BOSNA U BELOJ KUCI

Promene i prividi

(Koliko ce poraz na "medjuizborima" uticati na spoljnu po- litiku vlade Bila Klintona i zasto je bivsa Jugoslavija gla- vni poligon za proveru neizvesnosti u vrhu Sjedinjenih Drzava)

AIM, BEOGRAD, 15.11.94.

Senzacionalisticki intonirani naslovi mogli su stvoriti utisak da se, posle proslonedeljnih "medjuizbo- ra", u Americi malte ne cela vlast rusi ("Bela kuca u crno zavijena";"Katastrofa demokrata"). Da je nesto medju zivima, autor kapitalnog "Americkog jezika" i velemajstor cinicnih verbalnih segacenja, H. L. Menken, mozda bi pora- zene i prepadnute pokusao da osokoli svojim alkoholica- rski kiselim rodoljubljem iz medjuratne velike krize:"Bog cuva decu, pijanice i Sjedinjene Americke Drzave".

Sta se zapravo dogodilo:koliko su "medjuizbori" iz- izmenili, ili poljuljali, stranacke i drzavne poluge Ame- rike i sta bi to moglo da znaci za svet izvan nje?

Neocekivano ubedljiv poraz Demokratske stranke ozbi- ljno je, nema sumnje, uzdrmao sam vrh americke politicke piramide. Dosad nadmocna u celom Kongresu (cetiri dece- nije u Predstavnickom domu i 8 godina u Senatu) stranka predsednika ciji je rejting u padu (trenutno mu samo 41 odsto anketiranih daje podrsku) izgubila je, cini se, i vise od parlamentarne vecine. Preti joj opasnost da, s Klintonom na celu, kroz dve godine izgubi i Belu kucu.

Klinton je 1992, poput Kenedija 1960. osvajao vecin- ske, tzv. srednje slojeve omamljivom vizijom brzeg, urav- notezenijeg razvoja Amerike. Sada, na kraju prvog predse- dnickog polugodja, ta ista vecina kao da okrece ledja i njemu i stranci koja se u njega pouzdala. Zbog cega?

Poredjenja s Kenedijem pocela su, istini za volju, da blede odmah posle izbora 1992, delom i zbog Klintonovih ne- spretnosti u izboru saradnika. Usledilo je ozivljavanje pretezno sitnih i bajatih, ali krajnje neprijatnih imovin- skih i ljubavnih afera koje je opozicija, preko senzaciona- listickih medija, brutalno dramatizovala.

Tome valja dodati mozda najznacajniju promenu u ame- rickoj politickoj kulturi novijeg doba-ubrzani porast dubokog podozrenja u bezmalo sve zastupnike opsteg inte- resa, zbog birokratske ustajalosti, sklonosti korupciji i drugih poroka. Mogla je, dakle, presuditi i spontana teznja biraca da radikalno menjaju personalni sastav na Kapitol hilu, pa makar time ojacali i najagresivnu desnicu.

Ipak, ma koliko izgledao dalekosezan, izmenjeni sastav Kongresa, sam po sebi, jos ne znaci da su Klintonu dani odbrojani. Imali se u vidu da glavne poluge vlasti, posebno u spoljnoj politici, ostaju jos dve godine u njegovoj ruci, sada mnogo sta zavisi od toga kako ce se sef izvrsne vlasti kretati na neocekivanoj "uzbrdici".

Da li ce, recimo, imati snage da Kongresu, s demokratima u manjini i sa desnicom iz obe stranke u ofanzivi, pokaze zube? I to ne kao prkosni gubitnik nego kao drzavnik koga biraci nisu "kaznili" zbog reformi koje predlaze nego za- to sto je dopustio da se one okrnje, uspore ili zaparloze.

Unutrasnji domet poraza na "medjuizborima" zavisice, drugim recima, od odgovora na pitanje koje je biracka ve- cina svojim protestnim glasom postavila:moze li Bil Klin- ton, juznjak iz Arkanzasa, ponovo docarati hrabrost i vizi- onarstvo iz Kenedijeve romantizovane legende ili ce nasta- viti politicki da tone poput svoga partijskog kolege, Dzi- mija Kartera, iz Dzordzije, pre jedne i po decenije?

Za one koji prednost daju ovom drugom poredjenju sli- cnosti su sve frapantnije. Kao i Karter, i Klinton je, vele, osvojio paznju kao nekovencionalni besednik koji populis- ticki jurisa na birokratski otudjeni federalni aparat i odvec raskomoceni krupni kapital. Ali je, kao zatocenik politicki provincijalnog juga, ubrzo otkrio da "nema sto- fa" za drzavnika primerenog sili kakva je Amerika.

Da li je to bas tako, pokazace vreme koje Klintonu preostaje do kraja mandata na celu Bele kuce. U medjuv- veremenu, za svet koji ovakve i slicne americke potrese posmatra sa strane, sada je, dakako, najvaznije koliko ce poraz na medjuizborima uticati na spoljnopoliticke ambi- i obaveze vlade Bila Klintona.

