DELIKATNOST SRPSKO-ALBANSKOG DIJALOGA

size: Albanski nezavisni casopis na albanskom jeziku KOHA je u svom poslednjem oboju, pozivajuci se na pouzdane izvore iz Ujedinjenih nacija, obelodanila da je lideru kosovskih Albanaca Ibrahimu Rugovi preneta saglasnost srpskog predsedika Slobodana Milosevica o njihovom susretu. Kako se prenosi, Milosevic je zahtevao da njih dvojica budu potpuno sami i da se razgovor obavi "negde blizu Beograda". Da li se zaista uskoro i moze ocekivati pocetak dijaloga dveju sukobljenih strana- aktuelnih srpskih vlasti i Albanaca? U svim nagadjanjima poslednjih meseci ne moze se izbeci cinjenici da se i Milosevic i Rugova po malo plase reakcija na domacem terenu. Otpori eventualnim pregovorima posebno su jaki u nekim srpskim radikalnijim krugovima te su zato neki opozicioni krugovi pokrenuli dosta ostru kampanju na Kosovu ocekujuci da ce Miloseviceve pozicije oslabiti te da se vise nece "saginjati" pod pritiscima medjunarodnog faktora. Rugova s druge strane ima sve glasnije kriticare na racun njegove miroljubive politike koju vodi, odnosno kako to najcesce zovu "tapkanja u mestu". Ni eventualni ratni sukob ne odgovara Srbima i Albancima. Prvima jer vec godinama vode jedan iscrpljujuci rat, ciji se ishod jos uvek ne nazire, a drugima jer su vojno i organizaciono inferiorni, a psiholoski i strateski nisu spremni za jedan opsti srpsko - albanski rat. Jedan od razloga sto se medjunarodni projekat za resavanje pitanja Kosova ne iznosi u javnost je i taj sto moze imati posledice eksplodirane bombe. Pod ovim se pretpostavlja da je medjunarodni faktor izvukao pouke iz dosadasnjeg iskustva posredovanja na Balkanu, kada nije uspeo da spreci, a kamoli zaustavi ratni sukob. Nezgrapan i preuranjen pristup resavanju kosovskog problema moze imati nesagledive posledice po region i stanovnistvo i doneti mnogo vise stete nego koristi. --

Moze li se uskoro ocekivati pocetak srpsko-albanskog dijaloga? On je vec dugo najavljivan, bilo je mnogo neuspelih i simuliranih inicijativa, glasina o misijama posredovanja i o tajnim pregovorima vodjenim u diplomatskim predstavnistvima ili na nekom neutralnom mestu. Ali, poslednjih nedelja i dana glasine koje dolaze sa zvanicnih mesta najavljuju da je pitanje Kosova konacno dozrelo za stavljanje na pregovaracki sto. Dve najvaznije, zvanicno nepotvrdjene ali i nedemantovane vesti dolaze iz Zeneve. Prema prvoj, kopredsednici Mirovne konferencije o bivsoj Jugoslaviji Oven i Stoltenberg za vreme nedavnog susreta predali su lideru kosovskih Albanaca Ibrahimu Rugovi Nacrt projekta za resavanje kosovskog pitanja koji je pripremljen u kancelarijama Zenevske konferencije i u okviru tzv. Kontakt grupe. Isti projekat je prethodno bio dostavljen i srpskom predsedniku Slobodanu Milosevicu.

