MEDIJI I RAT

Medijska proizvodnja rata: primer lista "Politika" iz 1991

"Mi" i "Oni" u zakrvavljenom ogledalu

,AIM, Beograd,20.11.94. Beogradska agencija za primenjena socioloska i politikoloska istrazivanja "Argument" analizirala je pisanje lista "Politika" u toku 1991. po zajednickoj matrici po kojoj je paralelno zagrebacki IDNS analizirao pisanje "Vjesnika". Ideja je bila da se po istoj metodologiji u istrazivanje ukljuci i jedan institut iz Ljubljane, jedan iz Austrije i jedan iz Kanade. Zasad je radjeno samo beogradsko i zagrebacko istrazivanje, a mozda je steta sto empirijski materijal nije razmenjen pre pocetka interpretacije podataka, kako bi se napravile komparacije (zagrebacki istrazivaci imaju beogradske podatke, ali beogradska strana jos nema zagrebacke).

Agencija "Argument" je zavrsila obradu podataka i sada vise autora priprema njihovu interpretaciju. Ljubisa Rajic, (inace doskorasnji urednik lista "Republika") priprema analizu "Jezik politike i rata"; Kazimir Curguz, novinar "Politike", inace clan Nezavisnog udruzenja novinara Srbije, pise o medijskoj opremi tekstova o ratu i politici; Dragana Antonijevic, etnolog Balkanoloskog instituta SANU, o mitovima i simbolima u ratnoj propagandi; Srecko Mihajlovic, istrazivac u Institutu drustvenih nauka, o medijskoj interpretaciji uzroka i ciljeva rata...

Zdenka Milivojevic, istrazivac u agenciji Argument" u razgovoru za ovaj clanak uvazava cinjenicu da je u tom periodu glavni protagonista ratne propagande televizija, ali i da se u analiziranim novinama nalazi zapravo ista propagandna matrica. Ona zapaza da uspostavljanje visepartijskog sistema u Srbiji i insistiranje na politickoj komunikaciji unutar novonastalih medija nije, uprkos ocekivanjima, uspelo da spreci, umanji ili obustavi proizvodnju nacionalne mrznje i rata. I pored sve int enzivnijeg rasta broja novih listova, radio i tv-stanica, medijski pluralizam gotovo da nije postojao, jer se 1991, prema oficijelnim podacima, skoro 95 odsto medija u Srbiji nalazilo pod kontrolom Vlade Republike Srbije, dakle, u funkciji politicke stranke koja je tu vladu fomirala. Analizia lista Politika pokazuje da se rat kao tema pojavljuje vec u januaru 91. godine, kada rata jos nije bilo. U novogodisnjem broju "Politike" (31. XII 1990, 01. i 02. I 1991.), Milovan Vitezovic - pesnik (i/ili politicar), dugo vremena nakon svoje politicke konstatacije da se narodu, vodji i svima nama 'Dogodio narod', objavljuje pesmu "Molitva DJordja Petrovica svetom kralju Studenickom u manastiru Feneku na bozic 1814": "Tvoja patnja i na mom je licu, Daj me sveti u Srbiju vrni..."

Zdenka Milivojevic zatim pokazuje kako su se uz tekstove o investicionim ciklusima i planu izgradnje srbije, uz tipicni naslov "Srbija hoce i moze", pojavljuju napisi tipa 'Treci put za Jugoslaviju" s podnaslovom "Spreciti raspad Jugoslavije" i feljtonsko stivo u kome se reinterpretira istorija, kao sto je tekst "Ducicev obracun sa zabludama" u kome se naglasava kako je "pre pola veka velikom pesniku bilo jasno ono sto drugi nisu videli ili nisu hteli da priznaju i kazu: da krvave reke i mas ovne grobnice srpskog naroda predstavljaju onaj poslednji prag trpljenja koji je predjen". Uz prepoznatljive i rutinske svakodnevne informacije, 8. januara, objavljuje se 35. nastavak Ducicevog feljtona pod naslovom 'Pucanj u Ferdinanda srusio ideale cele generacije'. Nastavak sadrzi i udarno objasnjenje : 'mi smo videli da do osvita XIX veka nije bilo medju Srbima i Hrvatima nego samo progona i pokolja: i da se u u tom XIX veku politika Hrvatska kretala samo u okviru austrijanstva i katolicke propagande sa krupnim zaverama protiv pravoslavnih krajeva. Nikad nije bilo, prema tome, kroz nebrojene generacije Srba i Hrvata ni znaka nacionalne solidarnosti i krvnog afiniteta. Evo jos dokaza: 1804. kad je Srbija pod DJordjem i Milosem dizala velike ustanke za oslobadjanje Balkana i kada su stvarali prvu hriscansku drzavu u nehriscanskom i varvarskom carstvu na evropskom istoku, nijedan Hrvat nije, kao Sloven ili Hriscanin, dosao kao dobrovoljac da pomogne taj ustanak. Hrvat nije dosao ni 1875. kada je Srbija vojevala sa Turskom, ni 1885. sa Bugarskom, ni 1914. sa Austro-ugarskom..."

