UBIJANJE KOMPROMISA

Promene i prividi

(Politicko i vojno ucenjivanje medju domacim akterima krize znatno je jace od njihove spremnosti na ustupke)

AIM, Beograd, 12.11.94.

Jugoslavija koje vise nema ima sve vise uslova da udje u istoriju kao rodno mesto novog, politickog nad- realizma. Pretvara se, mogli bismo reci, u pozornicu bez premca na kojoj se, bezmalo bez prestanka, prikazuje nesto nalik na "komad s pregovaranjem i pucanjem".

Pregovara se u Zagrebu, Kninu, Beogradu i jos koje- kuda, u poslednje vreme intezivnije nego ikada. Govori se i o mogucnim, obostranim ustupcima. Ali sta vredi:cim nago- vestaj bilo cijeg ustupka postane javna tajna, u ovom slu- caju u srpsko-hrvatskim pogadjanjima, javnost biva zasuta svakojakim ucenama. I, kao po dogovoru, pucnjava u Bosni se pojacava. Cak i na ulicama mucenickog Sarajeva.

To stvara zabunu i u tzv. medjunarodnoj zajednici koja se svecano zarekla da, preko Kontakt grupe, prisili domace aktere krize na politicke kompromise. A ovi, opet, kao da nisu sigurni ni u same sebe a kamoli u st- rane partnere. Vuku, uglavnom, iznudjene poteze. U Beogra- du zbog preke potrebe da se Srbija otarasi sankcija; u Zagrebu zbog straha od unutrasnje destabilizacije; u Sarajevu zbog zurbe da se, uz podrsku Amerike, po svaku cenu popravi pregovarcka pozicija vlade. . .

U tom lancu medjuzavisnosti kao da nijedna kari- ka nije pouzdana a dovoljno je da samo jedna popusti pa da se sve, po ko zna koji put, zamrsi. Eto zasto se svi pokusaji ozbiljnijeg pregovaranja i kompromisnog zblizavanja pretvaraju u neku vrstu zacaranog kruga.

Prvi, nazovimo ih novokomponovani mirotvorci, narocito oni kojima gori pod nogama, ulaze i u ozbi- ljnije politicke probe, pa i pogodbe;drugi se dvoume u strahu da ne izgube ono sto sada drze, ili u var- ljivoj nadi da bi sutra mogli iskamciti vise;treci i prve i druge sumnjice da dovode u pitanje "sveti- nje" koje su i sami kovali u zvezde, ili ih otvoreno anatemisu kao izdajnike nacije i vere.

Da nevolja bude veca, nacin na koji se optuz- be za "izdaju" suzbijaju, neretko izaziva jos vecu zabunu. Posebno u Beogradu, sto je pokazala i nedavna rasparava u federalnom Parlamentu. Seseljevim radika- lima koji su zaludno trazili da se savezna vlada sme- ni zbog blokade granice na Drini, uzorno disciplinovani govornici vladajuceg SPS-a "zestoko su uzvracali" u dvostrukoj ulozi.

Najpre, kao neustrasivi zastupnici Milose- viceve strategije koja u planu Kontakt grupe vidi jedini spas za sve Srbe, pa i one zapadno od Drine. Ko misli drukcije neka ne racuna na podrsku Srbije, sto je, nema sumnje, s paznjom i zahvalnoscu sas- lusano u Vasingtonu, Moskvi, Njujorku i drugde.

U drugoj, da kazemo propagandistickoj ulo- zi za domace politicko trziste, neki poslanici SPS-a, poput agitpropovski jednosmerne, pseudoprofe- sionalne masinerije RTS-a, osporavali su optuzBe za izdaju "brace preko Drine", preuzimajuci kao svoje i neke notorne radikalske parole:da su spoljne sile rasturile bivsu Jugoslaviju;da su Srbi u Hrvatskoj i Bosni vodili i pobedonosno zavrsili "oslobodila- cku borbu";da za njihove samoproklamovane drzave ne vaze avnojske granice;da ce se, kad za to do- dje vreme, useliti pod krov brizne matice. .

Logika takvog suprotstavljanja ultranacio- nalistickim kriticarima vladajuceg vrha mogla bi da sasece granu na kojoj zvanicni Beograd se- di kao mirotvorni partner tzv. medjunarodnoj zajed- nici. Jer, njome kao da se zeli reci (valjda u nadi da spoljni svet to nece odvec ozbiljno shvatiti) da ovdasnja vlast nije ustala protiv rata zbog po- gubne neuracunljivosti velikosrpskih ciljeva, nego iz uverenja da su ti ciljevi, uglavnom, ostvareni. Ili da se mogu ostvarivati i u miru za koji se, zarad br- zeg skidanja sankcija, treba zaloziti bez kolebanja.

Ispada, sve u svemu, da i oni koji istu i vode pregovore svaki cas padaju i u sopstvene za- mke;kao da, receno jezikom malo grublje metafore, jure sopstvene repove. Zar je onda cudno sto vodji bosanskih Srba odbijaju mirovnu ponudu Kontakt grupe, iako znaju da time samo uvecavaju ionako preteske zrtve i muke naroda koji predvode. Ili, sto njihovi protivnici na bojistima sirom Bosne koriste tu sr- psku odbojnost na "nepravedni mir" kao opravdanje za vlastitu ratobornost, uprkos pristanku na mirovni plan.

Vezivanju takvih omci oko "mirovnog procesa" svakako je veoma doprinela i upornost Klintonove Bele kuce da, zarad smirivanja domacih "jastrebova" u Kon- gresu i medijima, uporno zahteva ponistenje embarga na isporuke oruzja. Time je pripremila ono sto, kako i sam sef Bele kuce kaze, nije htela:priklonila se pritisku Kongresa i povukla iz medjunarodne kontrole embarga na isporuke oruzja bosanskim Muslimanima.

Pristajanje najmocnije sile na takvo "uspos- tavljanje vojne ravnoteze" da bi se politicki "ura- zumili" u oruzju dosad nadmocni Srbi, otvara poten- cijalno poguban raskorak i u Kontakt grupi. Ne treba, uzgred receno, smetnuti s uma da se ratoborni, kako s obe strane Drine, tako i izvan Bosne, i dalje drze kao da su u Tacitovoj "Germaniji" otkrili recept i za sebe.

Slavni hronicar oronulog rimskog carstva, smatrao je, naime, da bi se ono moglo, eventualno, spasti samo ako bi se njegovi neprijatelji izmedju sebe zavadili. Bili su to pusti snovi. Ali iz te pouke istorije nikako ne sledi da nesloga medju silama koje pokusavaju da iznu- de mir u bivsoj Jugoslaviji, nece produziti rat u Bosni.

Uostalom, posledice raskoraka koji dovodi u pita- nje efikasnost Kontakt grupe i sada su ocigledne:poli- ticko i vojno ucenjivanje medju domacim akterima krize znatno je jace od njihove spremnosti na ustupke.

ALEKSANDAR NENADOVIC