Druga vest je mozda jos atraktnivnija. Pristinski nedeljnik "Koha", pozivajuci se na zenevske izvore, pise da je Milosevic preko Ovena i Stoltenberga uputio poruku Rugovi u kojoj izrazava spremnost da se sretne s njim u cetiri oka. Milosevic smatra da bi se razgovor trebao odrzati u blizini Beograda i bez posrednika. Rugova je poslednjih dana na novoj turneji po Evropi i nije davao izjave koje bi mogle potvrditi ili demantovati da je do njega stigla takva ponuda, tako da ne znamo da li je na nju odmah odgovorio ili je trazio vremena za razmisljanje i konsultacije sa svojim saradnicima. Medjutim, nezvanicno se u pristinskom sedistu Demokratskog saveza Kosova moglo saznati da je Rugova bio veoma zadovoljan sadrzajem razgovora koji je imao sa Ovenom i Stoltenbergom. "Dobili smo vise nego sto smo ocekivali" rekao je navodno u kratkom telefonskom razgovoru. Ali, jasno je da je on mislio na projekt koji je dobio, a ne na Milosevicevu ponudu za razgovor. Inace, sadrzaj zenevske ponude jos uvek nije obelodanjen ni u Beogradu ni u Pristini, tako da se ne zna koji su to njegovi elementi naveli Rugovu da bude zadovoljniji nego sto je ocekivao. U principu taj dokument ne bi trebao sadrzavati neka velika iznenadjenja. U njemu su verovatno sadrzane kompromisne ideje u opticaju, kao neka vrsta pocetne operacionalizacija formule vasingtonskog dogovora petorice iz maja 1993. godine, koji je Kosovo ostavio u sastavu sadasnje Jugoslavije/Srbije, ali je zahtevao i obnovu ljudskih i politickih prava Albanaca na Kosovu, sto je shvaceno kao osiguravanje specijalnog statusa, odnosno maksimalne autonomije. Moze li se Rugovino zadovoljstvo uzeti kao znak da dokument zapravo nudi vise od maksimalne autonomije? Ili je Rugova zadovoljan prosto zato sto u dokumentu ostaju otvorena vrata za razlicite opcije i citav onaj spektar resenja koji se obicno nudi kao kompenzacija za bazicni ustupak ostajanja Kosova u Jugoslaviju/Srbiji, a to su jake medjunarodne garancije, elementi drzavnosti za Kosovo, puna kulturna i prosvetna autonomija, otvorene granice prema susedima, sve do konfederalnih veza sa Albanijom ukoliko takav model bude primenjen i na drugim kriznim zaristima na Balkanu, pre svega u vezi sa statusom Srba u Hrvatskoj i Bosni. Uopste, tesko je pretpostaviti da ne postoji veoma bliska korelacija izmedju projekata za srpske Krajine u Hrvatskoj, za koji se tvrdi da je izradjen od strane ambasadorske mini-kontaktne grupe i na osnovu kojeg se po svemu sudeci vode sadasnji pregovori izmedju Zagreba i Knina, kao i Zagreba i Beograda, i zenevskog projekta za Kosovo. Nije iskljuceno da je prve Nacrte ovih projekata zapravo radio isti ekspertski tim ili da su oni veoma usko koordinirani, jer se radi o problemima i resenjima koji su sa medjunarodnog stanovista dosta simetricni. Istovremeno iznosenje kompromisnih solucija za Kosovo i Krajinu, a u sustini i za Bosnu, predstavlja najefikasnije politicko sredstvo medjunarodne zajednice za limitiranje srpskih aspiracija koje su u ociglednom principijelnom rasakoraku. Srbi su pokrenuli balkanski haos i njihovo obuzdavanje je najafekasnije sredstvo za okoncanje toga haosa. Stoga, ako bi Srbi bili naterani da prihvate isti aranzman za Kosovo i Albance kakav inace zahtevaju za teritorije koje kontrolisu prekodrinski Srbi, onda bi medjunarodni posrednicki forumi zavrsili vise od pola posla u resavanju balkanske krize. Drugi deo posla, ubedjivanje Hrvata i Albanaca da prihvate kompromisne solucije, bio bi mnogo laksi zato sto Hrvati i Albanci objektivno imaju slabije pregovaracke pozicije i ne mogu ucenjivati medjunarodnu zajednicu pretnjama o produzetku rata, kao sto to cine Srbi. Ali, iako zenevski plan o Kosovu moze dati onu neophodnu kompromisnu osnovu za pocetak pregovora koja je do sada nedostajala, nije jos uvek jasno jesu li sazreli svi politicki uslovi za