Dvadesetog januara na strani 13. "Politike" ogroman naslov "Velika obmana srpskog naroda', najavljuje govor Dobrice Cosica u Krusevcu : "S nacionalnom dezintegracijom i asimilacijom srpskog naroda tekla je i eksploatacija srpske privrede. Na provizornu postbrionsku Jugoslaviju, na zaraceno stanje i sadasnji haos u njoj Srpski narod ne moze vise da pristaje u ime nakakvih 'visih ciljeva'. Avnojevske granice nisu ni etnicke ni istorijske. Odavno su pali svi ti 'visi ciljevi', mi smo najzad uvideli da su ti visi ciljevi samo njihovi ciljevi. Sta hoce taj isponizavani, izobmanjivani, oklevetan, nerazumevanjem i mrznom opkoljeni srpski narod koji je najodgovorniji za svoj sadasnji polozaj. Srbija je imala jos u 19. veku jasan nacionalni cilj - ujedinjenje svih Srba u jednu Drzavu, a u prvom svetskom ratu, to je bio njen prvi ratni cilj, sa porazom svog najveceg neprijatelja Austrougarske".

Na I programu Beogradske televizije

1. januara se emituje dokumentarni film o Spegelju, a Politika 26. januara tim povodom obavestava da je "Otkriven hrvatski plan oruzane pobune' i citira se izjava Martina Spegelja iz pomenutog filma 'Mi smo u ratu s vojskom. Ako do necega dodje, pobiti ih sve na ulici, u stanovima, bacati bombe, pistolj u stomak, zene djecu...

Politika objavluje tekst u kome se govori da je "Zagrebacka 'Astra' uvezla 36.000 kalasnjikova", dok informacije o nacinu na koji su se Srbi do tada naoruzavali - otimanjem oruzja od lokalnih stanica milicije - nisu objavljivane. 27. januara na prvoj strani nadnaslov 'Situacija u Hrvatskoj' i ogroman naslov 'Rezervisti raspusteni, oruzje se jos ne vraca", 30 januar "Politika" na naslovnoj strani objavljuje da je "Uvoz oruzja bio po nalogu vlade", a najavljuje se novi feljton "Kome smetaju Srb i u Hrvatskoj", s podnaslovom

• "San o velikoj Hrvatskoj do Drine, Zemuna i Crnoj Gori kao njenom privesku, San o izbacivanju Srba s Istocnog Jadrana". Na prvoj strani je objavljen antrfile (kao najava veceg teksta na 9. strani), u kojem se pod naslovom 'Kraj iluzija' ukazuje na komentar Milorada Vucelica, danas direktora Radio televizije Srbije. U njemu se kaze: 'Moramo se do kraja i bez iluzija i samoobmana suociti sa cinjenicom da se u Hrvatskoj, medju Hrvatima, do sada nije nasao niko ko bi izrekao bar jednu jedinu rec osude javnim planerima 'kasapljenja' i novog ustaskog genocida nad Srbima i svim drugim nepocudnim. To do sada nije uradio ni jedan hrvatski intelektualac ni knjizevnik, nijedno drustvo ili udruzenje, niko od poslenika javne reci, niko od ugleda i autoriteta, nijedan propagandista a ni katolicka crkva. Hrvatska, dakle, ponovo suti....'. Po kasnijim izvestajima Crvenog krsta,, konstatuje Zdenka Milivojevic, u januaru mesecu jos nije bilo rata u Hrvatskoj, nije bilo izbeglica iz Hrvatske, a od februara meseca sa etnicki mesovitih podrucja postepeno pocinju odlaziti i Srbi i Hrvati. Kljucni razlog je medijski proizveden 'strah od rata'.

