VOJVODINA JE NAJKRACI PUT SRBIJE U EVROPU -

Nova stranka u Vojvodini NOVA DEMOKRATIJA (vojvodjanska) ili NOVA PODVALA (valjevska)

AIM, NOVI SAD, 3.11.94.

slogan je Nove demokratije Vojvodine, koju u ovoj Pokrajini osniva Nova demokratija Srbije, jedini koalicioni partner SPS-a u srpskoj Vladi. Mandatar, do izborne Skupstine Nove demokratije Vojvodine, ispred beogradske centrale je Rodoljub Draskovic, biznismen iz Vrsca i mladji brat Vuka Draskovica.

Nova demokratija Srbije nastala je pre nekih pet godina kao regionalna stranka - Pokret za Valjevo, da bi joj se kasnije prikljucili neki delovi Saveza omladine i studenata Vojvodine i Srbije. U srpski Parlament usla je na poslednjim izborima sa zajednicke liste DEPOS-a, a onda je pristala da udje i u SPS-ovu vladu, bez javnog razlaza i uobicajenih svadja sa Vukom Draskovicem ( SPO je bio nosilac DEPOS-ovih lista). Cini se, cak, da se i Vuk sa tim, bar precutno, saglasio, da ne bi sasvim pokidao veze sa vlascu. Druga je pretpostavka da je hteo da spreci Djindjica, koji se u to vreme, ne bas diskretno, preporucivao Milosevicu.

Ta i takva Nova demokratija, koju sada mnogi smatraju novom satelitskom partijom Slobodana Milosevica, odbijajuci optuzbe, krece u ekspanziju u Vojvodini uz mnogo podozrenja, pa i optuzbi za ulogu trojanskog konja. Ne braneci se previse, osnivaci Nove demokratije Vojvodine u svom proglasu samo porucuju - PRATITE PAZLJIVO NOVU DEMOKRATIJU VOJVODINE. Ovakva samouverenost moze da bude i dvosmislena. Moze se, naime, razumeti kao pokusaj novog politickog govora, u kome se izbegavaju velike reci i obecanja, a priznaju samo rezultati. Sugerise se time da oni ne traze nista vise od paznje gradjana, sigurni da ce rezultata biti, sto bi trebalo da znaci da imaju recept za uspeh. Sa druge strane, to moze dvostruko da se protumaci: da se uzdaju u svoj program i sposobnost, ali i da pri tom racunaju i na jaku zaledjinu u vlasti ciji su deo. To bi mogla biti, ne bas skrivena, poruka da se i Milosevic, moguce i pod pritiskom sveta, odlucio da ide na decentralizaciju vlasti i, preko posrednika, vracanje Vojvodini nekih kompetencija autonomije. Objektivnosti radi, ipak ne treba sasvim iskljuciti i mogucnost da je samouverenost rezultat njihovog cvrstog uverenja da je decentralizacija Srbije neizbezna, a njihova resenost da se za nju izbore zasnovana na svesti o tome da bas u Vojvodini postoji najveca spremnost da se podrzi takvo opredeljenje. Tek, u svome proglasu Nova demokratija Vojvodine, za koju mandatar Rodoljub Draskovic tvrdi da ce imati punu autonomiju u odnosu na beogradsku centralu, nedvosmisleno se izjasnjava za decentralizovanu drzavu regija, lokalnu samoupravu i autonomiju Vojvodine - "nista vise, ali ni manje". "Nista sto se moze resavati lokalno, ne treba ciniti globalno", porucuje Koordinacioni odbor Vojvodine, u kome je u samo sest tacaka izlozeno njihovo "vjeruju": od slobodnog trzista rada, roba i kapitala, uz postepenu ali doslednu privatizaciju; slobodnog sindikalnog organizovanja; besplatnog skolovanja i lecenja; do slobodnog i nezavisnog javnog informisanja, bez monopola vlasti nad najuticajnijim medijima. Govori se jos i o bogatim pojedincima, kao i o bogatom drustvu.