njihov pocetak, pre svega za susret Milosevica i Rugove. Miloseviceva ponuda moze biti primamljiva, zato sto ozvanicava Rugovinu poziciju jedinog legitimnog predstavnika Albanaca, ali ona sadrzi i uslove koji bi opreznog Rugovu mogli naterati da jos malo saceka sa odlukom. Naime, Milosevic zeli sastanak u cetiri oka, znaci bez prisustva predstavnika trece strane i kako se tvrdi, sto blize Beogradu. Iskljucivanje "treceg" i insistiranje na "blizini" Beograda, kao da na neki nacin uslovljavaju unutrasnji karakter razgovora, dok je Rugova do sada uvek insistirao na razgovorima uz prisustvo medjunarodnog faktora (sto implicira internacionalzaciju kosovskog pitanja u samom startu kao i garanciju da ce postignuta resenja imati pune medjunarodne garancije). Rugova bi takodje zeleo da se po mogucnosti susret sa Milosevicem ostvari na neutralnom terenu, kako se time ne bi prejudicirala osetljiva pitanja teritorijalnog suvereniteta. Kod postavljanja ovakvih uslova ponavljaju se zapravo proceduralne teskoce kakve su bile vidjene oko zapocinjanja pregovora na relaciji Zagreb-Knin, kada je mesto odrzavanja sastanka obostrano dobijalo jake simbolicke konotacije za jedne "podredjivanja", a za druge precutne "secesije". Zbog toga Rugova verovatno nece odmah prihvatiti Milosevicevu ponudu. Ali je nece ni otvoreno odbiti, trazeci da se susret odrzi na nekom drugom mestu i uz prisustvo medjunarodnih garanta. I Rugova i Milosevic pribojavaju se reakcija na domacem terenu. Otpori eventualnim pregovorima i kompromisima narocito su jaki u srpskim ekstemnim krugovima. Jedan deo srpske opozicije, kao i bivsi predsednik Jugoslavije Dobrica Cosic i crkveni krugovi, vec su pokrenuli dosta jaku kosovsku kampanju nadajuci se da ce oslabiti pozicije Milosevica i odvratiti ga od novih "saginjanja" i ustupaka pred pritiscima medjunarodne zajednice. Na Kosovu se ponovo oglasio "srpski pokret otpora" predvodjen Kostom Bulatovicem, Solevicem i drugim liderima koji su Milosevica doveli na vlast, ali koji su po svemu sudeci radili pod instrukcijama Dobrice Cosica. Kosovski Srbi strahuju da ce im Milosevic na kraju okrenuti ledja. Kosta Bulatovic u intervjuu za NIN kaze: "Ako se Milosevic preko noci odrekao Republike Srpske u kojoj ima narod i teritoriju, sta ce tek biti sa ovim delom Srbije (misli na Kosovo), na kome nema ni narod ni teritoriju". I jedan od crkvenih ideologa Episkop Atanasije, pribojava se istog ishoda kad kaze: "Prorekao sam odavno, a molim se Bogu da se to prorostvo ne obistini, da ce treci izdajnicki cin sadasnjeg predsednika Srbije biti izveden sa Kosovom." Ekstremni srpski nacionalisti na Kosovu, kao i njihovi istomisljenici u Srbiji, ponudili su srpskoj javnosti novu ostro intoniranu peticiju u kojoj zagovarju hitnu primenu mera masovne kolonizacije Kosova i proterivanja Albanaca sa ciljem da se brze dodje do promene etnicke strukture Kosova u korist Srba, pre nego sto to postane prekasno. U sustini peticija predstavlja poziv na novi rat i nova masovna etnicka ciscenja i genocid, ovaj put nad Albancima. Da Milosevic nije ravnodusan na jacanje srpskog esktremizma na Kosovu pokazuje brzo aktiviranje propagandnog sektora SPS i drzavnih i navodnih humanitarnih institucija koje sluze rezimu, po pitanju Kosova. Milosevicev rezim uvek radi na vise koloseka i vise opcija, tako da ne zeli da ekstremnu varijantu resavanja kosovskog pitanja prepusti radikalnim partijama, Cosicu i crkvi. Njegov glavni policajac Radmilo Bogdanovic kosovskim Albancima ponudio je ostru altrernativu: ili ce pristati na razgovor o Kosovu kao unutrasnjem pitanju uredjenja Srbije kao pravne drzave, ili ce - kao separatisti - biti proterani. Bratislava-Buba Morina, kao predsednik humanitarne organizacije za zbrinjavanje izbeglica u Srbiji, bila je jos odredjenija kada je najavila da ce na Kosovu ubrzo poceti izgradnja kuca