"Politika" u svoj informativni govor, nakon afere Spegelj, uvodi izraz 'ustase', a od 29. jula 1991. intenzivno koristi izraze 'ustaske formacije', 'ustaska gnezda', 'ustaske snage', 'ustaska uporista'. Od 27. septembra uvodi se u upotrebu izraz 'crnokosuljasi', 'crne legije', 'crne trojke' itd. Na pocetku godine, kada rata jos rata nema, novinari "Politike" svoje tekstove zasnivaju na 'argumentima', a za njima posezu pre svega u istoriju, a potom i u aktuelnu situaciju u Kninskoj krajini cesto uz proizvonju paralelne stvarnosti. Analiza "Politike" u januaru 1991. pokazuje da opisujuci dogadjaje u Kninskoj krajini, ovaj list o aktivnostima 'hrvatske' i 'srpske strane' informise na dva razlicita nacina. Kontekst u koji smesta informacije o tim aktivnostima je istorijski, a oznake za 'hrvatsku stranu' su: 'paravojne formacije', 'partijske vojske', 'nauoruzani HDZ-ovci'. 'Srpska strana' dobija oznake 'napaceni i prognani srpski narod', 'krajinska vojska', 'borci', 'branioci', 'oslobodioci' itd.

Obrazac proizvodnje rata je imao institucionalnu, politicku i socijalnu uzlaznu liniju: od Memoranduma SANU (1986.) preko medijske glorifikacije nacionalnog interesa, njegove odbrane (1987-1989) do definitivne politicke institucionalizacije nacije (1989.) i medijske konstrukcije neprijatelja (1990). Sledilo je intenzivno praktikovanje nacionalne idelogije od strane lokalnih politicara u Kninu (1990) i, na kraju, pocetak pojedinacnih incidenta u Kninskoj krajini, koje mediji smestaju i obrazlazu istorijskim kontekstom, dajuci im podrsku, legitimitet i motiv da postanu sve ucestaliji (1990 - 1991.). U martu 1991. ovi incidenti su prerasli u nacionalisticki rat u Hrvatskoj. Rat u Bosni i Hercegovini je po istom receptu pripreman sve do 6. aprila 1992. godine. Ocigledno je, konstatuje Zdenka Milivojevic, da se politicka propaganda, kojom je "Politika" stvarala predstave o neprijatelju i podsticala rat, zasnivala na ideoloskoj zloupotrebi istorijskog konteksta, poluistinitim informacijama, uskracivanju informacija, vrednovanjima, naglasavanju delova pojedinih dogadjaja i specificnom jeziku mobilizacije za naciju, odnosno rat. Uklopljenost crno-belih poruka u kontekst, unutar kojeg se jasno raz dvajaju prijatelji od neprijatelja, je opsti informativni obrazac, koji publici otvara mogucnost "ucitavanja izmedju redova". Time se stvara privid neutralnosti i privid jednomisljenja, zasnovanog na navodnom uzajamnom razumevanju i poverenju. Glavni proizvodjaci rata su sve vreme u pozadini: republicka rukovodstva, mediji, lokalni politicari, a ostrasceni sledbenici ideologije i sitni delinkventi pocinju realizaciju velikosrpskog i velikohrvatskog politickog programa, konstatuje Zdenka Milivojevic. Nena Skopljanac, istrazivac u Agenciji "Argument" objasnjava kako se od mitske svesti doslo do politicke paranoje: Mediji, striktno kontrolisani (posebno drzavna televizija kao najuticajnija), korisceni su kao jedno od najvaznijih sredstava vladanja. Manipulacija se sastojala u preciznoj selekciji informacija; u striktnoj selekciji izvora informacija; ucestaloj upotrebi komentara za propagande aktivnosti, neretko bez ikakve informacije o prezentiranim faktima.

