MY OWN PRIVATE EXORCISM

Gorcin Stojanovic, pozorisni reditelj

,AIM, Beograd Gorcin Stojanovic je na pragu cetvrte decenije zivota.Iza sebe ima znacajno mesto u beogradskom kulturnom miljeu. Pocetkom ove perverzne dekade uradio je predstavu i Nicku Caveu, nastavio je sa Hamletom, Mein Kampfom i slagvort stavio sa mega delom Karla Krausa i Nenada Prokica, "POslednji dani covecanstva". Gorcin stoji iza recenice Pola Klea "Ovaj rat sam dugo imao u sebi, zato me se intimno vise tice."

U istom smislu, Gorcin je sa svojom predstavom pokusao samozvani egzorcizam i ociscenje. Sam napominje, neuspeo zbog licnog osecanja krivice i odgovornosti.

Gorcin Stojanovic objedinjuje postmodernizam, rokenrol i dekadenciju. Zbog toga je autenticni lik beogradskog pozorista.

Pronasao je idealan jezik komunikacije sa ovim trenutkom koji traje predugo. U tom slucaju, predstava koja je vlistala na 28. Bitefu, nije metafora vec opora stvarnost. Metafora smo mi sami. Gorcin je samo svedok.

-Koliko predstava "POslednji dani covecanstva" ima izrazenu autenticnost trenutka u kom je nastajala u odnosu na Vase prethodne predstave?

G.S.- Moja prva predstava "Draga Jelena Sergejevna" je izasla tri dana pre rusenja Berlinskog zida, a u njoj postoji neka vrsta preuranjene posvete tom cinu, druga, "Zabar" koja govori o netrpeljivosti je izasla mesec dana posle slovenackog rata a radjena je za vreme martosvkih beogradskih demonstracija. Covek nikada svesno ne moze da nasluti sta ce se desiti. Kada sam radio "Svetog Nicka" imao sam panicnu potrebu da izadjem iz okvira evrospko-balkanskog, zato je to bila predstava o Australijancu koji dolazi u Britaniju, onda zivi u Berlinu do pada zida, pa najavljuje da mu je tamo dosadno i na kraju se seli u Brazil. Kejv je imao put od jednog radikalnog nihiliste do konstruktivnog, ironicnog pseudo Frenka Sinatre. To je bio takodje moj licni obracun sa cinjenicom da sam u 14. godini bio panker a u svojoj dvadeset petoj-sestoj, ulazim u establisment koji se zove teatar, makar je ta predstava radjena u jednom alternativnom okruzenju, Bitef teatru.

-Koliko reziser u odnosu na pisca moze da ostavi svoj pecat razumevanja vremena?

G.S.- Zao mi je sto cu biti grub prema piscima, ali pisci daju dijalog listu. Pisci daju jedan svoj svet, ali ne potpisuju celu predstavu. Celinu sveta potpisuje reditelj. Cela ideja tzv. rediteljskog teatra se vise nigde ne koristisem u ovim balkanskim gudurama i na slicnim mestima. Cela iluzija pripada reditelju. Pisac isporucuje samo odredjenu kolicinu te iluzije. U slucaju predstave "Poslednji dani covecanstva" ni Kraus ni Prokic nisu mnogo kompatibilni. Prokic i Kraus se jako razlikuju u svojim potpisima, a obojica su autori bez obzira na vremensku razliku. Mi se u pozoristu ipak izrazavamo celinom. Pisac moze da bude nezadovoljan krajnjim ishodom predstave kao sto ja, kao reditelj mogu da budem nezadovoljan svojim piscem. Rezija je uvek kritika teksta.

-Koliko su Vase predstave "rock n roll" i zasto? G.S.-Rok je meni merilo stvari. I kada se u predstavama cuje i kada se ne cuje. Radeci predstave, zamisljao sam ih kao albume. Znaci, po varijanti tri brze stvari pa balada, ovo treba da bude 40 minuta ciste energije, pa sta bude, ili opet na neki drugaciji nacin. Za mene je rok sirok pojam. Ipak, ne zelim da mi to postane manir. Ako govorimo o upotrebi pesme "Tanz Debil" nemacke grupe "Einsturzende neubauten" u mojoj predstavi, onda dolazimo do toga da ova predstava ima povremeno jaku potrebu da nervira svoju publiku. Nervira je zvukom, svetlom i nadam se da je nervira svojom temom i onim sta hoce da kaze. Taj nacin agresije do sada nisam radio. Do sada sam imao potrebu da instituciju gradjanskog teatra razaram iznutra. I ovoga puta se to dgodilo jer sam ja vrlo sklon da radim u gradjanskom teatru zato sto smatram da ima znacaja.

-Sta mislite o tezi da su Vase predstave "vece od djivota"? G.S. - Naravno, pozoriste ne ponavlja zivot. Mi se ne bavimo preradom stvarnosti. Svet je mnogo lepsi i fantasticniji nego sto mi mislimo. Svet je neponovljiv. Mi se u pozoristu sluzimo krajnjom artificijelnoscu. U pozoristu, kada uradite neku naturalizovanu scenu, ona je do te mere artificijelna da se ne moze porediti sa zivotom. Te stvari ne treba mesati i u tom slucaju te predstave jesu vece od zivota. U filmu "Mad Max" ima jedna meni omiljena scena kada lik po imenu Gas kaze-Evo ide Gas, veci od zivota i dva puta ruzniji.

