ORANJE RATA

,AIM, Beograd, 23.11.1994.

Hoce li Beograd biti uvucen u rat

Mandarinska mirnoca kojom zvanicni Beograd prima avionske, verbalne i moralno-politicke udare po svojoj do juce krajnje uvazavanoj braci sa zapada, moze da zacudi samo neupucene. U Srbiji je, jednostavno, i dalje aktuelna ratobornom retorikom proklamovana politika "mira iznad svega i po svaku cenu", pa prasak bombi koje su zagrebale pistu aerodroma Udbina, do prosecnih gradjana koje informisu drzavni i drzavi bliski mediji skoro da nije ni dopro.

Udarni televizijski dnevnik se tog dana uglavnom bavio kongresom mladih socijalista Balkana i posetom delegacije SPS-a (na celu sa Borisavom Jovicem) Kini, a vest o bombardovanju se smestila u drugi deo vesti i to samo preko dva saopstenja - Savezne vlade i NATO-a (drugi nalet, dva dana kasnije, u udarnim popodnevnim vestima Radio Beograda nasao je mesto tamo negde pre vremenske prognoze). "Politika" je takodje sedativno informisala svoje citaoce, da bi vec u broju sutradan, u komentaru svog glavnog urednika Hadzi Dragana Antica (spremnog uvek da se pohvali svojom bliskoscu porodici Markovic-Milosevic), uz konstataciju da je "glavni krivac za intervenciju aviona NATO-a na aerodrom u Udbini onaj ili oni koji su dozvolili da sa ovog aerodroma polecu srpski avioni koji su u protekle dve nedelje izvrsili tri vazdusna napada, ukljucujuci i napalm-bombe, u bezbednosnoj zoni Bihaca", zakljucila: "Rukovodstva bosanskih i krajiskih Srba moraju da shvate da namernim provociranjem vazdusnih napada ne mogu da promene mirovnu politiku Beograda i Jugoslavije, vec samo da sopstvenom narodu donesu vece nevolje."

Da se u tim okvirima krecu i razmisljanja vlasti moglo se cuti u Skupstini Srbije, gde je deo poslanika opozicije pokusavao da otvori raspravu o akciji NATO aviona, ali se, posle brojnih proceduralnih propitivanja, sve svelo na izlaganja sefova poslanickih grupa. Vuk Draskovic (koji je, po misljenju radikala Tomislava Nikolica, zamenika Vojislava Seselja, izneo "stav rezima i SPS-a" ) je rekao da "treba osuditi sve politicke i vojne ekstremiste u RS i RSK ciji je jedini cilj da u opsti rat uvuku Srbiju i Crnu Goru protiv celog sveta, a to bi bila najveca golgota i kasapnica srpskog naroda", kao i da "srpski nacizam nece imati nikad podrsku SPO".

Zoran Andjelkovic iz SPS-a je preneo stav svoje partije: "Prihvatanjem mirovnog plana ne bi bilo muslimanske ofanzive, ne bi bilo Kupresa, Majevice, Trnova... Dokle narod treba da strada za sujetu i pohlepu svojih politicara koji hoce da RSK uvuku u dalji rat?". Na drugoj, brojem poslanika inferiornoj, strani bili su Zoran Djindjic, Vojislav Kostunica i, naravno, Tomislav Nikolic, koji je trazio "ne rat Srbije, niti da ijedan Srbijanac predje preko Drine... samo trazim da otvorite granicu na Drini...". Socijalistima se obratio ovako: "Vi ste posao zapoceli jer ste rekli svojevremeno da srpski narod ima pravo na samoopredeljenje i sto im tada niste rekli, kad su ih Hrvati izbacivali iz Ustava, da nemaju na to pravo, sto ste im delili oruzje, sto ste nama delili oruzje da idemo u rat...". Skupstina je nastavila rad raspravom o poslovniku.

Tvrditi da ratoborne izjave danas u Srbiji ne nailaze na veci odjek nije dovoljno pokrice za optimizam. Prosto - na takav odjek ne nailaze ni one mirotvorne. Apaticna javnost, pripravna da se mesi po potrebi, sasvim je, pokazuju istrazivanja javnog mnenja nedeljnika NIN, nesklona suocavanju sa realnoscu, a svoj strah pokusava da odagna nerealnim optimizmom. Tako je ogromna vecina smatrala da do NATO bombardovanja nece doci. Ili je pre rec o neinformisanosti?

Istrazivanje "Mark plana" pokazuje, opet, potpunu raspolucenost mnenja javnosti. Na pitanje "da li ste vi licno za vojno angazovanje SRJ, ukoliko bi NATO preduzeo akciju sirih razmera prema bosanskim Srbima koja bi ugrozila njihovu egzistenciju?" broj odgovora "da", "ne" i "ne znam" bio je otprilike podjednako rasporedjen (38% "da", 35,7% "ne", 26,7% neodlucno). Istina, istrazivanje je radjeno pocetkom oktobra - danas bi se udeo "da" sigurno povecao, ali svakome ko je u prilici da izbliza oseti puls naroda jasno je da je to tek, uglavnom, verbalno ratoborstvo. Uvek na oruzje spremni radikali odbacuju direktno ukljucivanje Srbije u rat preko Drine.

