilo na izradi Prostornog plana i sada, kada je konacno zavrsen, zeli se da na brzinu bude usvojen, posle selektivne javne ras- prave sa ogranicenim brojem probranih ucesnika. Vec ta cinjenica dovoljna je da izazove podozrenje, ali nije i jedini razlog za sumnju u namere predlagaca. Od prvog predstavljanja javnosti, nedavno u Sava centru, njegovi kreatori napadno su insistirali na dva stajalista o kojima, ocigledno, nisu pozeljne dileme i rasprave. Prvo, da je Prostorni plan najvazniji drzavni dokument posle Ustava i drugo, da se u njemu interesi regija moraju podrediti interesima celine. Toliko su to ponavljali, i tada i kasnije u brojnim tumacenjima kroz medije, da je odmah postalo sumnjivo, mada je rec o stavovima koji sami po sebi i nisu sporni. Naprotiv, Prostor- ni plan zaista jeste veoma vazan dokument, koji ce svakako znacajno uticati na zivot gradjana i razvoj njihovih regiona, kao i drzave u celini, ciji interes bez sumnje treba da bude neprikosnoven. Zasto se onda tako napadno insistira na opredeljenjima koja u normalnim uslovima ne bi trebalo da budu dovedena u pitanje? Zasto se uporno naglasava da je hijerarhijsko mesto Plana odmah iza Ustava? Zar je to toliko vazno? Zasto se unapred, pozivajuci se na celinu, sumnja da bi interesi regija bili njoj suprotni? Z ar ono sto je najbolje za regije nije dobro i za drzavu u celini, pa i obrnuto? Jeste, ali u demokratskoj i decentralizovanoj drzavi. Za onu koja se samo tako predstavlja, a zapravo namerava i dalje funkcionisati na osnovu strogo centralizovane vlasti, u samostalnijem regionalnom razvoju kriju se brojne opasnosti. Mozda je bas zbog nezgrapne i bahate kampanje za predlog Prostornog plana, sumnjicavost veca nego sto bi inace bila, ali, bar kada je o Vojvodini rec, pokazalo se da za nju itekako ima razloga. Najpre, Prostorni plan Vojvodine, koji je uspesno funkcionisao od 1978. godine, u izradi ovog za celu Srbiju nije uopste postovan, kao ni celina teritorije ove Pokrajine. Stvaranjem takozvane Dunavsko-Savske regije, juzni Banat i polovina Srema prikljuceni su Beogradskom pasaluku, pri cemu su preuzeti Pancevo i Sremska Mitrovica i degradirani u kategorizaciji regionalnih centara, kao sto je to slucaj i sa mnogim drugim centrima u Vojvodini. Evo kako prema ovom nacrtu ta klasifikacija izgleda: Srbija je podeljena u sest makroregionalnih celina, odnosno regiona. To su Moravsko-sumadijska regija sa centrom u Kragujevcu i sest regionalnih centara( Valjevo, Cacak, Kraljevo, Krusevac, Pozarevac i Sabac); JUznomoravsko-timocka regija sa centrom u Nisu i cetiri regionalna centra( Zajecar, Leskovac, Pirot, Vranje); Uzicko-raska regija sa centrom u Uzicu i dva regionalna centra( Prijepolje i Novi Pazar); Kosmet sa centrom u Pristini i tri jak a regionalna centra(Pec, Prizren i Kosovska Mitrovica); i konacno, okrnjena Vojvodina sa centrom u Novom Sadu i pet regionalnih centara( Subotica, Sombor, Zrenjanin, Kikinda i Vrsac). Posebna je urbana regija Beograd, koja se uz Dunav i Savu proteze, na istok sve do Smedereva, na jug do pola Sumadije, na severu zauzima juzni Banat, a na zapadu polovinu Srema. Mada je jedna od glavnih parola u propagiranju ovog predloga rasterecenje prebukiranog Beograda i debeogradizacija Srbije, onako, za svaki slucaj, njemu pripada i naftna industrija Panceva i jedina fabrika papira u Sremskoj Mitrovici, jedina zeljezara u Smederevu i neophodna poljoprivreda. Kada se, sa ovim saznanjima vratimo osnovnim, ultimativnim stavovima o prednosti celine u odnosu na delove, odnosno Prostornog plana u odnosu na sva ostala zakonska akta, mnogo toga postaje jasnije. Naime, Ustavom koji se toboz postuje, jeste zagarantovana autonomija Vojvodine, ali je njena teritorija utvrdjena Zakonom o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi, pa posto je Plan stariji od njega, a po tom tumacenju verovatno i od Statuta Pokrajine, Vojvodina ima da bude onolika koliko joj se prostornim planom dozvoli. Tako autonomija prerasta u apstraktni prostorni princip koji,ako se ovako nastavi, vremenom nece imati gde da se realizuje. Drugim recima, ne ukida se Pokrajina, samo teritorija na kojoj bi postojala. I nista ne vredi sto, za razliku od ostalih delova Srbije, Vojvodina vec ima Prostorni plan, vise regionalnih i podrucnih prostornih planova za sistem Dunav-Tisa-Dunav, Frusku goru, Deliblatsku pescaru, Obedsku baru, autoput Subotica-Beograd i druge .Nista ne znaci sto svaka od 45 vojvodjanskih opstina ima Prostorni plan, a svi opstinski centri i vojvodjanski gradovi urbanisticke planove, sto je, dakle, Vojvodina ubedljivo urbano najuredniji prostor u Srbiji i Jugoslaviji. Sve to ima sada da se manja u skladu sa novom organizacijom i kategorizacijom gradova i naselja, po kojoj je Novi Sad, naprimer,izjednacen sa Uzicama, a Subotica i Sombor sa Sapcem i Prijepoljem. Naravno ne treba mnogo pameti da se shvati kako ce proklamovani "ujednacen razvoj" ici na racun najrazvijenijeg severa Republike. Posebna prica je parcelisanje Dunava koji se, kao veza izmedju dva mora(izgradnjom kanala Rajna-Majna-Dunav), u Evropi tretira kao jedinstveno podrucje u saobracajnom, privrednom i turistickom pogledu, kao i podela Srema pod firmom objedinjavanja resursa i mreze naselja, a na osnovu stepena homogenosti i istorijskog razvoja? Sve u svemu Vojvodina je ovim Planom degradirana i pocepana, a njeni organi i strucnjaci iskljuceni iz planiranja, pa cak i iz javne rasprave o tome. Na delu je nova forma centralizacije vlasti u Srbiji i novi metodi dokidanja pokrajine i njene autonomije. U vec poznatom ironicnom stilu samoodbrane( ili samoobmane) Lale su vec smislile objasnjenje zasto sve to mozda i nije tako lose: - Mozda su naumili da nam pripoje Baranju, pa vec uzimaju akontaciju za ono sto ce nam dati. - Ma kakvi, to Milosevic zaokruzuje Beogradski pasaluk, da zna dokle moze da popusta. Teseci se da od toga nece biti nista, a uzdajuci se u poznatu sremacku svojeglavost, neko se setio da u pomoc pozove i vic u kome Srbijanac, kivan na autonomase, proklinje: Dabogda Vojvodina postala republika, pa da vam Srem bude pokrajina! Nije iskljuceno da je autor tog vica bio pesnik Miroslav Antic koji jednom zapisao- Ja mora da sam Sremac, ja necu ni kako ja ocu! Vojvodina, izgleda, postoji jos samo u vicevima. Mile Isakov