NIJE MUDRO ZURITI POLAKO

Aleksandar Nenadovic Promene i prividi

AIM, Beograd

(Beograd moze da ubrza skidanje sankcija samo ubrza- nom demokratskom evolucijom unutrasnjeg poretka koja podrazu- meva i sredjivanje odnosa sa svim susedima)

Potrage za politickim komprimisa koje smislja ili promovise Kontakt grupa pet velikih sila (SAD, Rusija, Nemac- ka, Francuska i Britanija) kao da se vrte u zacaranom krugu nastalom nespremnoscu zlih "duhova" da se vrate u "bocu" nacional-sovinistickog otrova.

U Bosni se i dalje vise puca, ucenjuje i provocira nego sto se ozbiljno pregovara. Unprofor, od kojeg se oce- kuje da gasi oruzane pozare i obezbedjuje humanitarne is- poruke, sve cesce je na nisanu sa obe zaracene strane. Utisak je da im najvise smeta upravo onda kada se trudi da potvrdi nepristrasnost prema obema.

Kao da medju najratobornijima u Sarajevu i na Pala- ma postoji neka precutno usaglasena zelja da plavim sle- movima sto pre "vide ledja". Kako inace tumaciti prkosni predlog bosnjackog zastupnika u OUN da se general Rouz, ma- lte ne kao prosrpski izdajnik, izvede pred vojni sud? Ili, s druge strane, ne manje prkosno nametanje sve veceg haracha na drumovima koje kontrolise vojska bosanskih Srba (zahtev da im Unprofor daje pola svoje nafte, gusarsko otimanje medi- cinske opreme, pa cak i gaca namenjenih plavim slemovima)?

Nastavljanje bezumnih politickih sikaniranja i opa- sno razmetljivih vojnickih hajducija, ide, razume se, naruku prorocima beznadja;potkopava ionako nejaku veru u mogucnost mirnog raspleta. Ali te diverzije se lako mogu obiti o glavu i onima koji "pravednu, oslobodilacku borbu" pretpostavljaju kompromisnom "nepravednom miru". Ucestalijim bombardovanjima prema scenariju koji NATO i OUN nastoje da utanace, ako ne i na druge nacine, medjunarodni vojni obruc mogao bi jos ja- ce da se stegne. I to oko cele Bosne (mozda i Hrvatske gde se ratoborni zagovornici nasilne reintegracije Krajine tako- dje razmecu pretnjama da ce proterati plave slemove).

Spoljni pritisak pod okriljem Ujedinjenih nacija, u obliku svojevrsnog vojnog protekorata, ne bi, drugim recima, zagorcavao zivot samo Srbima-ako nastave da silom ruse mirovni plan Kontakt grupe i posle najnovijeg, preteceg upo- zorenja S. Milosevica da bi to bila "teritorijalna agres- ja prema drugima". Svet koji se, sa Unproforom ili bez njega, ne moze miriti s sirenjem "jugovirusa", lako bi mogao steg- nuti i Bosnjake. Pogotovo ako njihovi lideri, vezivanjem za radikalne islamske vlade, potrose moralni kapital glavne z- rtve bosanske nacionalisticke havarije u zaludnim pokusa- jima da osvetnickim ofanzivama podmiruju racune sa Srbima.

Utoliko je, mozda, realnija pretpostavka da glavni cilj satanizacije Unprofora i drugih, smutljivih izazova nije da se on po svaku cenu otera nego da se prodube znani ili potencijalni raskoraci u petoclanoj Kontakt grupi. I to na oba pola njenog krhkog geopolitickog mozaika:kako izmedju Amerike i Evropske unije oko embarga na oruzje, tako, i jos vise, izmedju Kremlja i Bele kuce oko zahteva za ubrzanije skidanje sankcija sa Srbije i Crne Gore.

U oba slucaja, Moskva je u centru paznje. Ali, rek- lo bi se, vise zbog ekonomsko-socijalne, pa i politicke nestabilnosti i neizvesnosti u Rusiji nego zbog njenih neposrednih interesa i ambicija u bivsoj Jugoslaviji, po- sebno u Srbiji koji zapadnim partnerima, poglavito Americi, ne bi bili po volji. Moskovska diplomatija je, bar za sada, vise ogranicena skromnim manevarskim prostorom kod kuce (u ovom slucaju i strahom od parlamentarne i druge "pro- srpske" opozicije) nego nesaglasnoscu sa zapadnim proce- nama jugoslovenskog nacionalistickog bumeranga.

