ZASAD, PROMENA PARTITURE

Pecat vremena

Izjave srbijanskog predsednika Slobodana Milosevica, kao najava "malih ogranicenih koraka"

AIM, Beograd, 27.10.94 Nekoliko svetskih agencija obratilo je paznju na govor predsednika Srbije Slobodana Milosevica na svecanosti povodom 50. godisnjice oslobodjenja Srbije od okupatorskih snaga, u kome je on, po drugi put u poslednjih mesec dana (prvi put je to bilo u Vranju 7. septembra), saopstio da ce ostati pri sadasnjem pritisku na Karadzica, kako bi ovaj prihvatio mirovni plan. Uglavnom su citirane recenice kojima je Milosevic konstatovao da su bosanski Srbi postigli ratni cilj: "Srpski narod u Bosni se priblizio ciljevima svoje odbrane. U gradjanskom ratu koji se vodio tamo, nadmocno su se teritorijalno odvojili od onih sa kojima su ratovali... Zato bi dalja borba bila teritorijalna agresija prema drugima, smrtonosna, a nepotrebna avantura za sopstveni narod"... Dalji rat u Bosni mora da stane." "( Beogradski govor) i "Medjunarodna zajednica im je priznala i teritoriju i njihovu borbu." (Beograd) "Mi smatramo da je to casno resenje"(Vranje).

U periodu 1988-91. rat je bio cest motiv njegovih govora: "Srbija je u ovom trenutku ugrozena teritorijalno..." (Kostolac, jula 1988.) "Pobedicemo, dakle, bez obzira sto se i danas, kao nekada, protiv Srbije udruzuju njeni neprijatelji..."(Usce novembar '88.) "Sest vekova kasnije opet smo u bitkama, one nisu oruzane, mada i takve jos nisu iskljucene..." (Gazimetan 28. juna 1988.) "Ako treba da se tucemo, bogami cemo da se tucemo..." (april 1991, govor predsednicima opstina ). Sada je u njegovim govorima rat iz buducnosti presao u proslost: "Srbija je nesebicno, zaista od srca, pomagala srpski narod gde god je branio svoju slobodu, gde god se nalazio. U svemu sto je bilo potrebno" (Beograd) i "nije zabelezeno da je bilo koji narod u svetu prihvatio tolika odricanja zarad svog naroda van drzavnih granica" (govor u Vranju).

Da li je ta promena tona uvod u nesto konkretnije? Bilo je i izvesnih spekulacija o tome da novi govor sadrzi i neku sifrovanu poruku koja najavljuje i to da ce Beograd uskoro diplomatski priznati Bosnu i Hrvatsku. I u Vranju i u Beogradu predsednik Milosevic je Bosnu pominjao direktno, a Hrvatsku nije pominjao uopste, pa se tu mozda ponavlja greska mnogih koji su u njegovim izjavama trazili skriveno znacenje, a zanemarivali ono sto on direktno govori. Spekulacije o tome da ce SR Jugoslavija uskoro priznati Hrvatsku i Bosnu uvecale su se posle rezolucije 947. Saveta bezbednosti koja poziva sve drzave, nastale na podrucju bivse Jugoslavije, da jedna drugu priznaju u okviru medjunarodnih granica. Kopredsednik Medjunarodne konferencije o bivsoj Jugoslaviji Dejvid Oven izjavio je posle tih razgovora da predsednik Srbije "nije spreman na priznavanje Hrvatske, dok tamosnjim Srbima ne bude ponudjeno resenje koje ce osigurati njihove legitimne interese". Oven je, medjutim, rekao da je "Milosevic spreman da u pravo vreme razmotri to pitanje", ali da je "njegov problem u tome sto ne zeli uciniti nista sto bi izneverilo poverenje Srba u Hrvatskoj" te da on "zaista zeli pomoci u prevazila zenju glavnih razlika izmedju Srba i Zagreba", kao i "poboljsanje odnosa Beograd-Zagreb". Oven prenosi da je "mozda moguce" da ce Milosevic uciniti neke "male ogranicene korake". Iz te izjave proizilazi i da predsednik Milosevic susret s predsednikom Tudjmanom i predsednikom Izetbegovicem uslovljava skidanjem sankcija, sto odudara od dosadasnjeg stava zvanicnog Beograda, koji do ovog trenutka nije prihvatao da skidanje sankcija bude povezano sa srpsko-hrvatskim odnosima.