za 100.000 srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne, dok se ujedno zalozila za sprecavanje povratka oko 120.000 albanskih izbeglica i azilanata, koliko su neke vlade iz Zapadne Evrope najavile da ce biti uskoro vraceni na Kosovo. Analiticari uglavnom smatraju da je ovo samo prazna pretnja, jer Srbija nema dovoljno sredstava za finansiranje tako velikog projekta izgradnje naselja za 100.000 izbeglica, a i tesko je ocekivati da ce srpske izbeglice, i to uglavnom zene deca i starci, koje su preko glave preturili tolike patnje, pristati da budu naseljeni na veoma nesigurnom Kosovu, i to u vreme kada drzavni organi u Srbiji donose odluke o preseljavanju citavih fabrika i gde su i crkvene vlasti svojevremeno donele odluku o preseljenju crkvenih riznica u Srbiju. Kada se radi o otvaranju srpsko-albanskog pregovarackog procesa, postoji jedna nacelna dilema - da li je bolje zuriti se i rizikovati neizvesne reakcije, ili odloziti za izvesno vreme pocetak pregovora, kako bi se oni bolje pripremili i sprecile nekontrolisane reakcije. Srpsko - albanski odnosi vec dugo se nalaze u pat poziciji. Iako je stanje na Kosovu i dalje jako lose i napeto, obe strane su uspele da pronadju modus za odrzavanje mira, zasnovan na ravnotezi straha. U sadasnjim okolnostima nijednoj od strana ne odgovara rat: Srbima, zato sto su vec u jednom drugom iscrpljujucem ratu, koji traje tri godine i jos nije odlucen, pa bi otvaranje novog fronta bilo veoma riskantno; Albancima, zato sto su vojno i organizaciono inferiorni, a strateski i psiholoski jos nisu spremni za oruzanu pobunu na Kosovu i opsti srpsko-albanski rat, u koji bi se ukljucila i Albanija. Ipak, s druge strane, svakome je jasno da je kosovski mir u sustini jedan privid, krhko stanje obostrano odlozenog rata. Do danas nije ucinjeno nista na stvaranju uslova za mirno resenje kosovskog pitanja. Naprotiv, konflikt je deklarativno stalno zaostravan i doveden do tacke pred usijanje i eksploziju, kad prakticno nema povratka natrag. Kosovo je bilo i ostalo bure baruta, ili paklena masina koja se svakoga casa moze aktivirati i napraviti haos na Balkanu. I sire. Kako delovati u takvim okolnostima? Jedni kazu da je na Kosovu vec tempirana bomba ciji satni mehanizam zloslutno otkucava vreme do eksplozije. Stavise, ovde je mozda uporedo tempirano nekoliko bombi. Pored srpskog i albanskog odbrojavanja, koje srecom za merne jedinice jos uvek ima nedelje i mesece, a ne dane i sate, mozda su aktivirane i bombe nekih trecih sila, koje su potencijalno zainteresovane za izazivanje jos veceg haosa na Balkanu. Ako vreme za eksploziju istice, kazu ovi analiticari, onda treba preduzeti hitne mere za njihovo demontiranje, pre nego sto bude prekasno. Drugo glediste je sofisticiranije i poziva da se ne zuri sa otvaranjem kosovskog pitanja i da se bude oprezan u pristupu. Ono polazi od pretpostavke da je kosovska paklena masina poteznog tipa. Sadasnja ravnoteza straha sluzi kao tanka zica koja spaja osigurace na detonatorima i svako cimanje ili pomeranje ravnoteze na jednu ili drugu stranu moze dovesti do eksplozije. Prema ovoj teoriji, Kosovo ce zapravo eksplodirati onoga casa kada se kao pitanje konkretno otvori i pocne resavati. Do toga moze doci za deset godina, ali i narednog meseca. Jedan od razloga zasto se medjunarodni projekat o resavanju kosovskog pitanja drzi pod tajnom jeste verovatno i taj sto bi njegovo objavljivanje u ovom trenutku i u albanskoj i u srpskoj javnosti moglo imati efekat bombe. Medjunarodna diplomatija je valjda vec izvukla pouke iz svojih ranijih posrednickih akcija na Balkanu, kada one ne samo da nisu sprecile izbijanje rata, vec su ga ubrzale i intenzifikovale.I kada se radi sa najboljim namerama, diplomatski potezi mogu biti preuranjeni i nezgrapni, i mogu dovesti do vise steta nego koristi.

Shkelzen Maliqi, AIM Pristina