Tako najavljenoj socijaldemokratskoj orijentaciji u konkretnim programskim opredeljenjima, zaista nema sta da se zameri, pa ipak, hipoteka rezima sa kojim njihova centrala ucestvuje u vlasti, razlog je mnogih sumnji i rezervi. Mozda i zbog toga osnivaci Nove demokratije Vojvodine traze strpljenje i paznju, zeleci, valjda, da se o njima i njihovim namerama ne sudi odmah, svesni da mogu biti lako optuzeni da su se prodali. Utisak je da veruju da se i taj, po njih trenutno nepovoljan, image moze preokrenuti u njihovu prednost, ako se delic vlasti, koji ima njihova centrala u Srbiji, upotrebi u korist Vojvodine. Ocigledno, radi se o trgovini obostranim interesima u kojoj moze, ali i ne mora, biti prevare. Sve ce u, krajnjoj liniji, ipak zavistiti od ljudi koji ce sacinjavati Novu demokratiju Vojvodine, a bas to se za sada najmanje zna. Vecina clanova Koordinacionog odbora Vojvodine do sada nije bila znacajnije prisutna u politici. To je verovatno i povod za jos jedan marketinski akcenat Nove demokratije Vojvodine, koja istice da je rec o novoj politici sa novim ljudima. Jedino nesto poznatije ime, pored Rodoljuba Draskovica, jeste predsednik Koordinacionog odbora, Jovan Komsic, bivsi direktor TV Novi Sad. On jos ne zeli da daje sire izjave, ali je za AIM rekao da se do sada nista nije uradilo za Vojvodinu, da njena autonomija polako ali sigurno vene, odumire i pada u zaborav, uprkos postojanja autonomaskih partija kao sto su Cankova Liga ili Reformisti, i da zbog toga vredi pokusati nesto novo i drugacije. Prica se, a i po licnim vezama clanova Koordinacionog odbora moze se naslutiti, da iza celog projekta, zasad u senci, stoje jos neke ugledne licnosti i institucije iz Novog Sada i Subotice.

To "novo i drugacije" moglo bi da znaci pokusaj da se do vece autonomije dodje na "fin" nacin, ne konfrontacijom sa Srbijom i vlascu, vec nagodbom jer i u Srbiji je sve prisutnija svest o potrebi decentralizacije i stvaranja regija po ugledu na Evropu, pri cemu bi Vojvodina, objektivno, mogla biti reprezentativni uzorak i mozda eksperimentalni poligon. Tako nesto bi se moglo zakljuciti i iz reci mandatara Rodoljuba Draskovica, koji istice da je NDV spremna na dijalog sa svakim kome je iskreno stalo do Vojvodine, Srbije i Jugoslavije, i da ce nastojati da bude posrednik i koordinator u objedinjavanju svega sto je pozitivno i dobro za Vojvodinu, a sve u interesu ukupnog razvoja i Vojvodine i Srbije i Jugoslavije. I ranije je Vojvodina dobijala sve same komplimente i pohvale, svi su joj se udvarali znajuci da bez nje Srbiji i Jugoslaviji zaista nema prikljucka Evropi, ali malo su pri tome vodili racuna i o njenim interesima. Sve se, manje ili vise, svodilo na to da se ona iskoristi, pljackom njenog bogatstva ili glasova, svejedno. Zato novoj partiji nece biti lako i morace prvo da se dokaze, cak i pod pretpostavkom da su joj namere zaista casne i postene. Ovde se veruje da su namere osnivaca iz Vojvodine takve, ali postoje i sumnje znaju li oni za eventualne tajne planove i dogovore u Beogradu. A mozda su i osnivaci svesno usli u igru, verujuci da ne moraju obavezno biti nadmudreni. U svakom slucaju, rec je o smelom pokusaju da se do dostojanstvenog statusa Vojvodine dodje strpljivim pregovorima, umesto jalovog busanja u autonomaska prsa, koje, zbog preceste upotrebe, vec postaje farsicno, pri cemu nemoc autonomasa pre izaziva sazaljenje nego sto podstice na akciju. Vec na poslednjim izborima, kada su autonomaske partije izgubile i ono malo poslanika u republickoj Skupstini, pokazalo se da su i pristalice autonomije glasale za neke druge partije, pre svega za Djindjiceve demokrate. Djindjic je izneverio ocekivanja da ce nesto uraditi za Vojvodinu, zato Nova demokratija ima sanse i ima potencijalne glasace. Zbog toga se ovde pazljivo prate prvi koraci Nove demokratije Vojvodine.

Mile Isakov