Narod je zaokupljen prezivljavanjem (svaki peti gradjanin zivi u siromastvu) i Avramovicevim programom, fudbalskom utakmicom Brazil-Jugoslavija, zakazanom za 23. decembar, i vec neukusno politizovanom (pitanje je da li ce od brojnih politicara i privrednih funkcionera u avionu za put preko velike bare biti mesta i za fudbalere), pocinju u Srbiji i prva sudjenja za ratne zlocine... A u vazduhu stalno lebdi - zasto su nasa deca uopste tamo ginula, kad ce se, sudeci po svemu, u politickoj trgovini vecina teritorija izgubiti i kad su od jedinstvene strategije srpskog nacionalnog pitanja ostale tek mrvice.

Odgovor na sve ocekuje se od Njega, Predsednika, Slobe... Sloba se, medjutim, toliko retko obraca javnosti da ova danima, pa i nedeljama, ne zna sta da misli i kako da se opredeli. Supruga Mira Markovic je u najnovije vreme dosledni mirotvorac i to je za mnoge dovoljan orijentir. U delu SPS-a sa zabrinutoscu se prati i priblizavanje Slobodana Milosevica i Vuka Draskovica, koje poprima odlike gotovo prijateljstva i, u svakom slucaju, bliske saradnje. No, doskora je Milosevicev omiljeni politicar bio Seselj, trenutno na odmoru u zatvoru...

Ne treba ipak potcenjivati snagu ratnog lobija u najnovijoj Jugoslaviji. Njegov udarni deo je i najtajanstveniji - olicen je u armijskom vrhu, koji je bio uzdrzan prema Milosevicevom zaokretu i koji ga u tome ne bas voljno sledi. Koliko, medjutim, i dokle? Bice ipak da je problem sa popunom vojnickog sastava (posle pomeranja starosne granice za odlazak u vojsku na 21 godinu) svakom ko racionalno razmislja dovoljan razlog da ne izaziva ratnu sudbinu. Beograd, dakle, nije voljan da bude direktno uvucen u rat. To je, uzgred budi receno, izbegavao i do sada, a time se rezim i javno hvali. Postoje li, medjutim, u svemu tome neke granice i da li se ovih dana one iskusavaju?

Jedinu (ratnu) obavezu koju je zvanicni Beograd preuzeo bila je ona u Vensovom planu da, ako bude potrebno, zastiti Srbe u Krajini. Poslednjih dana, taman kad su krenuli ozbiljniji pregovori Beograd-Zagreb-Knin, tamosnji Srbi bivaju, posle duze vremena, ratno angazovani. Bice da je to posledica zamke koju je Radovan Karadzic postavio Milanu Marticu u nameri da uhvati Slobodana Milosevica. Cela akcija oko Bihaca - povlacenje, pa protivudar, sa javno izrazenom namerom da se udje u Bihac, koji ni po kojoj mapi nece biti srpski - gotovo da predstavlja rat za jos veci rat.

Radovan Karadzic se iz corsokaka ponovo vratio na ekrane svetskih TV stanica. Oseca se kao riba u vodi. Preti! Ako se ko radovao americkoj odluci o prekidanju kontrole embarga na oruzje za Muslimane, to je bio on (da je jos i potpuno skinut embargo, veselju ne bi bilo kraja), ako bi se ko radovao ukljucivanju Hrvatske u borbe za i oko Bihaca, to bi opet bio Radovan. Jer bi tada (uz svoje najavljeno raketiranje Zagreba) do kraja pritisnuo Milosevica da obnovi dostavu ratnog materijala, ponesto ljudstva , a, ako se bas bude iskomplikovalo, i da posalje svoju armiju tamo. Iako se ovaj scenario cini neverovatnim, zar tako pre pet godina nije izgledalo i ovo sto nam se u medjuvremenu dogodilo? Karadzic je krenuo, cini se, u svoju konacnu bitku, protiv Muslimana, Hrvata i sveta, a za Milosevica. Sanse da ostvari prvo, obrnuto su srazmerne mogucnostima za ovo drugo. Na opasnost ukljucivanja, "preko" Hrvatske, u ratni vihor i Srbije upozorava narocito uporno Dejvid Oven. Pomenuo je to i Boris Jeljcin. A tako je intonirano i saopstenje Vlade SRJ, posle bombardovanja Udbina koje "celu jugoslovensku krizu uvodi u nov mracni period, a mozda i u ratnu opciju sirih razmera".

Cak i covek Beograda na mestu predsednika Vlade RSK, Borislav Mikelic, izjavljuje da "ako se desi da oni tako idu na srpski narod i ako Hrvatska sa medjunarodnim snagama zeli da zbrise tamosnje Srbe onda SRJ mora da priskoci u pomoc".

Po mnogo cemu dani koji slede su kljucni. Bez obzira na smirivanje lopte u saopstenjima posle susreta Milosevic-Akasi-Martic. Previse je, medjutim, faktora u igri da bi se davale pouzdanije prognoze. Karadzicu i Mladicu ulazak u Bihac, izvesno je, odgovara, bez obzira na zrtve. Da li Zapad ima umeca da to politickom vestinom i doziranim vojnim udarima spreci? Hoce li se povuci "plavi slemovi", sto bi ovdasnju noc pretvorilo u onu mesecevu, sa one druge strane? Hoce li Hrvatska ostati po strani? Tu je otprilike i granica mirotvorne politike Beograda, koji ce se u rat ukljuciti verovatno poslednji od svih pobrojanih, i to ne direktno osim ako bas ne bude morao. Ovakav razvoj ni najmanje nije "nedostizan".

Mudrosti koja kaze da je "bolje zaorati sest akara zemlje nego pobediti u 24 rata" (sveta knjiga Persijanaca Zend-avesta) izgleda da ni hiljade godina nisu bile dovoljne da dopre do Balkana. S kojim se pravom onda mozemo icemu dobrom nadati?

Zoran Miljatovic