Igrom istorijske sudbine ( uz odlucjujuci "doprinos" domachih aktera krize) prvi, ako ne i glavni poligon na kojem ce se ta neizvesnost proveravati bice-i vec je- ste-upravo ovaj na kojem se gradi, ili rusi, i nasa budu- cnost. U stvari, tragedija bivse Jugoslavije prati Klinto- na tako reci od prvog dana njegovog predsednikovanja.

Sa stanovista globalnih interesa jugokriza nije mo- gla biti kvalifikovana kao prvorazredna. U Belu kucu se, da tako kazemo, progurala preko reda. Silovito se nametala preko elektronskih i drugih medija porastom otrovnog "uci- nka" ovdasnjih proizvodjaca mrznje i rata (od svirepog "davljenja" Sarajeva do bestijalnog razaranja Mostara).

Klinton je u tu zlu senku, cini se, tonuo utoliko du- blje ukoliko se vise trudio da je istera bar iz Bele ku- ce, uveren da ima prece brige. Vracala mu se, po pravilu, u sve tezem izdanju. Najcesce, na dva nacina: preko rat- nom vatrom u Hrvatskoj i Bosni uspaljenih medija i preko Kongresa u kojem je sklonost ka politikantskoj zloupotre- bi jugokosmara bila sve naglasenija. I sve uspesnija, iz vise razloga.

U pocetku, neposredno posle izbora 1992. ponajvisse zbog toga sto je Klintonova Amerika, kao, uostalom, i ve- cina njenih evropskih saveznika, bila zatecena raspla- msavanjem agresivnog nacional-sovinizma u srcu evrop- skog jugoistoka. S razlogom uverena da je bitku za vlast dobila prevashodno programima za unutrasnji ekonomsko- socijalni oporavak, nova ekipa u Beloj kuci kao da je sav spoljni svet, pa i opasno uspaljeni Balkan, svesno po- tiskivala u drugi plan.

Predugo je bila, pa donekle i do danasnjeg dana ostala, i programski i personalno nepripremljena da se ozbiljnije angazuje u suzbijanju epidemije "jugovirusa". Vise je reagovala "na preskok" nego sto je bilo sta planirala na duzi rok. Otud vidan manjak strateske pro- misljenosti i obilje taktickih, improvizatorskih nedos- lendnosti, nespretnosti i nemoci.

Iz Vasingtona se, recimo, svaki cas trazi da Un- profor bude odlucniji u Hrvatskoj i Bosni ali se, istov- remeno, stavlja do znanja da iz Amerike ne treba ocekiva- ti "plave slemove" (izuzimajuci onih 550 na severu mir- ne Makedonije). Ili:iako je svojevremeno glasala za odluku Ujedinjenih nacija o zabrani isporuke oruzja bivsim ju- gorepublikama, Bela kuca, pod pritiskom Kongresa, uporno pravi racun bez krcmara olaksavajuci posao svima koji svoju sansu vide u rusenju mirovnog plana Kontakt grupe.

Vasington, najpre, ultimativno trazi ukidanje te zabrane da bi, potom, lisen podrske za njujorskim "sto- lom potkovice" jednostrano povukao svoje pare i ratne la- dje namenjene primeni zajednicki ustanovljene kontrole. Tako jednim udarcem pogadja tri pogresne mete izazivaju- ci protiv sebe i one bez kojih ne moze:politicki rovi- tu Jelcinovu Rusiju, bezmalo celu Evropsku uniju (posebno Francusku, Spaniju i Britaniju) i, najzad, kao u nekom bu- nilu, i samu centralu NATO-a u Briselu.

Nije, naravno, sporno da sve to i Beloj kuci pa- da tesko. Ali, kako razumeti takvo samosaplitanje? Gleda- juci sa americke strane, u objasnjenju koje se okoli- sno daje, mozda i ima neke logike. Sve je, zna se, zakuva- no u Kongresu. Najpre kao pretnja kojoj je i Bela kuca kumovala ocekujuci "urazumljivanje" ratobornih bosan- skih Srba. A zatim kao jedna vrsta parlamentarnog politi- ckog ultimatuma pred kojim Klinton prakticno nema iz- bora. Ponajmanje posle teskog poraza na "medjuizborima".

Ali, cak i ako bi bilo ubedljivije nego sto je, takvo objasnjenje tesko da moze umanjiti nezeljene posledice. Ne samo u odnosima Amerike sa starim savezni- cima u zapadnoj Evropi i novim "partnerom" u Rusiji, nego pre svega u Bosni koja ne prestaje da gori u nacional- sovinistickoj i revansistickoj obesti.

Na toj vatri, silom svoje moci i odgovornosti, pece se i americka spoljna politika;donekle, reklo bi se, i politicka buducnost Bila Klintona. Jer, od njega, posle poraza na "medjuizborima" mozda i vise nego do sada, zavisi, simbolicki govoreci, kada ce, i da li ce uopste u dogledno vreme, Bosna izici iz Bele kuce.

ALEKSANDAR NENADOVIC