U ocekivanju tih "malih ogranicenih koraka" predsednik Milosevic Beogradu zasad diktira promenu partiture. Njegovo pominjanje "Srba van granica nase drzave" vec je od strane kriticara njegove sadasnje politike shvaceno kao "polovina priznaja" Hrvatske, sto su neki takodje prepoznali i u izjavama Vladislava Jovanovica, jugoslovenskog ministra inostranih poslova i nekih diplomata nizeg ranga koji su okolisno govorili kako SR Jugoslavija nece nametati teme za pregovore Zagreba i Knina. Na pitanje da li ce se SR Jugoslavija umesati, ako Hrvatska silom pripoji Krajinu, Vladislav Jovanovic, izbegavajuci odgovor na pitanje reportera NTV Studio B, ovih dana, pominje medjunarodne garancije iz Vensovog plana. Srpski predsednik Milosevic je, dakle, svesno zaobisao da direktno pomene Hrvatsku, ostavljajuci da se Tudjman i Martic (ili Babic), sada uz njegovu posrednicku intervenciju, kuvaju u vlastitim animozitetima, koje izgledaju tolike da se ne bi mnogo pogresilo ako bi se reklo da njihovi pregovori mogli potrajati duze od izraelsko - palestinskih. (Granic se poziva na hrvatski Ustav, Martic obavestava birace da ce biti izlozeni diplomatskom pritisku za ulazak u Hrvatsku, Babic odbija da ode na najavljene pregovore u Zagreb, Mikelic, koji je osudjen u Hrvatskoj, ipak ide...).

Nacionalna opozicija u Beogradu u obliku najteze optuzbe ponavlja iz dana u dan da ce predsednik Milosevica priznati tzv. "avnojevske" ili "Brozove" granice. Temperatura je podignuta avgusta, u toku pregovora o mirovnom planu za Bosnu, kada su zbog njegovog raskida s Karadzicem, ofanzivu preduzeli Seselj (Srpska radikalna stranka), Rakitic (novi Depos), na pola usta DJindjic (Demokratska stranka), Srpska pravoslavna crkva i prilicno osuta grupa "nacionalnih intelektualaca", koji su se oglasili jednom peticijom sredinom septembra, ali nema nekog vidljivog znaka da je sve to imalo neke politicke posledice. Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Kostunica, je krajem avgusta na vanrednom zasedanju Skupstine Srbije, prakticno prihvatio Seseljev recnik i srpsku vlast i Slobodana Milosevica poceo optuzivati za izdaju nacionalnog interesa zbog malih ustupaka ("Suverenitet za Surcin"). Kostunica je uz to najcesce ponavljao da i ruski predsednik Boris Jeljcin stvarno ublazavanje sankcija protiv SR Jugoslavije uslovljava priznavanjem Hrvatske u avnojevskim granicama. Kostunica je tvrdio da Jeljcin Bosnu nije pominjao, posto je, po Kostunicinoj interpretaciji, predsednik Milosevic Bosnu fakticki vec priznao prihvatanjem plana Kontakt grupe, u kome su bosanskoj uniji avnojevske granice zagarantovane.

Bilo je izvesnih natuknica o tome da je oko Karadzica u toku avgusta i septembra pocela da se okuplja srbijanska nacionalna koalicija u koju su trpani Seselj, Kostunica, pa i DJindjic. Do sada nije bilo znakova da bi od toga nesto moglo nastati. Seselj je iza resetaka zbog relativno sporedne stvari (ometanje sluzbenog lica) i moguce je da mu se zatvor produzi cime bi se paznja radikala skrenula sa nacionalnog na personalni teren. Srpska radikalna stranka je posle toga razbijena, posto se iz njenog poslanickog kluba u Skupstini Jugoslavije izdvojila jedna grupa, a niz dogadjaja u vezi s tim, prakticno je tzv. karadzicevsku opoziciju gurnuo na sporedni teren.