No, svejedno. Ma kako mogle biti tumacene, razlike izmedju Amerike i Rusije, pa i u celini Kontakt grupe, nisu izmisljene. Chak i ako su samo takticke, nisu za potcenji- vanje. Mogu biti iskoriscene i za "rastakanje" ionako ne bas neprobojne cvrstine u sadasnjim, ili buducim poku- sajima tzv. medjunarodne zajednice da izadje na kraj sa vinovnicima i gospodarima jugoslovenske, posebno bosanske krize. A sve govori da oni cija je odgovornost za blokira- nje "mirovnog procesa" sada najveca veoma racunaju na produbljivanje raskoraka medju spoljnim partnerima.

Postoji, medjutim, i drugo poglavlje te price. Ono koje pocinje zaokretom na politickom vrhu Srbije, od- nosno odlukom o zatvaranju drinske granice radi "urazum- ljivanja" srpskih ratovodja zapadno od Drine. U meri u ko- joj se potvrdjuje kao neopozivo napustanje ratne opcije i velikosrpskih projekata neostvarivih bez vojne sile, ta dalekosezna odluka podrazumeva visestruke, posredne i neposredne, spoljne i unutrasnje posledice.

Medju tim posledicama nije, zacelo, najmanje vazna ona kojom se iz osnova menja politicka veza izmedju Mo- skve i Beograda. Dugogodisnji flert s ruskom, pretezno konzervativno-nacionalnom opozicijom koja je, igrajuci na "srpsku kartu" pokusavala da dodje glave Jelcinovom, reformskom, prozapadnom kursu, sada se pretvara u ruznu uspomenu. Glavni spoljni oslonac Milosevicevom beograd- skom vrhu trebalo bi da postane ruska, Jelcinova vlada u Kremlju. Ratni lobisti, na obe strane Drine, sada ce teze moci da koriste "rusku vezu" za svoje potrebe. Ssto, dabo- me, nije odgovor na sustinsko pitanje:koliko zaokret u sporskoj politici, uz oslonac u Jelcinovoj Moskvi, uvecava sanse za skidanje sankcija sa Srbije i Crne Gore?

"Uskoro, mozda, bez sankcija", smelo predvidja crno- gorski lider, Momir Bulatovic. Da nije rechi "mozda" taj optimizam bi ostao bez svakog pokrica. A u toj rechi je, u neku ruku, sadrzana sva neizvesnost koja nam ne da mira. Vec i zbog toga sto se ubrzanom skidanju sankcija ne mo- zemo nadati sve dok svi koji o tome odlucuju u Savetu bezbednosti ne budu uvereni da se SRJ, zaokretom prema ratu u Bosni, odlucila za promene koje bi i oni morali hitno po- drzati. Samo tako se Srbija i svet mogu izmiriti i povezati.

Ruska blagonaklonost je, za pocetak izuzetno vazna, ali nije dovoljna. Moze cak ostati usamljena ako ljudi sa srpskog kormila ne budu, dosledno i azurno, obaljali svoj deo posla. Moze, u svakom slucaju, biti samo onoliko uverljiva i uspesna koliko su uverljive i neopozive promene koje i Je- lcinova Rusija preporucuje i ocekuje od Srbije:brz i pos- tojan unutrasnji demokratski preobrazaj i sredjivanje od nosa s drugim zemljama, pre svega sa susednim bivsim jugos- lovenskim republikama.

Sadasnje "zuriti polako", ako je to smisao izbega- vanja da sed ucini ono sto zaista nije lako ali je neop- hodno i neodlozno, vec sada preti da postane kontraproduk- tivno. (Ako, recimo, ima razloga za okolisenje oko priznava- nja Bosne i Hrvatske zasto se ne pocne od savrseno nedu- zne, na dobrosusedske odnose vise nego spremne Makedonije?)

Ugodno je slusati kako i oni srpski predvodnici koji su nas godinama plasili sablasnim propagandistickim smicalicama o "svetskoj zaveri" i o "toboznjoj demokratiji" izvan Srbije, sada govore da se ona mora "sto pre" vratiti u svet ovakav jeste. Proverena spremnost da za takvo prest- rojavanje pripreme i sebe i zemlju koju predvode, valjda je najmanje sto se od njih ocekuje, ovde, u Rusiji i svugde. (AIM)