MALISORSKA BESA

size:Povodom nedavnog dogadjaja u Tuzi, kada je zivot izgubio novinar albanske redakcije televizije Crne Gore, tamosnji Albanci su dali BESU da vise nece biti pucnjave na njihovim proslavama. Da je rec jaca od bilo kojeg zakona, Albanci su to vekovima dokazivali. To priznanje davali su i drugi uglednici.

Zanimljivim prilogom beogradski nedeljnik "Vreme" je javnost upoznao sa dogadjajem koji se zbio 9. oktobra ove godine, u malom mestu Tuzi (kraj Podgorice), koji uglavnom naseljava zivalj albanske nacionalnosti. Te nedelje je oko 400 predstavnika njihovih plemena i vera donelo odluku da se od tog dana pa nadalje zabranjuje pucanje, zapravo senlucenje, na ispracaju vojnika, rodjenju sina ili crkvenim, odnosno drzavnim praznicima, sto je inace bio obicaj ne samo kod njih: jednako kao oni, ako ne i vise, na slavlju su pucali i njihove komsije Crnogorci. U vremenu kada se ovaj obicaj , kako prilici slavlju, bio je skroman i obicno iz puske ali sa jednim metkom oznacavao. Bilo je to oglasavanje blagdana kuce u koju, sada, moze da udje svaki namernik dobre volje: da sa domacinom podeli njegovu radost.

Vremenom se nekadasnja umerenost ovog obicaja raspojasala do opste pucnjave ("senlucenja") u cemu su, a ko ce ako nece oni, prednjacili oni koji su glavu dobro natopili rakijom zbog cega je cesto bivalo nehoticnih ubistava, ali uvek sa istim krajem: umesto radosti, slavlje se zavrsavalo velikom tugom. Neposredan povod za ovaj Sabor bila je nedavna pogibija omiljenog novinara iz tog mesta koji na svadbi rodjaka nastrada od rodjaka ciji metak promeni putanju i usmrti njega: svadbara. Zalost je bila velika i zato ljudi od pameti i ugleda resise da ovom zlu stanu na put dogovorom da se ubuduce tako ne cini i da dogovoreno svi moraju da postuju: ako su ljudi i drze svoje reci.

U ovom dogadjaju najzanimljivija je ona "rec", to jest BESA zbog cega o ovoj ustanovi obicajnog ponasanja albanskog naroda treba kazati neku. U albanskom jeziku BESA je casna, tvrda rec da ce se nesto uciniti ili od neceg odustati: vratiti dug ili se nece svetiti. Rec potice od glagola besoj sto znaci: verovati. Ona je slicna mada nije isto onom sto se u Crnoj Gori naziva "vjerom" ili "tvrdom vjerom". O njoj Ilija Jelic ovako svedoci: "Besa je oduvjek bila najveca svetinja svakog Arbanasa". Andrija Jovicevic: "Data rijec se drzi cvrsto i sveto". Ona prozima citav Zakonik Leke Dukadjinija po kome su Albanci vekovima uredjivali svoje odnose i resavali svoje sukobe. On nije bio "pismen", to jest napisan; cini ga skup pravila koja je prikupio i sredio Stjefen Djecovi (Shtjefen Gjeqovi) a bice objavljen posle njegove smrti: Skadar 1933.

Kazna za prekrsaj bese je bila surova: smrt ili progonstvo. Ne zna se koja je bila gora: sa prvom, potomstvu ostaje pomen na svog necasnog pretka, sa drugom, plemenik biva izgnan iz zajednice sa kojom je krvno i zivotno vezan: izvan nje moze da bude samo parija koga se svako posten kloni. U nesto blazim slucajevima kazna je "licenje" (alb. lecitja) kojom se porodica (ili selo) odricali od svog necasnog clana: on nije imao pravo da nosi oruzje, da bude u bitkama ili da ucestvuje u odlukama sto je bila kazna daleko teza od one koja se u nasim danima naziva gradjanskom smrcu. Zbog toga su citavi pasovi (generacije) njegovih potomaka ginuli da bi sa njega i sebe sprali sramotu. Otuda veliko prisustvo ove ustanove u zivotu ali i ovom zakoniku: "Fjala e burrit, temel i Kanunit" to jest: "Rec coveka je u osnovi Zakonika".

U nasim danima ove kazne nisu moguce, a nisu ni primerene, ali u toj sredini jos jeste ona eticka zbog koje je, uostalom, ova odluka i doneta: ko besu preksi postaje "nista covjek" a tog se srama ovi ljudi klone i zato dobro paze kada daju rec i jos bolje da je odrze. Ova besa je u nastavku one koje su isti ljudi dali 1974. da se ubuduce nece osvetiti vec da ce ubistva i ona iz krvne osvete, prepustiti drzavnom sudu da radi svoje. Ovom sada njihovom cinu je predhodilo opste mirenje (umir) porodica zavadjenih zbog krvne osvete na Kosovu 1990, kada je, takodje, bila koriscena besa kao jemstvo da ce se postovati dogovoreno kako je uglavnom i bilo.

Po nasem obicaju i ova je namera bila osumnjicena kao politicki cin ciji je cilj da se Albanci ne ubijaju medjusobno kako bi ih bilo jos vise, kao da petnaestak ubistava iz krvne osvete godisnje nesto znaci za njihov broj ako se vec zna de je u bivsoj Jugoslaviji za samo jedan dan toliko ljudi dnevno ginulo u saobracajnim nesrecama. Stvarni motivi su civilizacijske naravi: u Evropu se ne moze sa krvnom osvetom kao ponasanjem neprimerenom zivotu, njegovom pravnom poimanju i njegovom sistemu vrednosti. U svet se ne moze sa porodicama koje zbog straha od osvete godinama came zatvorene po kucama pri cemu ne znaju koliko ce tavoriti u toj tamnici, ko ce od njenih muskih clanova biti ubijen i kada ce biti usmrcen. Jer, krvna osveta nije ogranicena samo na ubicu i nije odredjena u vremenu, zbog cega moze biti izvrsena u bilo koje vreme ili u najudaljenijoj zemlji. Ne moze ni sa bezobzirnim senlucenjem jer je ono primitivni nacin pokazivanja osecanja ili, ako je ovo bolje, izrazavanja emocija.

Milenko KARAN, psiholog, AIM Pristina