Karadzic je posle prekida s predsednikom Milosevicem pokrenuo inicijativu za ujedinjenje srpskih zemalja, uz pretnju da ce RS od medjunarodne zajednice traziti priznavanje svoje nezavisnosti, ukoliko skupstine Srbije i Crne Gore odbiju predlog o ujedinjenju. Ta inicijativa nije dosla na dnevni red u Beogradu, a ni tzv. "nacionalna opozicija" nije na tome bas preterano insistirala. Nedelju dana kasnije, 12. oktobra, Krajisnik je prevalio i taj korak izjavivsi da nema mogucnosti konfederalnog povezivanja bosanskih Srba sa SR Jugoslavijom, bez prethodnog priznavanja potpune nezavisnosti Republike Srpske.

Na tom talasu javila se ponovo jedna peticija kosovskih Srba koji su bili inicijalna kapisla takozvanog "dogadjanja naroda", u kojoj se kritikuje Socijalisticka partija, ali ne i Milosevic. To mogu biti potencijalno opasna zarista, ali ne bi se reklo da je vlast u Beogradu mnogo uznemirena takvim vestima. Na politiku srbijanskog predsednika svakako su vise uticali medjunarodni faktori i odnosi unutar vladajuce nomenklature, nego pritisak bilo koje od nekoliko srbijanskih opozicija. Predsednik Milosevic je otvoreno objavio da rat u Bosni smatra zavrsenim tek posle jednogodisnjeg natezanja koje je pocelo onda kada su on Cosic i Micotakis putovali na Pale da ubede bosanske Srbe da prihvate Vens-Ovenov plan. Protivnicima njegove odluke zvanicna propaganda spocitava da su se svrstali u ratnu opciju. Nema znakova da su srpski radikali (kao ni Kostunicine srpske demokrate) ojacali kada su poceli napadati Milosevica zbog raskida s Karadzicem. Socijalisti su od septembra 1993. vodili verbalno ostru, a ipak obzirnu akciju protiv vodje srpskih radikala Vojislava Seselja, da bi ga sada nesto jace pritisli. U svakom slucaju, protesti nacionalne opozicije nisu bili jaci od kamernih, a bili su svakako slabiji od pacifistickih protesta protiv Miloseviceve ratne politike iz 1991. i 1992. kada ne samo da je u Beogradu bilo na desetine malih i velikih demonstracija s pacifistickim predznakom, nego je u to vreme nezanemarljiv broj vojnih obveznika (najmanje 40.000), i pored zaprecene kazne, napustio vojsku ili odbio da se odazove na vojni poziv ili, izbegavajuci rat ,otislo u inostranstvo (oko 300.000).

Jedna izjava ideologa SPS-a akademika Mihajla Markovica izazvala je spekulacije da "bosanski zaokret" i posle tolike psiholoske pripreme izaziva tenzije i unutar Socijalisticke partije. Za Srpsku radio televiziju na Palama, koji prenose agencije "Beta" i "Srna", on je rekao da razmimoilazenja izmedju Beograda i Pala, "datiraju jos od novembra 1991." Do tada, kako je rekao, "nije bilo nikakvih razlika jer su i jedni i drugi smatrali da Srbi u bivsoj Jugoslaviji, gde god da su u vecini, imaju pravo da ostanu u jednoj drzavi." U Hagu je srbijansko rukovodstvo po Markovicevim recima, "odstupilo od optimalnih ciljeva i saglasilo se da na sporne teritorije mogu da dodju mirovne snage UN, a da te teritorije ne pripadnu ni Hrvatima, ni Muslimanima", a to je kako smatra Markovic " politika u ime koje je prihvacen Vens-Ovenov, Oven-Stoltenbergov i plan Kontakt-grupe". Socijalisti su, naravno, brzo demantovali da kod njih postoje tenzije, mada je jasno da ce morati da suzbijaju ne samo Seseljev radikalizam, nego i radikalizam u vlastitim redovima.

Kad sesve sabere i oduzme, izgleda, da je u Beogradu doneta neka dalekosezno vazna odluka. Do izvesnog hladjenja radikalizma i smanjenja ksenofobicnosti u Srbiji je svakako doslo. To jos nije dovoljno za vedru nadu. Ovakve ratove moguce je zaustaviti pre nego sto pocnu. Kad pocnu, oni, kao lavina, idu svojim tokom. Sta je, zapravo kraj ovog rata? Da se svi ti mnogobrojni protektorati, ti razliciti vazali, medjusobno priznaju, da jedni drugima na prsa prikace odlikovanja od 24 karata, da pocnu polagati cvece na grobove neznanih junaka, koje su licno najpre ucinili neznanim, a onda poslali u smrt?

Milan Milosevic