Inace, analiza sadrzaja pokazuje da se u 9453 slucaja autori ne pozivaju ni na kakav izvor, na sluzbene izvore poziva se u 1080 clanaka, a neposredan uvid autora u 472 slucaja). Pogodno tlo za propagandne aktivnosti predstavlja cinjenica da je tokom osamdesetih drustvo bilo u dubokoj, totalnoj i dugoj krizi, koja nije bila samo ekonomska i politicka, vec je to bila i kriza vrednosnog sistema. U isto vreme, propaganda bazirana na ideologiji "vladavine radnicke klase" i "samoupravljanja" nije vise bila ubedljiva. Krajem osamdesetih, zapaza Nena Skopljanac, srpski nacionalni interes je kreiran kao kljucna tacka ideologije vladajuce partije. Drustveni sistem (u prvom redu u ekonomskom i politickoom smislu) manje-vise je ostao isti i proces permanentno indukovane krize je nastavljen, ali kroz "novu propagandu" - ljudi su drzani u iluziji da se drustvo (i njihov svakodnevni zivot) promenilo. Medijska priprema za rat je realizovana kroz "nacionalizaciju" medijskog diskursa, odnosno kroz reinterpretaciju i ideologizaciju istorije, povratak nacionalnoj tradiciji i kroz nametanje teze o ugrozenosti Srba u Hrvatskoj. U periodu pred-ratnih konflikata zadatak propagande je bio da definise "nas". Njen osnovni cilj je bio da pojaca nacionalni identitet i da poboljsa kolektivnu svest, simultano onemogucavajuci kriticku svest i pretvarajuci pojedinca u deo mase. U tom periodu takodje je kreiran imidz "drugog" i demoniziran je spoljni (hrvatska strana) i unutrasnji neprijatelj (svako ko ne zeli da prihvati interpretaciju "srpskog nacionalnog interesea" onako kako ga je definisala vladajuca partija i veci deo opozicije). Osnovna intencija je bila, konstatuje Nena Skopljanac, da se diskredituje svaka sumnja da je vladajuca politika pogresna i da se ljudi navedu na ponasanje u maniru- jedna ideologija, jedna partija, jedan vodja. "Oni" u pocetku nisu bili striktno oznaceni kao neprijatelj, vec neko ko "nama" nije naklonjen. Demonizacija spoljnog neprijatelja pocela je posle jasno izrazene namere Hrvatske da postane nezavisna, koja je bila interpretirana kao pretnja realizaciji programa srpskog nacionalnog interesa. Istorijom je manipulsano tako da ona kreira poruke za sadasnjost. Da bi se povecala uverljivost ubedjivanja bilo je neophodno da istaknuti eksperti i javne licnosti uzmu ucesce, sto su mnogi i ucinili. Fakti su birani iz veoma sirokog istorijskog perioda (od kosovske bitke 1389. do ranih osamdesetih), ali citav proces reinterpretacije je tekao kroz (a) distanciraje od perioda "socijalistickog drustva" ili takozvane "Druge Jugoslavije"; (b)kriticke opservacije o srpskoj odluci da stvori Jugoslaviju ("takozvanu "Prvu Jugoslaviju"); (c) kroz glorifikaciju srpske nacionalne istorije iz perioda pre stvaranja Jugoslavije.

Nena Skopljanac sastavlja taj ratni fotorobot pomocu parafraza glavnih propagandnih tvrdnji: "Mi": medju Srbima je bilo najvise zrtava tokom II svetskog rata, srpski doprinos oslobodjenju Jugoslavije je bio najveci i oni imaju pravo da je zadrze u postojecim granicama; komunizam nikada nije bio imanentan Srbima, njega je nametnuo Tito i njegovi kolaboracionisti medju srpskim politicarima; Srbi su bili u najgoroj poziciji u tom sistemu; postojala je zavera "Slaba Srbija - Jaka Jugoslavija"; Srbi jedino zahtevaju jednaka prava koja drugi vec imaju, ali u okviru postojece Jugoslavije... Srbi su se hrabro borili za oslobodjenje ne samo za sebe, vec i za svoju bracu Hrvate; Srbi su jedini ti koji su imali svoju vlastitu drzavu u proslosti (cak najjacu u srednjem veku); Srbi su jedini imali demokratske institucije; Srbi su vodili rat protiv turskih zavojevaca; Srbi su branili Evropu od islamskog uticaja; u oba svetska rata Srbi su bili na istoj strani na kojoj su bili "saveznici"; Srbija je pobedila mocno austrijsko carstvo u I svetskom ratu i ceo svet se divio srpskim vojnicima i njihovoj pobednickoj armiji; Srbi su platili veliku cenu za slobodu; Srbija je zrtvovala zajednickoj drzavi sve sto je imala (svoju nezavisnu i medjunarodno priznatu drzavu, dinastiju i vojsku); Srbija je uzela ucesce u stvaranju Jugoslavije zbog ostvarenja sna o zajednickoj drzavi Juznih Slovena, a ne iz svojih interesa; Srpska politika je bila bazirana na jednakosti s Hrvatima; Srbi su se borili protiv Nemaca tokom II svetskog rata i nisu kolaborirali s njima radi razbijanja Jugoslavije... "Mi" smo jedna od najstarijih nacija u Evropi, s vlastitim pismom, jezikom, i jedinstvenom kulturom, "Mi" smo, verni, pravedni, saosecanji miroljubivi...