-Gde je mesto #Poslednjih dana covecanstva" u odnosu na beogradske predstave koje se bave ratom (Tamna je noc, Oksimoron)?

G.S.- Mislim da nema nikakve slicnosti zato sto su obe predstave u okviru necega sto nazivamo srpski diskurs. To su predstave koje ne udaraju temeljne postavke nacionalne ideologije u kojoj zivimo, vec se bave posledicama, ne dirajuci publiku. Ova predstava ima pretenciozno zelju da udari temelje stvari, da prodzara najgore nacionalne rane, dok je u ideoloskom smislu preko toga, odnosno, tezi da postavi neka pitanja. U tom smislu, ljudi jako vole da gledaju posledice onoga sto su ziveli, ali nikako ne vole da se zapitaju o uzrocima. Jako je ugodno sedeti, bez obzora da li na kisi, na hladnom kamenu ili u zagrejanoj sobi, kada je predstava o Sarajevu. Ja sam dvadeset godina ziveo u Sarajevu i znam da je tamo kud-i-kamo drugacije nego u predstavama na tu temu. Ali ja sam ziveo i u Beogradu, te me interesuje sta se dogadja u Beogradu proteklih sedam godina.

-Da li mislite da sve predstave koje sa bave ratom na ovim prostorima, moraju u sebi da imaju latentni osecaj krivice (poput onog u pemi Molitva Partibrejkersa, "Boze, oprosti nam i pomiluj nas i zaboravi nas")?

G.S: Ja osecam uzasnu krivicu, ali ne u tom smislu, jer je ta pesma opet iz srpskog diskursa. Ja jako volim Partibrejkerse, oni su moj omiljeni bend, ali ne volim tu pesmu. Osecam krivicu zbog sopstvene nemoci i bespomocnosti. Nisam ziveo u iluziji da ce nam cvetati ruze, pa mi je sad nebo palo na glavu. Prvi politicki dogadjaj o kome sam ozbiljno razmisljao su demonstracije na Kosovu 1981. godine. Tada sam imao 14 i po godina. Od tog trenutka stvari idu gore i gore, tackice, depozit, par-nepar i svi ti neverovatni eksperimenti. Naravno, i visepartizam...Onda je sve ovo postalo neminovno. E, sad, to osecanje krivice nije tipa "pogresno smo vodili rat" ili "moglo je i na drugi nacin" ili "sce bi se ovo raspalo, sta se drugo moglo". To su mehanizmi bekstva. O tome govori ova predstava. Zato sam izabrao ovu zemlju da zivim u njoj i kao svaki samozaljubljeni umetnik uzivam u sopstvenoj patnji. Ispada da je to najvaznija stvar na svetu, ma koliko to bilo smesno.

-Posle ukidanja sankcija na kulturu, sta mislite kako ce svet gledati na nase pozoriste i kako vidite beogradski multukulturalni milje kroz , recimo, godinu, dve?

G.S. Nismo mi ni pre sankcija mnogo ozlazili u svet. Bice mnogo lakse tezgarosima koji zabavljaju nase radnike u inostrantvu. Ako krenete da igrate neku predstavu, bila ona natiratna ili velikosrspka, imacete manje muke da unesete svoje sajkace u Svajcarsku. Sa druge strane, moze se dogoditi jedna uzasna stvar koja se na odvratan nacin dogodila Sarajevu, a to je da mesto postane interesantno za novinarsko-kriticarsko-umetnicke lesinare. Sarajevski pozorisni umentici do pre rata su retko odlazili van granica, do Poljske, mozda, sada ce obilaziti svet. Ljudi vole da vide belog gorilu i coveka iz Sarajeva.

-Koliko, mislite, da ova cela situacija, jednom umetniku, bilo reziseru ili piscu, pesniku, muzicaru, pruza gradju i inspiraciju. I da li, po pravilu, umetnicko delo koje treba da nastane iz te vrste hibernacije mora da ispadne fatalno i ogromno, kao u slucaju "Poslednjih dana covecanstva"?

G.S.Ovo sto se desava je proces denacifikacije koji je uzasno tezak i dugotrajan.

-Kako vidite sebe u umetnickom Beogradu? G.S. Bojim se da postoji neka fijoka i kada je potrebna "teska umetnost", otvaraju je i zovu mene. Kada je potrebno nesto smesno, zovu nekog drugog.Mislim, bez skromnosti, da nastvaljam ono sto je za ovaj grad predstavljao Paolo Madjeli. Covek kome se tolerise da uradi ono sto se drugi ne usudjuju. Ipak, niko se nece ozbiljno zabrinuti ako odem odavde, isto kao sto se niko nije ozbiljno zabrinuo kada je Madjeli odlazio. Sa druge strane, ovo je moja cetvrta rezija u JDP-u, sesta u Beogradu. Mozda je to ona fatalna cifra. Unkovski je ovde napravio cetiri predstave kao i, recimo, Boro Draskovic. Haris Pasovic je napravio tri. Kada covek dogura do cifre deset, onda Beograd mozda gubi potrebu za njim. Medjutim, bitno je da ja imam iluziju da Beograd ima bar 100 godina potrebe za mnom i za tim nacinom misljenja u pozoristu.

Aleksandar S. Jankovic