"Oni": Medju Hrvatima je bilo daleko manje zrtava tokom II svetskog rata, njihov doprinos oslobodjenju je manji nego nas; Hrvati su vladali drugom Jugoslavijom; Hrvatska je bila ekonomski i politicki privilegovana; Hrvatski politicki lideri su, medju ostalima, kreatori zavere protiv Srbije; separatisticke tendencije kod Hrvata su postojale od pocetka; Hrvati su se borili u austrijskoj carskoj armiji protiv Srba u I svetskom ratu; Hrvati uglavnom nisu nicim doprineli zajednickoj drzavi, prevshodno zato sto nista nisu ni imali; Hrvatska je pristupila Jugoslaviji zato sto je to u to vreme odgovaralo njenim interesima; Hrvatski politicki lideri su stalno izazivali konflikte na politickoj ravni sa svojim zahtevima da se onemoguci "srpska hegemonija" koja, fakticki nije ni postojala; Hrvatski politicari su kolaborirali s Nemcima u II svetskom ratu u cilju razbijanja Jugoslavije i stvaranja nezavisne drzave... "Oni" nikada nisu imali vlastitu drzavu, "Oni" su uvek radije bili potcinjeni svojim zavojevacima, nego sto su se borili za slobodu; "njihova" nacionalna kultura ne ide daleko u proslost i samo je bleda kopija zapadne kulture... "Oni" su zlobni, konspirativni, hipokriti, nasilni...

Cilj tako suprotstavljenih tvrdnji je bio: (1) da se izrazi kljucna teza - da su Srbi dobrovoljno izabrali da zive u Jugoslaviji; ako je iko ugrozen u Jugoslaviji, to su bili Srbi; Srbi su platili veoma visoku cenu u ljudskim zivotima u dva svetska rata da bi kreirali zajednicku drzavu; oni nece dozvoliti njeno razaranje, branice je svim sredstvima, a "istina" i "pravda" su na srpskoj strani... Glavni cilj glorifikacije srpske istorije bio je stvaranje mitske svesti o "nama", osecanje ponosa, digniteta, samorespekta, sto je trebalo da pojaca patriotizam, da Srbe obaveze da se drze zajedno i da budu spremni da se zrtvuju. Teza da su Srbi u Hrvatskoj ugrozeni bila je, kako smatra Nena Skopljanac, kljucni momenat propagande u pred-radnom periodu zato sto sto su preko nje "drugi" definitivno nazvani neprijateljima. Intencija je bila da se obnovi kolektivno istorijsko secanje medju Srbima, pojacano kasnije tezom o ponovljenom genocidu, sa detaljima ubistava, mucenja i masakra, uz ritualno ponovno sahranjivanje kostiju zrtava genocida. Istovremeno, trebalo je razviti solidarnost sa delom istog naroda ali glavni cilj je bio da se potvrdi teza da Srbi moraju ziveti u jednoj drzavi, ako zele da zive kao slobodna nacija. Sve je kulminiralou mitu o Srbima kao "nebeskom narodu", izraz koji je sublimirano i metaforicno izrazio zeljenu prirodu "Nas". Imidz "Njih" nije bio tako eksplicitno kreiran, zato sto je trebalo sugerisati da to i nije vredno razmisljanja. Publici je ostavljano samo da zakljuci da sve sto smo "Mi" bili i imali "Oni" nisu.

Milan Milosevic (AIM)